Veličanstveno ništa ili zašto kažeš „razgraničenje“, a misliš na Ahtisarijev plan

Već je bilo reči o tome kako aktuelna vlast na unutrašnjem planu izgleda kao savršena mašina koja melje sve pred sobom, a, istovremeno, u međunarodnoj areni deluje potpuno nevešto, trapavo, smeteno i pometeno. Što i ne treba previše da čudi, s obzirom na to da je unutrašnja politička scena, izbori, procenti i rejtinzi ono što režim (čitaj, Aleksandra Vučića) zapravo jedino zanima – uprkos neprestanom zaricanju kako mu upravo to nije ni na kraj pameti, već samo „budućnost naše dece“ i dobrobit Srbije.

Vučić, naime, možda namerno umanjuje i u lošem svetlu predstavlja srpske ionako ne naročito sjajne pozicije na Kosovu i Metohiji da bi sve što u međuvremenu dobije mogao predstaviti kao „pobedu“

Ne postoji politički i psihološki razumno objašnjenje za ovakve izjave prvog čoveka države i njegovih trbuhozboraca. Odnosno, ja vidim samo jedno. Vučić, naime, možda namerno umanjuje i u lošem svetlu predstavlja srpske ionako ne naročito sjajne pozicije na Kosovu i Metohiji da bi sve što u međuvremenu dobije mogao predstaviti kao „pobedu“. A pošto se, izgleda, u zvaničnim i nezvaničnim kontaktima koje je u međuvremenu imao uverio da neće dobiti skoro ništa, onda mu ne preostaje drugo nego da  realno stanje opisuje još crnjim nego što jeste kako bi to „skoro ništa“ koje dobije delovalo kao uspeh, ili makar kao nešto što liči na „častan kompromis“.

Pogotovo je komičan pokušaj da se sadašnja opozicija na neki način okrivi za eventualni krah Vučić-Tačijeve inicijative o „razgraničenju“. Zamislite tu „moćnu“ opoziciju, koja politički i materijalno jedva sastavlja kraj sa krajem, kako jednoj Angeli Merkel ili ostalim svetskim liderima nameće svoj stav. Pa, valjda bi se, da imaju ikakvog uticaja, najpre izborili da ti svetski faktori malo obrate pažnju na stanje demokratije, medija i položaj opozicije u Srbiji – kao i da pred svake izbore Vučiću i SNS-u ne pružaju javnu podršku?!

 Gle čuda, u obe ključne situacije, koje su, faktički, na terenu, promenile odnos snaga – povlačenje sa Kosova naše vojske i policije 1999. kao i faktičko povlačenje države sa severa KiM 2013. a što je zapečaćeno Kumanovskim i Briselskim sporazumom – akteri sa srpske strane su bili manje-više isti.

Srpska opozicija možda može biti kriva za mnogo toga – pored ostalog, i za to što je, direktno ili indirektno, svojim propustima, činjenjem i nečinjenjem doprinela dolasku na vlast aktuelne garniture. Ali za situaciju sa Kosovom i na Kosovu zaista teško da može biti ozbiljno okrivljena. Jer, gle čuda, u obe ključne situacije, koje su, faktički, na terenu, promenile odnos snaga – povlačenje sa Kosova naše vojske i policije 1999. kao i faktičko povlačenje države sa severa KiM 2013. a što je zapečaćeno Kumanovskim i Briselskim sporazumom – akteri sa srpske strane su bili manje-više isti. I tu tadašnja i sadašnja opozicija, sve i da je htela, nije imala praktično nikakvog uticaja.

Ne ulazeći u razloge i opravdanost oba ta, iskreno govoreći, u velikoj meri „kapitulantska“ potpisa i čina (pri čemu je onaj iz 1999. opravdaniji makar utoliko što je potpisan pod bombama i pretnjom dalje devastacije zemlje, kao i što je nakon njega ostala Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN i barem formalna garancija teritorijalnog integriteta), poenta je da su oba dokumenta kojima se Kosovo i Metohija faktički izvlači iz državnog korpusa Republike Srbije potpisale, nazovi, „patriotske“ vlade SPS-SRS-JUL-a, odnosno SNS-SPS, u kojima opozicioni „izdajnici“ nisu imali nikakvog učešća. (Na stranu što se možemo složiti da 2008. nisu adekvatno reagovali u trenutku proglašenja kosovske nezavisnosti.)

SPC se sve vreme prema vlasti držala više nego pomirljivo i konstruktivno – ali očigledno preko nekih stvari i rešenja u vezi sa Kosovom nije mogla preći

No, koliko god u jednu ruku bili smešni, ovi režimski pokušaji da se opozicija unapred okrivi čak i za, pretpostavljeni, nepovoljan ishod kosovskih pregovora mnogo govore o prirodi aktuelne vlasti i njenoj spremnosti da za svoje greške i neuspehe optuži sve i svakog. Od nejake opozicije, pa do SPC koja se sve vreme prema vlasti držala više nego pomirljivo i konstruktivno – ali očigledno preko nekih stvari i rešenja u vezi sa Kosovom nije mogla preći.

Na kraju, mora se reći da Aleksandar Vučić i njegovi propagandisti u jednoj stvari ipak imaju pravo. Njegovu ideju o „razgraničenju sa Albancima“ (na stranu što je nejasna, neustavna i nedomišljena) zaista su napali kako oni koji je smatraju nejasnom, neustavnom, štetnom i nedomišljenom sa stanovišta interesa države Srbije, tako i oni kojima je na prvom mestu briga za „teritorijalni integritet Kosova“, odnosno, koji ne bi „Srbiji da daju“ ni metar teritorije „nezavisnog Kosova“ (a ima i takvih u Srbiji, nažalost). Tu je, dakle, predsednik u pravu. Ali nije u pravu kada ove dve grupacije namerno meša i trpa u isti koš, iako je razlika među njima jasna i više nego očigledna.

A pogotovo nije u pravu (ali tu već nije u pitanju greška, već nešto mnogo gore) kada je tokom čitavog tzv. „unutrašnjeg dijaloga o Kosovu“ neprestano medijski forsirao upravo ove druge aktere i stavove – od Čede Jovanovića do raznih NVO – ne bi li njegova sopstvena pozicija (koja, zapravo, takođe uključuje priznanje kosovske nezavisnosti i mirenje sa kosovskim članstvom u UN) izgledala nekako „patriotskija“ i prihvatljivija.

Konačno – i najvažnije – nije li, možda, čitava drama sa „razgraničenjem“, „podelom“ itd. bio samo igrokaz za domaću javnost i SNS glasače, ne bi li lakše progutali ono što je od početka jedino i bilo u igri: potpisivanje traženog i po svemu sudeći olako obećanog „pravno obavezujućeg sporazuma“ sa Kosovom, u zamenu za konačno formiranje „zajednice/asocijacije srpskih opština“ u skladu sa ustavom i zakonima Kosova i planom Martija Ahtisarija? Nije li upravo to ono „skoro ništa“ na koje Aleksandar Vučić ubrzano priprema srpsku javnost, spremajući se da, zajedno sa Markom Đurićem, proglasi još jednu („veličanstvenu“) diplomatsku pobedu.   

(narodni poslanik i urednik NSPM)