Вирус неповерења

Реално, дани и недеље пред нама биће највећи могући тест и искушење за актуелну власт, али и показатељ виталности читавог друштва, као и његовог самодбрамбеног капацитета. А предстојеће ванредно стање представљаће буквално лакмус способности и организованости државних служби, односно оних који државом руководе већ скоро читаву деценију.

Овакве ситуације – или, не дај Боже, нека ратна криза – увек су прилика за или неочекивану демонстрацију личне и колективне солидарности, или увертира у колапс читавог система, слом поретка, распад људскости и почетак рата свих против свих.

По мом мишљењу, боље би и легитимније било да је одлуку о увођењу ванредног стања у Србији донела Народна Скупштина. Али захваљујући погледу на хаос и последице које је епидемија коронавируса изазвала у нашем ближем и даљем окружењу (фактички, широм света), а нарочито у Италији,  неког већег оспоравања саме одлуке вероватно неће бити. Што не значи да неће бити повећане осетљивости и позорности како ће се ова одлука у пракси спроводити.

Очигледно је да јавност и грађани (готово независно од политичког опредељења) немају велико поверење у изјаве представника власти

Терет одговорности – кривица, као и сва евентуална слава – несумњиво ће ићи на конто власти. При чему је од нарочитог значаја да буду максимално отворени за пружање информација и давање одговора на дилеме и питања грађана и јавности јер, поштено говорећи, очигледно је да јавност и грађани (готово независно од политичког опредељења) немају велико поверење у изјаве представника власти. И та неверица и неповерење не иду само линијом власт-опозиција, него су много шири и дубљи.

Да поверење у систем постоји не бисмо имали оволико људи на улицама, ове гужве по продавницама и ово пустошење по апотекама

Можемо да расправљамо како је до тога дошло, али је чињеница да је друштвено поверење у Србији веома ниско и оно се, евентуално, може повратити једино упорним, објективним и правовременим информисањем. Да поверење у систем постоји не бисмо имали оволико људи на улицама, ове гужве по продавницама и ово пустошење по апотекама. То се поверење мора повратити, јер ако се епидемиолошка ситуација погорша – а све су процене да хоће – онда ће бити страховито важно да грађани верују у оно што чују преко званичних органа и званичних медија. А они су, тренутно, према тим званичним информацијама више него скептични. 

Никада није добро када у друштву имате толику поларизацију, а у условима овакве кризе може да буде и погубно. Зато апелујем на власт да схвати да ствар лако може ескалирати и претворити се у неку врсту хаоса, који ће, разуме се, највише штетити грађанима, али онда, посредно, и самој тој власти, којој се може вратити као бумеранг.

Штета је већ направљена оним почетним багателисањем и потцењивањем проблема од стране неких стручњака, али и представника власти, као и властима блиских медија („никад смешнији вирус“, „опасност мања од обичног грипа“, „не погађа жене“, „идите у шопинг у Милано“). А сада постоји опасност да клатно оде на другу страну, тј. у неку врсту панике

Свиђало се то неком да чује, или не, штета је већ направљена оним почетним багателисањем и потцењивањем проблема од стране неких стручњака, али и представника власти, као и властима блиских медија („никад смешнији вирус“, „опасност мања од обичног грипа“, „не погађа жене“, „идите у шопинг у Милано“). А сада постоји опасност да клатно оде на другу страну, тј. у неку врсту панике која читаву ствар може само још да погорша. Јер, дословно сви примери из света, и позитивни и негативни, потврђују да су у овим ситуацијама кључна ствар брзина реаговања и поверење. При чему нама у овом тренутку недостаје и једно и друго. 

А избори? Реално, ови априлски избори су прилично висили о концу и пре ове кризе са коронавирусом. А у ситуацији у којој 90 одсто медијског простора и свести грађана окупира епидемија и размишљање о мерама превенције и опасностима које могу да настану бесмислено је причати или размишљати о изборима, чак и да је генерално политичко стање боље него што јесте. Формално, биће неопходно пролонгирати их барем за онолико колико буде трајало ванредно стање. А вероватно и дуже. Теоретски, уз најидеалнији развој епидемиолошке ситуације, избори би могли бити најраније негде крајем маја или почетком јуна. Али, уколико уз епидемиолошке укључимо и психолошке и политичке параметре, онда би вероватно септембар или октобар били оптималнији термин – тим пре што би се, у међувремену, ем поправила ситуација са вирусом, ем додатно поколебали и неки тренутни бојкоташи.

Да ли ће власт из свега овога профитирати, питају се у неким опозиционим круговима. Као прво, то баш и не би требало да буде најважније питање у овом тренутку. Као друго, шта је проблем и да профитирају, уколико – којим чудом, у које је мени тешко да поверујем – буду успешни и покажу способност и резултат? Уосталом, профитирали су углавном из сваке ситуације, па чак и из афера које би у сваком другом поретку вредности морале резултирати моменталним оставкама, падом владе, или барем тешким урушавањем рејтинга.

Не би, стога, требало да чуди ако – поготово, у почетку – дође до повећане подршке режиму чак и у оним круговима који му у претходном периоду нису били склони. Али, исто тако, поготово ако ствари крену по злу, може доћи у питање подршка и унутар дела пензионерске популације која је Вучићу и СНС-у свих ових година била убедљиво најприврженија. 

Али, искрено говорећи, мене више плаши опасност да власт, заправо, неће имати снаге, знања и организационе способности да успешно спроведе ни оне заштитне мере које је неопходно спровести

А да ли ће ово ванредно стање бити искоришћено за „завођење диктатуре“ и повећање репресије према политичким неистомишљеницима и свакој врсти јавне критике? То је, разуме се, увек могуће. Уосталом, то и јесте разлог зашто су „ванредна стања“ по дефиницији – или би барем тако требало бити – „ванредна“, тј. ретка и изузетна. Али, искрено говорећи, мене више плаши опасност да власт, заправо, неће имати снаге, знања и организационе способности да успешно спроведе ни оне заштитне мере које је неопходно спровести. Или, још горе, да ћемо имати неку комбинацију једног и другог, тј. и репресију према неистомишљеницима и лабаву дисциплину у спровођењу неопходних мера.

Али хајде да се надамо да ће – за промену – бар једном да нас мимоиђе најцрњи сценарио. Или, ипак, неће?!

Видети још:

Вучић 26. фебруара: Нашао сам себи додатни разлог да попијем по једну чашицу ракије дневно; Несторовић: Најсмешнији вирус у историји човечанства; Вучић 11. марта: Немојте да лажете, нико није рекао да је најсмешнији вирус