Više od igre (3) – O velikanima i istorijskoj pravdi

Pošto je moj favorit Maradona definitivno ispao – i to, što je najgore, apsolutno zasluženo – ostale su mi, takoreći, dve „rezervne“ ljubavi, u liku Holandije i Španije. Ako je po istorijskoj pravdi, šampion bi morala biti Holandija. Ne toliko zbog superiorne i napadačke igre koju demonstriraju na ovom prvenstvu, koliko zbog namirivanja starog fudbalskog duga iz 1974. i 1978. kada je ona fantastična holandska (i Ajaksova) generacija predvođena Krojfom i Krolom dva puta u finalu gubila – od domaćina. Ako je pak, po igračkom kvalitetu i taktici, prvak će biti Španija, koja bi tako uspela da i u fudbalu i košarci objedini kontinentalnu i planetarnu krunu i koja, verovatno zbog fantastičnog Barseloninog kostura Pujol-Ćavi-Inijesta (plus izvanredni Kasiljas na golu), igra lepše i atraktivnije nego ikada. I koja, pošteno govoreći, nimalo ne liči na „onu“ Španiju sa kojom smo nekada igrali i koju smo kao klinci mrzeli. (Ne bih da zloslutim, ali sve mi se nešto čini da i Španiju – naravno, ponajmanje zbog fudbala, ovo je bila samo spoljašnja asocijacija na Zvezdu i Partizan iz Barija 1991. i Istambula 1992 – u budućnosti čeka neka varijanta jugoslovenske sudbine.)

S druge strane, ukoliko bi pobedila Nemačka, mi ćemo se opet moći hvalisati da smo, eto, ipak najbolji na svetu, pošto smo jedini pobedili svetskog prvaka. Sve u svemu, kad jednom temeljno izgubiš, i pomiriš se sa porazom, onda ti posle podjednako odgovara skoro svaki ishod. 

Gledao sam kako Srbija masovno i strasno navija za Ganu u njenom četvrtfinalnom meću sa Urugvajem (da ne bude dileme – i ja sam). Nije tu samo u pitanju „naš“ Rajevac kojeg se, uzgred rečeno, malo ko sećao i još manje ga poštovao u vreme dok je – očigledno izvan svih etabliranih fudbalskih klanova – radio u domovini. Nije to bio ni samo daleki odjek naše titoističke prošlosti i solidarisanje sa „nesvrstanom braćom“. Ne, bilo je to spontano, gotovo instinktivno svrstavanje i identifikovanje sa „prezrenim na svetu“, oslobođenim robovima, onima koji su viđeni za gubitnike i koji se već po tom osnovu doživljavaju kao bliski. (Na stranu to što Urugvaj baš i nije neki eksponent globalnog imperijalizma i što su nam, čisto fudbalski gledano, kud i kamo sličniji i bliži. Ili, da citiram svog sina i konsultanta za tekući fudbalski vek: „Urugvaj, to smo otprilike mi – samo sa Forlanom i Suarezom napred, umesto Žigića i Pantelića/ Lazovića“.)

Od čitave nemačke reprezentacije pre ovog prvenstva, a posle povrede Balaka, ja sam znao samo za tri igrača (Klose, Podolski i Švajnštajger). Dok sam, recimo, na drugoj strani znao čak i rezerve. Doduše, za Argentinu bi bilo mnogo bolje da su barem neke od tih rezervi igrale (na primer, Milito ili Aguero), umesto što sede na klupi. Na stranu što neki drugi (Kambijaso i Zaneti) nisu stigli čak ni do klupe. Sve razumem, godine, taktika, koncepcija, ljudska sujeta... Ali ne razumem kako to da jedan od najboljih svetskih odbrambenih fudbalera svih vremena nije trebao Maradoninoj prozračnoj odbrani. (Kao i da jedan – kakav god – Ronaldinjo nije trebao brazilskom, tj. Dunginom napadu.)

Priznajem da sam ovde možda malo pristrasan. Ali pristrasan tu mora biti svako ko voli fudbal i ko je u životu video makar dve Ronaldinjove finte i svako ko je ikada gledao Zanetija na terenu. Ja, recimo, tu fudbalsku eleganciju i inteligenciju nisam video još od kako je Franc Bekenbauer okačio kopačke o klin.

Ne znam dovoljno pozadinu ovih, ubeđen sam, fatalnih grešaka argentinskog i brazilskog selektora, ali mi nekako na pamet odmah pada naš „slučaj“ sa Đorićem i Piksijem. (Razlika je, međutim, u tome što su Maradona i Dunga svetski šampioni i fudbalski dragulji, dok je „bata-Đora“ tek zakržljali izdanak Miljanićeve fudbalske i trenerske filozofije.) Elem, tokom svog kratkotrajnog i neuspešnog vakta na mestu prvog čoveka reprezentacije, na kom se zadesio bog te pita kakvim spletom sportsko-političkih okolnosti, Đorić je na jedan ružan način penzionisao Dragana Stojkovića (navodno, da ovaj ne bi mogao da obori rekord Dragana DŽajića po broju reprezentativnih nastupa), iako je Piksi tada još bio u punoj igračkoj zrelosti – snagom se ionako nije nikada isticao. I pri svemu tome, za razliku od nekih drugih koji igraju fantastično za klub, a kilavo za reprezentaciju, Piksi je upravo u reprezentativnom dresu pružao neke od svojih najboljih partija. I, rekoh, tada još uopšte nije bio ni star ni potrošen.

Velikanima treba prepustiti da sami procene trenutak kada treba da odu. I retko će(te) se u tome prevariti. Ali loš odnos prema veličinama i autoritetima (bez obzira da li je u pitanju sport, kultura, ekonomija ili politika), ta sklonost da ih spustimo na sopstveni nivo, malo unizimo i provučemo kroz blato („Andrić je bio cicija“, Crnjanski „narcisoidan i fašista“, Vuk „Kopitareva marioneta“, Ćosić „kalemar“), to se zove „resantiman“ i spada među gore ljudske i nacionalne osobine. A toga, nažalost, kod nas i ostalih „južnjaka“ ima i previše – za razliku od onih sa severa koji su mnogo pažljiviji u čuvanju i uzdizanju svojih, često izmišljenih tradicija i prenaduvanih i veličina. To je ono naše čuveno: „ma, ko je on“, „neće on meni“, „nije nego“, „znam ga još od...“, „dosta je, vala, i njegovog“. Zato, valjda, i pored mnoštva talenata, fudbalskih i drugih velikana nemamo mnogo. A onda se posle pitamo zašto i bude nam đavo kriv.