Volimo Nemačku kao što je ona volela nas

„Sada se opet čuju glasovi kako je srpski predlog rezolucije loš. Vraga je loš. Da je loš, ne bi se toliko upinjali da ga izmene, ne bi toliko pretili i ne bi se toliko uskomešale njihove lokalne medijske i političke agenture.“ Kada sam pre četrnaest dana napisao ovu rečenicu, nisam ni slutio koliko će se ona u narednim danima obistiniti i postati očigledna čak i onima koji su u prvi mah povodom toga imali neke dileme. Da, ko je hteo i umeo da gleda, mnogo je u protekle dve nedelje mogao naučiti o međunarodnoj i domaćoj politici, o „evropejcima“ i „patriotama“, o vlasti i opoziciji. A ko je to već znao, mogao je po ubrzanom programu obnoviti gradivo.

Stara je istina da kada se jednom padne – pridizanje ide strahovito teško. Pa čak i kada se onom palom čini da je mnogo uznapredovao, može se ispostaviti da se samo „uspravio“ – do klečećeg položaja.

Stara je istina da kada se jednom padne – pridizanje ide strahovito teško. Pa čak i kada se onom palom čini da je mnogo uznapredovao, može se ispostaviti da se samo „uspravio“ – do klečećeg položaja."

Ova misao, kao i gornji naslov, neprestano su mi na pameti nakon prolaska kroz Beograd nemačkog ministra spoljnih poslova Gvida Vestervelea i dan uoči posete njegovog britanskog kolege Vilijama Hejga. A pogotovo dok ovih dana listam novine i naslove u kojima se gotovo svi, i pozicija i opozicija, i levi i desni, i veliki i mali i svi mogući „stručnjaci“ i novopečeni analitičari slažu oko toga da je srpski predlog rezolucije Generalnoj skupštini bio „pogrešan“, „loš“ i „ishitren“ potez. Uz to „kontraproduktivan“, „jalov“ i „svađalački“ i najavljuju pojačane konsultacije sa SAD i EU i „kompromis“ u vezi sa tim pitanjem. A tu kompromisa naprosto nema. Već samo istrajavanja na minimumu principijelnosti i samopoštovanja – ili kapitulacije pod različitim obrazloženjima i izgovorima.

Zapadne zemlje i SAD ne bi voleli da se ta rezolucija pojavi na glasanju u Generalnoj skupštini i spremni su gotovo na sve da se to ne dogodi.

U predlogu srpske rezolucije, kao i u napadima na njega, postoji spoljnopolitički i unutrašnji aspekt. I oba su veoma bitna. Veliki i moćni ne vole da gube ni u za njih relativno nevažnim utakmicama. Zapadne zemlje i SAD ne bi voleli da se ta rezolucija pojavi na glasanju u Generalnoj skupštini i spremni su gotovo na sve da se to ne dogodi. Oni vole „čiste“ situacije i asimetrične odnose snaga (na primer, 100:1), i nikako im se ne dopada opcija da se sa relativno izjednačenim šansama, skupa sa svojim saveznicima i satelitima, preglasavaju sa Srbijom i ostatkom „slobodnog čovečanstva“. Rezolucije Generalne skupštine nemaju težinu i snagu kakvu imaju one Saveta bezbednosti, ali je opet pomalo neprijatno kada vas tamo neki „indijanci“ za koje ste već verovali da su odrađeni i „pacifikovani“ preglasaju i ako se pred licem svetske javnosti pojavi polarizacija u kojoj ste vi konfrontirani sa velikim delom članica UN. Tim pre što će se, kako sada stoje stvari, u istom tom danu glasati i o sličnom, azerbejdžanskom predlogu rezolucije, gde će se Rusija i SAD ponovo naći na suprotnim stranama, ali gde je, zbog plebiscitarne podrške islamskog bloka, Azerbejdžanu pobeda gotovo zagarantovana.

Dakle, SAD, Britanija i ostali evropljani nalaze se pred izborom koji daleko od toga da je po njih katastrofalan, ali jeste pomalo neprijatan. Vrlo je moguće da će (a i Rusija se nalazi u sličnom položaju, samo obrnuto) u jednom danu morati da glasaju i za i protiv rezolucije koja osuđuje secesionizam i jednostrano menjanje granica suverenih država. Ukoliko, međutim, srpskog predloga rezolucije ne bi bilo, ili ukoliko bi on bio tako promenjen i razvodnjen da za njega mogu glasati i oni koji su priznali kosovsku nezavisnost, trijumf bi bio kompletan, „međunarodno-pravna“ faza bitke za kosovsku nezavisnost pobednički okončana, Rusija još jednom izolovana i saterana u regionalni okvir, a Srbija toliko ponižena i kompromitovana u međunarodnim diplomatskim krugovima da će ubuduće bilo kakva njena inicijativa ili spoljnopolitički potez delovati komično i potpuno irelevantno.

SAD, Britanija i ostali evropljani nalaze se pred izborom koji daleko od toga da je po njih katastrofalan, ali jeste pomalo neprijatan. Vrlo je moguće da će (a i Rusija se nalazi u sličnom položaju, samo obrnuto) u jednom danu morati da glasaju i za i protiv rezolucije koja osuđuje secesionizam i jednostrano menjanje granica suverenih država.

U protivnom, moglo bi lako biti 1:1, i to još sve uz javnu i očiglednu demonstraciju njihove neprincipijelnosti. Pa čak i da bude 2:0, to jest, da koordinisanom akcijom zapadnih i islamskih zemalja prođe ona azerbejdžanska (Nagorno-Karabah), a propadne srpska antiseparatistička rezolucija, to će biti samo još jedna demonstracija neprincipijelnosti i bahate sile i neće dobro odjeknuti ni u UN ni u svetskoj političkoj javnosti. I što bi se onda blamirali i sa neizvesnim ishodom lobirali po kuloarima Generalne skupštine kada je mnogo lakše malo pritisnuti Srbe da oni sami odrade ono što treba u korist svoje štete. Uostalom, neće im biti prvi put.

Što se domaćeg, unutrašnjepolitičkog aspekta tiče, i tu su stvari jasne, samo malo manje očigledne. Razume se, sve što je na bilo kakvoj vezi sa bilo kakvim zapadnim strukturama, a takvih i te kako ima i na „patriotskom“ i na „evropskom“ delu političkog spektra, dalo je i daće sve od sebe da Srbija od svog predloga rezolucije odustane. Reći će da nas, pod 1. takav predlog rezolucije „udaljava od Evrope“ i da nas, pod dva, u slučaju verovatnog neuspeha, definitivno lišava Kosova. I još će pride da skrenu pažnju Jeremiću i Tadiću kako bi se novi neuspeh na diplomatskom planu, bez sumnje, nepovoljno odrazio na njihov rejting.

S druge strane, „nacionalnom“ delu političke scene, odnosno, barem onom kojem je lični ili partijski interes ispred nacionalnog i državnog, takođe savršeno odgovara takav razvoj događaja. Definitivno se raskrinkava izdaja Kosova od strane Tadića i Jeremića i, što je još važnije, sprečava neprijatan upad ovog poslednjeg u patriotsko biračko telo. Oni će da kažu kako je predlog rezolucije „mlak“ i „kapitulantski“, da vlast namerno hoće da još jednom izgubi, ne bi li tako dobila alibi za „prihvatanje realnosti“ i potpuno odustajanje od borbe za Kosovo. I sve bi to bilo u redu da oni, svesno ili nesvesno, takvim svojim stavom – a i to takođe nije prvi put – dodatno ne teraju vodu na mlin upravo onih snaga protiv kojih se, navodno, bore.

"Nacionalnom“ delu političke scene, odnosno, barem onom kojem je lični ili partijski interes ispred nacionalnog i državnog, takođe savršeno odgovara takav razvoj događaja. Definitivno se raskrinkava izdaja Kosova od strane Tadića i Jeremića i, što je još važnije, sprečava neprijatan upad ovog poslednjeg u patriotsko biračko telo.

Cilj je očigledan i, slučajno ili ne, potpuno u skladu sa interesima stranog faktora – da se aktuelnoj vlasti odseče svaka, pa i najmanja mogućnost vođenja koliko-toliko samostalne spoljne politike i zaboravi priča o „ravnopravnim spoljnopolitičkim stubovima“ koja je u poslednjih godinu-dve prilično iritirala zapadne ambasade i pro-zapadni deo domaće javnosti, da se Tadić definitivno gurne u naručje Jovanoviću, Jeremić prinudi na ostavku ili ostavi u bezvazdušnom političkom prostoru, a ona malo nacionalnija polovina biračkog tela prepusti ili već uveliko „pripitomljenim“ ili, pak, osvedočeno nesposobnim „desnim“ strankama. I svima super. A onda lepo svi na „demokratske izbore“ – pa neka „pobedi bolji“.