Vreme stida i jedan (možda) izuzetak

Poznato je da ljudi uglavnom ne vole da gledaju ili da se prisećaju mučnih događaja iz svoje prošlosti i života. Imam utisak da će se na sličan način – razume se, pod ne sasvim izvesnom pretpostavkom da preživimo kao narod – Srbi izuzetno retko i nerado sećati ovog perioda svoje istorije. Pri tom uopšte ne mislim samo na aktuelnu ili prethodnu vladu, mada je, fakat, za njihovog mandata došlo do akceleracije pojava i tendencija kojih će se, uveren sam, u budućnosti potomci sećati sa nelagodom i stidom. Oni pametniji i senzitivniji tu nelagodu i stid osećaju već sada.       

Kada sam prvi put čuo da se zahtev za potpunim odustajanjem od srpskog suvereniteta nad Kosovom i Metohijom poredi sa De Golovim povlačenjem iz Alžira, bilo mi je smešno. Nisu bez razloga stari majstori ratne i političke veštine upozoravali da kada vam se učini da je neprijatelj jako glup – to samo znači da niste dobro razumeli njegove planove i namere. Tako sam i ja ubrzo shvatio da je đavo odneo šalu i da je tu, zapravo, reč o ozbiljnom projektu, koji se nudi kao smokvin list za ovdašnje političare kvislinške provinijencije. Pomenuo mi je to u nekoj TV emisiji, najpre, jedan sagovornik obično dobro obavešten u zbivanja i razmišljanja po zapadnim ambasadama u Beogradu. Pa, za njim drugi, treći... (S vremenom je poziv srpskim političarima da – poput De Gola – naprave taj „hrabar iskorak“ postajao omiljena mantra u ovim krugovima, postepeno potiskujući onaj prethodni „prijateljski savet“ srpskim kolegama da što češće i energičnije naglašavaju kako je „Milošević izgubio Kosovo“, te da na taj način otklanjaju odgovornost sa sebe i svojih kapitulantskih postupaka.)

U skladu sa svojim položajem i renomeom, Vesna Pešić je u tom pogledu otišla i korak dalje – poredeći Ivicu Dačića ne samo sa De Golom nego i sa Čerčilom, što je teza koju je lakše navesti nego i pokušati smisleno i ozbiljno komentarisati. No, poučen prethodnim iskustvom, ne mislim ni da bi je trebalo samo olako ismevati i ignorisati.

Na stranu što su, a što je posebna i posebno tužna tema, Francuzi teže podneli odustajanje od svoje omiljene kolonije nego što, plašim se, najveći deo srpske tzv. elite danas žali za gubitkom svoje istorijske i simboličke postojbine.

No, ostavimo se Čerčila i de Gola. Pošteno govoreći, kako god inače vrednovali njegovu istorijsku odgovornost i  ulogu, gotovo da nema sumnje da je za naše postpetooktobarske političare (pa i za najveći broj onih koji o politici javno govore i pišu) general Nedić, takoreći, moralna gromada i nacionalna veličina. Pri čemu je posebno simpatično – i simptomatično –  što je niko drugi do upravo Ivica Dačić svojevremeno energično zahtevao uklanjanje slike  („kvislinga“) Milana Nedića iz zgrade vlade Srbije.

I da ne bude nesporazuma, ne radi se ovde ni o kakvom novom pledoajeu za prevrednovanje Nedićevog lika i dela (mada je prilično jasno da će barem deo posleratnih optužbi na njegov račun svakako morati da bude preispitan i revidiran). Mislim da, uz sve njihove ozbiljne mane, slepe mrlje i ideološka ograničenja, a naročito njihovu vezanost za interesne centre u Londonu i Moskvi, Srbija ipak treba da bude ponosna na oba svoja oslobodilačka pokreta u Drugom svetskom ratu i da se ne gura među one koji danas moraju da falsifikuju i izmišljaju svoju više-manje nepostojeću antifašističku tradiciju. Dakle, ne radi se ovde o Nediću, već onima koji se dan-danas, tobože, zgražavaju nad njegovom „izdajom“, a nisu svesni da – u najboljem slučaju i u po njih ubedljivo najpovoljnijoj interpretaciji – sprovode upravo nedićevsku  politiku „realizma“  i „pragmatizma“. I da to čine u mnogo manje apokaliptičnim okolnostima – pa onda i sa mnogo manje opravdanja – nego što su bile one u kojima je delovao nesrećni general. 

Sticajem okolnosti, ovde je opet u fokusu Ivica Dačić. Ali, pravde radi, nije tu u pitanju samo on. Zato i jeste pomalo otužno kad vidim kako se razne „velike“ i „beskompromisne“ patriote, a najviše oni koji su do juče najviše i napadali NSPM, srbovali i „rusovali“, danas ostrvljuju samo na Dačića, pri tome veoma pažljivo i u širokom luku zaobilazeći (ili čak otvoreno hvaleći) „prvog potpredsednika“ vlade.  Iako već i vrapci znaju da je zapravo on, Aleksandar Vučić, alfa i omega svih trenutnih političkih procesa u Srbiji, uključujući tu i ovo poslednje „evrointegracijsko ubrzanje“,  a da je premijer – mada ga to, razume se, nimalo ne amnestira – tu uglavnom samo (ne)voljni izvršilac, koji povećanom kooperativnošću odlaže svoju političku egzekuciju.     

Sve se, zapravo, vrti oko EU i njene „bezalternativnosti“. Zato ne mogu a da ne podelim čuđenje direktora moskovskog Insituta za strateška istraživanja Leonida Rešetnjikova (što je, uzgred rečeno, samo poslednja u nizu njegovih „strateških“ funkcija) kada se pita i konstatuje kako „Rusiji nije najjasnija ogromna želja većeg dela srpskog političkog establišmenta da po svaku cenu postane član Evropske unije... Kakvu ulogu Srbija može da igra u jedinstvenoj Evropi? Očigledno je da će najkonkurentnije grane srpske privrede biti razrušene... Evropa puca po svim šavovima, a uporna želja srpske vlade, uključujući i predsednika Nikolića, da uđe u EU, liči mi na pokušaj da se ukrca na brod koji tone“.

Ovim rečima se nema mnogo šta dodati. Ali ipak ostaju neke nedoumice vezane za ruski stav po tom pitanju, i naročito dilema oko ruskih poteza i, eventualno, konkretnije ruske podrške ukoliko bi, kojim čudom, srpska politika poprimila drugačiji smer. Situacija je ovako gotovo idealna za (ne)osnovano uzajamno sumnjičenje i nedovoljno iskreni pristup onome što bi moglo i moralo biti stratreško partnerstvo u punom i pravom smislu. Rusi nam daju „principijelnu podršku“ i napominju da oni ne mogu biti „veći Srbi od Srba“ (što je, naravno, tačno, ali takođe može biti i dobar izgovor za smanjeni i nedovoljan angažman). Dok se, s druge strane, srpska politička rukovodstva ispotiha, a njihove medijske filijale na sav glas, vajkaju kako nam, avaj, „Rusi nikada nisu pomogli“ (što je apsolutno zlonamerno i netačno) i samo nas „guraju da se za njihov račun kačimo sa Zapadom“.

I tako i jedni i drugi imaju savršen izgovor i alibi – oni za svoje nečinjenje i polovičnu podršku, a srpske vlasti za nastavak dosadašnjeg prozapadnog kursa.      

I dok se srpska politička kriza polako raspliće i sa njom razne domaće i strane političke zverke ostavljaju svoj trag, jedna druga srpska država, odnosno „entitet“, već godinama relativno uspešno bije tešku bitku za svoj opstanak.  I primer te borbe bi u nekom smislu mogao biti poučan slučaj i putokaz nacionalnim snagama sa obe strane Drine. Milorad Dodik je, naime, pokazao da je moguće reći „ne“ i politički preživeti – pa se čak  i izboriti za neke nacionalne interese u uslovima (faktičkog) međunarodnog protektorata, da ne kažemo, strane okupacije. Naravno da je i tamo bilo propusta i grešaka. Ali, uz povremeno nerazumevanje i negodovanje sopstvene javnosti i nekih ovdašnjih patriota, rukovodstvo RS je poslednjih godina vešto kombinovalo rusku spoljnopolitičku i ekonomsku podršku, kao i (ne)principijelno taktičko savezništvo sa Be-Ha Hrvatima, Izraelom i nekim konzervativnim (antiislamskim) američkim krugovima.

Da li će i koliko dugo u tome uspevati – videćemo. Dodik, što je posebno upečatljivo s obzirom na njegov pozamašni gabarit, podseća na hodača po žici razvučenoj iznad duboke provalije. Deluje trapavo, izgleda kao da mu tu nije mesto – ali na neki čudan način opstaje i ne pada, bez obzira na to što ima mnogo zainteresovanih da tu žicu intenzivno ljuljaju. Nada(j)mo se samo da odlučni i mučki udarac neće stići iz Beograda!?