Zamrznuti konflikt, zlatno doba i olako obećana brzina

 Mnogo se toga izdešavalo od mog poslednjeg teksta. Toliko da naprosto ne znam čime pre da se pozabavim. Ali držaću se interpretativnog načela koje se, nažalost, bezbroj puta potvrdilo tokom svih ovih godina i kojim se uglavnom rukovodim u ovim tekstovima.

Uvek se, naime, radi o Kosovu, ekonomskoj eksploataciji i geopolitičkoj dominaciji. Uglavnom tim redom. Mada se redosled ponekad i preokrene. 

Aleksandar Vučić je, slično kao i njegovi neposredni prethodnici, od dolaska na vlast pokušavao da važnost kosovskog pitanja maksimalno minimalizuje i bagateliše. Pričao je o BDP-u, suficitu, investicijama, procentima rasta i zaposlenosti. Mantrao o „Srbiji budućnosti“, koja gleda napred, ne osvrće se na prošlost i ne slavi poraze. Realno govoreći, u najvećem delu, njegova politika – ili bar retorika – najviše je podsećala  na Čedomira Jovanovića, ili nekog od intelektualaca iz tog „drugosrbijanskog“ i LDP-ovskog kruga. I u isto vreme, što je umetnost i alhemija posebne vrste, uspevao je da za njega i njegovu stranku entuzijastično i masovno glasaju stotine hiljada – pa i milioni – onih za koje je pomenuti Čeda oličenje „izdaje“ i petooktobarskog, „dosističkog“ zla.   

Počeo da o Kosovu priča neprestano, forsirajući rasplet za koji on i njegovi eks-radikalski saborci, do pre par godina, ne bi imali drugu reč osim – (VELE)IZDAJA!    

Ali, ma koliko se trudio da kosovsku temu gurne pod tepih, ona je uvek iznova iskakala i pretila da zaseni predsednikove grafikone i tirade o „zlatnom dobu“ i boljem životu koji samo što nije. A onda je – da li pod pritiskom nekih rokova i datih obećanja, ili zbog procene da mu se tako isplati – Vučić naglo preokrenuo igru. I počeo da o Kosovu priča neprestano, forsirajući rasplet za koji on i njegovi eks-radikalski saborci, do pre par godina, ne bi imali drugu reč osim – (VELE)IZDAJA!         

U tom pogledu, možda je najkarakterističnije izlaganje na poslednjoj sednici glavnog odbora SNS, koja je predsedniku očigledno bila veoma važna. (Toliko važna da su poslanici iz redova vladajuće stranke listom napustili skupštinsku salu tokom debate o stavljanju van snage zakona o umanjenju penzija da bi prisustvovali sastanku – tako da je u jednom trenutku ostao doslovno samo jedan poslanik SNS-a.)

Iako je, po običaju, govorio o svemu i svačemu (uključujući i neodređene pretnje neidentifikovanim „mangupima“ iz sopstvenih redova), navažnije poruke su se ipak ticale Kosova. I bile prilično iznenađujuće, čak i za Vučićeve standarde i zlatno pravilo kriznog političkog marketinga (kojeg se očigledno pridržava) da javnost uvek treba držati pod tenzijom, u psihozi vanrednog stanja i „očekivati neočekivano“.

 „Sad vam kažem, mi smo doživeli poraz! Ta moja politika da Srbija dosta toga sačuva na Kosovu je doživela poraz“, rekao je on.

Vučić je stranačkim kolegama rekao da se tokom pet godina pregovora o Kosovu suočavao sa najvećim pritiscima. “A kada smo pokušali nešto da dobijemo, sve smo izgubili i ispustili zahvaljujući sopstvenoj neodgovornosti”, istakao je. I zaključio: „Srbi vole da izgube sve. Više vole da plaču nad nečim što ostane daleko nego da imaju nešto u rukama”. I dodao da je dobila "Srbija plakanja, a ne Srbija koja pobeđuje".

Razume se, nije propustio da poentira kako su se u tom istom kolu odgovrnih za ovaj poraz našli „Sonja Biserko, Sava Janjić i Rada Trajković, kao i oni koji su, tobože, najveći nacionalisti.“  

Doslovno svaki ovde izrečena stav predstavlja neistinu, poluistinu ili tendencioznu laž – i svaki služi samo jednom cilju. Da u svesti građana Srbije, a posebno u njegovom sopstvenom biračkom telu, maksimalno snizi nivo očekivanja i pripremi ih za to da i najnepovoljniji rasplet prihvate kao „neminovnost“, pa čak i kao „uspeh“ Vučićeve premudre politike, koja, eto, uspeva da izvuče maksimum iz gotovo nemoguće situacije – za koju su, razume se, odgovorni svi drugi.

Doslovno svaki ovde izrečena stav predstavlja neistinu, poluistinu ili tendencioznu laž – i svaki služi samo jednom cilju. Da u svesti građana Srbije, a posebno u njegovom sopstvenom biračkom telu, maksimalno snizi nivo očekivanja i pripremi ih za to da i najnepovoljniji rasplet prihvate kao „neminovnost“, pa čak i kao „uspeh“ Vučićeve premudre politike, koja, eto, uspeva da izvuče maksimum iz gotovo nemoguće situacije – za koju su, razume se, odgovorni svi drugi. Tako se i ovo obraćanje članovima naprednjačkog  glavnog odbora, slično kao i čuveni (danima najavljivan kao „istorijski“) govor u Severnoj Mitrovici, ili ona česta i neumesna insistiranja na tome kako, tobože, „mi na Kosovu nemamo ništa“, i da, generalno, ništa ne možemo i ništa ne umemo (sem da „naričemo i plačemo“ nad svojim porazima) savršeno uklapa u dugi niz Vučićevih izjava i gestova sračunatih na sistematsko sejanje defetizma i implementacije trajnog osećaja beznađa i autokolonijalne svesti u nacionalno tkivo.

A onda, kao grom iz vedrog neba – i, naizgled, kao svojevrsna potvrda predsednikovih defetističkih i u svakom aspektu problematičnih reči – usledilo je Tačijevo trijumfalno vikend krstarenje po Gazivodama i severom KiM. Na šta je srpska politika, već po običaju, reagovala šizofreno – dramatičnom najavom „podizanja najvišeg nivoa borbene gotovosti“, s jedne, i patetičnim, mirotvoračkim apelom („preklinjanjem“) Aleksandra Vučića Srbima sa severa da „ostanu mirni“ i da se povuku sa barikada, s druge strane. (Pri čemu izvori sa lica mesta kažu da nikakvog naročitog „uznemirenja“ među Srbima nije ni bilo.)

Ono što možda više nego išta pobuđuje sumnju u motive oficijelne srpske politike (čitaj, Vučića)  u ovoj stvari – pa i dodatno pothranjuje sumnje u moguću zajedničku režiju, odnosno ko-autorstvo čitavog događaja – jeste činjenica da su i Vučić i Marko Đurić (dakle, dva glavna aktera srpske „kosovske politike“) istoga dana požurili da subotnji incident povežu i uzmu kao krunski dokaz  „neodrživosti politike tzv. „zamrznutog konflikta“.

Zapravo, stiče se utisak da predsednik i njegov najbliži saradnik mnogo manje haju za Tačijeve provokacije (ne ulazeći sad u to da li su spontane ili ugovorene), nego im je najvažnije da i tu stvar („eto, vidite šta nam rade – moramo se pod hitno razgraničiti“) upotrebe kao argument protiv zagovornika „zamrznutog konflikta“, odnosno svojih unutrašnjih političkih protivnika. Pa i protiv sopstvenog javnog mnjenja koje, očigledno, ne deli predsednikov entuzijazam i – čak i kada glasa za Vučića – nije previše sklono da podrži njegovu „olako obećanu brzinu“ u rasplitanju kosovskog čvora.

Prosto je neverovatno koliko truda, energije i manipulacije predsednik Srbije ulaže u to da po svaku cenu neutrališe i eliminiše „zamrznuti konflikt“ kao legitimnu i, u trenutnim okolnostima, verovatno „najmanje lošu“ opciju rešavanja kosovskog problema. (Pri čemu to, zapravo, i nije nikakav „zamrznuti konflikt“, već samo odbijanje veštačkih, unapred zacrtanih – ili obećanih – rokova i ultimatuma.)

Prosto je neverovatno koliko truda, energije i manipulacije predsednik Srbije ulaže u to da po svaku cenu neutrališe i eliminiše „zamrznuti konflikt“ kao legitimnu i, u trenutnim okolnostima, verovatno „najmanje lošu“ opciju rešavanja kosovskog problema. (Pri čemu to, zapravo, i nije nikakav „zamrznuti konflikt“, već samo odbijanje veštačkih, unapred zacrtanih – ili obećanih – rokova i ultimatuma.)  Ako mu se Jevreji i Izrael čine neprimereni za poređenje, ako mu je Kina predaleka, a Lazarev zavet preveliki  – eto mu Kipra, ili, još bliže, Grčke i Makedonije, kao primera da uvek ima neke alternative i da se kombinacija strpljenja i čvrstine na kraju obično isplati.   

(narodni poslanik i urednik NSPM)