Zatvaranje kruga

Ovo je trebalo da bude tekst povodom desetogodišnjice 5. oktobra. Ali teško je posle svega biti objektivan, teško je ne biti rezigniran, teško je odupreti se depresivnom utisku. Teško je reći neku pametnu reč nakon toliko licemerja, gluposti i laži koje su se izlile povodom ove i svih prehodnih godišnjica i onoga čega ćemo se tek naslušati u narednim danima.

Dakle, šta imamo? Od čuvenog „ugovora sa narodom“ iz dvehiljadite nije ostvareno praktično ništa. (Drugo je pitanje da li su u međuvremenu možda ostvareni neki drugi ugovori i dogovori, o kojima se u to vreme nije govorilo i pisalo.) Imamo stopu industrijske proizvodnje koja još nije dostigla ni nivo iz 1998, a o onom razvoju iz vremena SFRJ da i ne govorimo. Imamo strane ambasadore koji aktivno učestvuju u formiranju vlade i kojima lideri najveće opozicione stranke raportiraju i šalju stenograme sa svojih sastanaka sa drugom opozicionom strankom.

Imamo strane ambasadore koji aktivno učestvuju u formiranju vlade i kojima lideri najveće opozicione stranke raportiraju i šalju stenograme sa svojih sastanaka sa drugom opozicionom strankom.

Slučajno ili ne, prošle nedelje, na desetogodišnjicu 24. septembra i izbora na kojima je Vojislav Koštunica kao kandidat DOS-a pobedio Slobodana Miloševića, krug se definitivno zatvorio. Naime, već više od dve godine Srbija ima vladu u kojoj, rame uz rame, sede politički naslednici Slobodana Miloševića sa političkim naslednicima Zorana Đinđića. I to ne bi nužno moralo biti tako loše („nacionalno pomirenje“ itd.) da se na kraju ne ispostavi da oni, manje ili više entuzijastično, u svim kritičnim trenucima zapravo sprovode politiku – Čedomira Jovanovića, odnosno Brisela i Vašingtona. A onda su se, nakon višemesečnih priprema i natezanja, konačno sastali lideri dve „glavne“, nacionalne opozicione stranke (navodnike možete stavljati i premeštati po nahođenju) i saopštili da će se zajedno „boriti protiv vlasti i politike da EU nema altrenativu“. Da bismo u narednih nekoliko dana saznali da Vojislav Koštunica, svojevremeni pobednik nad Miloševićem i tadašnji heroj zapadnih medija i političkih krugova, danas u tim krugovima uživa status „balkanskog Bin Ladena“, te da svako ko računa na bilo kakvu podršku zapada sa njim nema šta da traži.

Tužno je prethodnih dana bilo gledati Nikolića i Vučića kako sebe i druge, a naročito zapadne ambasadore, ubeđuju da Nikolić nije rekao ono što je rekao nakon susreta sa predstavnicima DSS-a – da se treba boriti protiv politike da EU nema alternativu. Tužno je sve vreme gledati predstavnike vlasti dok govore kako odustajanje od sopstvene rezolucije u Generalnoj skupštini nije kapitulacija nego „potvrda našeg evropskog opredeljenja“. Smešno je gledati DSS-ovce kako, u zakasnelom sricanju početnih lekcija političkog marketinga, svi kao jedan ponavljaju kako je Srbija strašno cvetala u periodu 2004–2008. i kako je Koštunica, zapravo, uvek i u svemu bio u pravu.

Tužno je prethodnih dana bilo gledati Nikolića i Vučića kako sebe i druge, a naročito zapadne ambasadore, ubeđuju da Nikolić nije rekao ono što je rekao nakon susreta sa predstavnicima DSS-a – da se treba boriti protiv politike da EU nema alternativu.

Pri pogledu na ovo političko kupusište, hteli-ne-hteli, Milošević neminovno izrasta u epohalnu figuru – a to vam kaže neko ko nikada nije glasao za njega – niti ikada bio u najmanjem iskušenju da to učini.

No, ne treba naravno sada, zbog evidentnog moralnog i političkog kolapsa petooktobarskih pobednika, pokušavati vaskrsnuti mit o „Miloševićevom zlatnom dobu“, koje to, razume se, nipošto nije bilo. Ali nije bilo ni tako jednoznačno zlo kao što je to predstavljano u propagandnim žurnalima „demokratske opozicije“.

Da, imali smo rat i sankcije. Ali smo posle imali neviđenu pljačku i rasprodaju društvene i državne imovine, čije posledice nisu ništa manje pogubne i dugoročne. Da, Milošević je nesumnjivo bio kriv za mnogo toga. A najviše za prezriv odnos prema sopstvenom narodu, kao i za ignorisanje geopolitičkih promena koje su se događale upravo u trenutku dok je on pokušavao da sa – barem – poluvekovnim zakašnjenjem rešava srpsko nacionalno pitanje. Ali ponešto su nam, nezavisno od Miloševićevih grešaka, želeli, namenili i nametnuli neki od „prijatelja“ petooktobarskih pobednika, sa kojima već deset godina gradimo „specijalne veze“ i odnose. Da, plate su bile tragično niske, ali niske su bile i cene osnovnih namirnica, kao i troškovi za struju i stanarinu. Da, cvetao je kriminal, šverc i bezakonje, ali je posle 5. oktobra sve to uglavnom samo pretočeno u pravnu formu i preliveno glazurom „evropskog zakonodavstva“.

Milošević je od samog početka na jedan poguban način polarizovao društvo, javnost i političke procese. Ali danas je srpsko društvo bukvalno rastočeno, a javnost i politika svedeni na buvlju pijacu. Da, gomilala su se ogromna bogatstva. Ali su nakon 5. oktobra ta bogatstva samo još više i enormno uvećana. Ko je bio bogat (p)ostao je još bogatiji, a ostalima su nominalno porasle plate, ali isto tako i dažbine, rate i kamate. Bilo je neukusa, dizelaša i turbo-folka, ali su „Trenutak istine“, „Veliki brat“ i „Farma“ stigli tek sa „slobodom i demokratijom“. Bilo je teške režimske propagande, ali i nekih slobodnih medijskih oaza. Sada svi mediji izgledaju i pišu gotovo isto, pri čemu se to što pišu teško može nazvati „objektivnošću“ i „istinom“.

Da, Milošević je nesumnjivo bio kriv za mnogo toga. Ali ponešto su nam, nezavisno od Miloševićevih grešaka, želeli, namenili i nametnuli neki od „prijatelja“ petooktobarskih pobednika, sa kojima već deset godina gradimo „specijalne veze“ i odnose.

Nije ovo prilika za konačno, a pogotovo ne za precizno svođenje računa. Ali činjenica je da kada neko od sada pomene „deset izgubljenih godina“ i „strašnu deceniju za nama“, bez dodatnih objašnjenja neće biti jasno na koju to deceniju misli.

U svakom slučaju, po mom dubokom uverenju, Srbija i srpski narod su van svake sumnje izgubili obe decenije. I verujem da tako oseća i misli i apsolutna većina čitalaca i građana. A koliki je u tome bio udeo svakog od pomenutih aktera, sudiće vreme, Bog, nauka – i narod.