Pad sajta i reakcije

Pad „Peščanikovog” sajta pobuđuje na razmišljanje. Za njegovo obaranje optuženi su „nacionalistički hakeri”. Nakon toga, pojedini slušaoci su javili da se emisija čuje sa smetnjama. U isto vreme, na parkingu ispred B92, udaren je i automobil urednice emisije.

Sve je to u delu javnosti dovelo do preterane reakcije. Navodno, svi ti događaji su deo istog scenarija, koji za cilj ima gušenje „Peščanika”. Iza „nacionalističkih hakera” stoji strašna Udba, preživela još iz Miloševićevog vremena. Ona sada za nove gospodare radi isti posao kao i devedesetih. A „Peščanik” postao je meta, jer oštro kritikuje Tadića, Jeremića, vladu i „skretanje sa evropskog puta”. Kako bi odbranila „Peščanik”, „druga Srbija” počela je da piše otvorena pisma predsedniku republike. U njima se on proziva kao najodgovorniji. Ili će nešto odmah preduzeti, ili će svojim ćutanjem pokazati da možda i on stoji iza cele akcije.

Pomalo paranoidni sklop čitave stvari nije teško uočiti. Tri nejasna događaja dovode se u vezu i iz njih se izvlači zaključak o postojanju zavere, u koju su umešane čak i najviše ličnosti. Tako protumačeni i povezani, događaji narastaju do čudovišnih razmera. U najnovijem redakcijskom komentaru jednih novina auto udaren na parkingu čak se preobražava u „postavljen eksploziv pod automobil nepodobnog novinara”! Svaka ranije izrečena kritika na račun „Peščanikove” jednostranosti, isključivosti, pa i govora mržnje, sada se tumači kao deo opšte zavere. Na kraju se i predsednik stavlja pred izbor: ili će prihvatiti kao tačnu celu ovu fantastičnu konstrukciju ili će svojim odbijanjem samo potvrditi da je i on jedan od zaverenika.

Obaranje sajtova, kao rezultat tehničke greške ili akcije malicioznih pojedinaca, opšta je pojava u „sajber-prostoru”. Što je neka mrežna stranica izazovnija, to joj se češće dešavaju takvi problemi. Ako odete, recimo, na sajt „Srpskog lista” videćete obaveštenje da je taj sajt „tri puta oboren u nekoliko poslednjih meseci”. I ostali informativno-politički portali imaju slična iskustva. Generalno, reč je o obliku ugrožavanja nečije imovine i slobode izražavanja. Zato se takvi postupci označavaju kao „sajber kriminal”. Ali, koliko mi je poznato, nikome nikada nije padalo na pamet da zbog toga zahteva intervenciju predsednika. „Druga Srbija” izgleda misli da na tako nešto ima pravo.

I drugim novinarima, takođe, dešavaju se ozbiljne neprijatnosti sa vozilima. Nedavno smo mogli da pročitamo da je „prilikom rutinskog servisiranja automobila čiji je vlasnik glavni urednik ’Geopolitike’, Slobodan Erić, ustanovljeno da je nepoznato lice odvrnulo centralni šraf matice prednjeg levog točka”. „S obzirom da Erić nema ličnih neprijatelja”, kaže se u saopštenju redakcije, „nameće se zaključak da su motivi za ugrožavanje njegove bezbednosti u vezi sa uređivačkim konceptom ’Geopolitike’”. Ovaj list, međutim, nije tražio intervenciju predsednika republike. Ali „druga” Srbija jeste.

I, predsednik je intervenisao. On je, kako javlja B92, „zatražio od nadležnih organa da provere informacije o ometanju emisije ’Peščanik’ i demoliranju automobila Svetlane Lukić, i da tim povodom preduzmu odgovarajuće mere”. Tako je čitav događaj zaokružen, dobivši pomalo groteskni izgled. Tome su najmanje dva razloga.

Prvi razlog je legitimacija voluntarizma. U demokratskim društvima ustanove su one koje rade posao. U autoritarnim društvima, međutim, sve zavisi od (samo)volje ličnosti na vrhu. Niko u SAD ne bi zbog oborenog sajta slao apel Baraku Obami. „Druga” Srbija, međutim, potežući samog predsednika, kvalifikuje ovu zemlju kao autoritarnu. A ako se predsednik na takav apel odazove, onda i on, na neki način, takvoj kvalifikaciji daje izvesnu legitimnost.

Drugo, gde ne vladaju ustanove, već voluntarizam, tu su i građani prvog i drugog reda. U autoritarnim porecima nosilac vlasti štiti samo svoju klijentističku strukturu. Zaštitu uživaju „politički prijatelji”, dok je prema ostalima upravni aparat ravnodušan ili neprijateljski. Ako se upravni aparat pokreće zbog automobila novinara A, ali ne i zbog automobila novinara B, onda je novinar A građanin prvog, a novinar B drugog reda. To nema veze ni sa demokratijom, ni sa pravom.

Ali nije posao predsednika da pokreće policijske i Internet istrage. Zaprepašćujuće je da ga na tako nešto prisiljavaju upravo snage koje se hvale svojim evropskim opredeljenjem. One kao da smatraju da je Srbija, sve dok joj oni lično ne uruče uverenje o „evropeizovanosti”, nekakvo poludivlje, autoritarno pleme. U njemu politički pobednici imaju pravo na sve – uključiv i da ih štiti lično predsednik, dok politički gubitnici nemaju pravo ni na šta, čak ni na prisustvo u javnosti. Oni ne vide da prava evropeizacija Srbije znači afirmaciju njenih ustanova, ne političke arbitrarnosti.

Pošto je propagandnom zloupotrebom stvorena atmosfera vanrednog stanja, prirodno je da je i predsednik nešto preduzeo. Ali to je očigledno bio izbor manjeg zla. Zla, međutim, neće biti manje sve dok ne uvidimo da proizvođači nesigurnosti i autoritarnosti u ovoj zemlji nisu samo maliciozni hakeri.