недеља, 22. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Слободана Антонића > Поука протеста – Ми смо “курјачки народ”, а Косово јесте срце Србије
Колумне Слободана Антонића

Поука протеста – Ми смо “курјачки народ”, а Косово јесте срце Србије

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Антонић   
петак, 24. јул 2020.

Колико је само политика превртљива… Још само пре месец дана Вучић се чинио као политички бог.

Успео је да, спуштањем ценза, навуче довољно странака различитих идеолошких предзнака да изађу на изборе – таман толико да нико не може да каже да избори нису плуралистички.

Сва истраживања јавног мнења давала су му двотрећинску већину у скупштини (овдеовде или овде) – таман да може сутра и Устав да промени како жели.

Његова највећа главобоља – како да Западу дâ Косово, а да Срби то не примете (или макар да одложи предају) – изгледала је мања но иначе. Чекао га је састанак у Белој кући, 27. јуна, којим је, преко аутсајдера Трампа, куповао време код својих нестрпљивих ЕУ пријатеља и америчке дубоке државе – жељних да коначно добију испоруку.

А тад је све кренуло низбрдо.

Најпре су његови претерали с трпањем у кутије. Требало је подићи одазив, како би се поразила бојкот-опозиција. Зато је по унутрашњости, где није било контроле, подизана излазност накнадним убацивањем листића и штимовањем записника. Али, уместо да заокруже и понеког из опозиције, његови су натрпавали само листиће с бројем 1 (и, где су морали, 2).

Тако је излазност повећана, али је сва фикус-опозиција потопљена. Уместо скупштине која може, кад затреба, да одглуми плурализам, добио се парламент мање демократски него и онај Брозов из 1945.

 

Друго, корумпираност и нестручност његовог мегатренд-апарата довели су до слома управљања COVID-19 кризом у Србији. Јавност је изгубила свако поверење у струку, а власт и оно мало ауторитета.

Присиљен да наврат-нанос повуче своја наређења – најпре пред побуњеним студентима, а онда и пред разбеснелим демонстрантима испред Скупштине – доживео је у недељу дана два пута јавно понижење. Зато је и реакција полиције била тако брутална.

И треће, маневром атлантистичке закулисе Тачи је ибачен  из игре, чиме је покварен састанак у Белој кући. Сада је поново морао да се врати на бриселске шине.

Меркелова и Макрон су, после четворног самита, издали саопштење да су се Вучић и Хоти „сложили да наставе дијалог под покровитељством ЕУ“, а с циљем „нормализације односа Србије и Косова, уз постизање коначног правно-обавезујућег споразума“.

Београд ово није ни помислио да демантује. Јер, када се насадите на колонијалне шине, постоји само један правац – капитулација и лакејство.

Иако су протести замрли (придављени), нови парламент је у тој мери бесмислен да се демократска легитимност једноставно преселила на улицу. Улица је два пута оборила његове одлуке – и опет ће, све док скупштина макар не заличи на демократску.

Сва слабост режима, у коме је превише личне власти, клијентелизма, корупције и лажи, оголила се у непуних месец дана. Видели смо јаку власт једног човека и све друге институције у распаду. На наплату је дошло њихово затрпавање полтронима, паразитима и мегатренд стручњацима.

Колико такав режим уопште може да потраје? И ено где носилац режима уписује школу за кошаркашке дечије тренере. Добро дошли у декадентну фазу личне власти. Добро дошли у Београд 1902. године…

***

С друге пак стране, протести су оголили и сву подмуклост компрадорских медија и колонијалне интелигенције. Јасно се видела њихова функција пете колоне.

Чим се показало да већину демонстарната чини омладина која кличе Косову, одмах је покренута пропаганда да се то затре.

Већ прве вечери, N1 и Б92 емитују поруку да су се „уредници НИН-а и КРИК-а оградили од протеста“, јер, смртног ли греха, „окосницу чине десничари“.

Пошто наредног дана грађански Београд – компрадорске постројбе, плус суши-стадо (Ћирјаковић) – не успева да преузме протест, Блиц ставља на насловну страну: „Неки чудни протести. Почне мирним бунтом грађана. Пређе у дивљање екстремне деснице. Укључе се противници вакцина, 5G мреже, на крају се пева Косову“.  OMG, how disgusting!

Наредних дана, како протест остаје ван контроле, Блиц јавља: „Неколико стотина људи испред скупштине, протест постаје лепак за хулигане, распопе, антивакцинаше и екстремне десничаре – све мање обичних грађана“. А N1 емитује вест с насловом: „Суша: Десничари отели протест грађанима Београда“, где је прва реченица: „Ово нису провокатори, ово су десничари, има и руље“.

Тако је „народ“ који је 5. октобра јуришао на скупштину, 20 година доцније постао „руља“. Само због: „Косово је Србија“.

N1 нас је такође обавестио да „Суша напомиње како грађански демонстранти морају јасно да се ограде од ових демонстраната и да се зна да су то потпуно различите опције. Додаје да им саветује да оду и да не посматрају шта се дешава“.

Сирота N1 опозиција. Не сме чак ни да гледа младеж која скандира српском Косову. Да се случајно не зарази.

N1, такође, зове у госте и академика Теодоровића. И док на екрану иду сцене демонстрација, он понавља своје раније ставове да „треба прихватити реалност на Косову“, те да „Косово, заправо, више није срце Србије, него је (њено срце – С. А) у Америци, Немачкој, дијаспори…“.

Огласила се и комесарка Србљановић. Осветничко пребијање демонтраната назвала је „тучом керова против керова“. Згрожена је што демонстранти „вичу пандурима ‘идите на Косово’, ‘Косово је Србија`, певају четничке песме, дижу три спојена прста, носе крстаче, чаршафе са Џисусом“ (овде). У Блицу указује да се на протестима појавио „нови сабласни знак – три прста скупљена, рука испружена изнад главе, као имитација фашистичког поздрава“.

 

И очас посла, „десничари“ и „руља“ посташе фашисти.

Такође, Србљановићева упозорава да „на црни дан 25. годишњице јединог европског геноцида након Холокауста – за који су баш одговорни Срби“, постоји опасност да ће „ноћас крв пасти у коначном обрачуну с људима којих је стид систематског истребљења, прогона и убиства више од осам хиљада људи у Сребреници“.

Тако су демонстранти постали још и наци-хорда која само што не крене да по кућама тамани сироте боркиње против српског национализма.

„Не занима ме расправа ни око Вучића ни око опозиције“, објашњава даље Србљановићева, „занима ме како ћемо изаћи на крај с овим новим и све снажнијим четама јако младих људи који се идентификују с најгорим злочинцима“, и уопште, с „песмама о `светињама`, узвицима полицајцима `Идите на Косово`, распопом који предводи опасну секту насилника“…

И ето главног и истинског непријатеља наше грађаније. То није Вучић, то су националисти. Зато Србљановићева одбацује „лажну причу како сад није тренутак за идеолошке разлике – дај само да свргнемо Вучића, после ћемо да видимо шта ћемо“. Не, „то је немогуће, те су разлике оно што нас чини људима у односу на нељуде“.

Запамтићемо, дакле, још и то и да су они који кличу Косову „нељуди“.

Јер, чим кажете „Косово је Србија“ престаје свака хуманост и свако људско право. Престаје и демократија. Како нам је то лепо објаснила Србљановићева, у Србији је на делу „морално запуштена, идеолошки задригла, историјски необразована и политички бесрамна већина“.

А управо таква је била, за Ивањдан 2020, испред српске скупштине.

***

Још три феномена у вези протеклих протеста били су ми занимљиви: рад НАТО лобиста, деловање НАТО левице и дезавуисање потенцијалних вођа.

Novi magazin објавио је текст Николе Лунића „Протести који то нису“ (?!). Аутор је представљен као извршни директор НВО „Савета за стратешку политику“ – на чијем челу је Драган Шутановац. Довољно је бацити поглед на сајт CfSP и видети да је реч о типичној НВО за НАТО пропаганду.

 

Па шта има да нам каже НАТО о нашем протесту?  Најпре, аутор се вајка што се на њему нису вијориле „заставе ДС или ЕУ – не могу се оваква окупљања назвати протестима без легендарне заставе Ферарија, која је увек била део демократског фолклора“.

Затим, Лунић се жали што су „медијски највидљивији учесници били ултрадесничарске групе: иако малобројни, већи део њих успео је да целом свету пренесе слике зверског насиља према полицији“.

Добро сте прочитали: није полиција зверски тукла демонстранте – поломивши, само првог дана, о њихове главе и леђа 19 (и словима: деветнаест) пендрека; не, него су демонстранти испољили зверско насиље према полицији. Јер, према овом НАТО лобисти, „полиција није била иницијатор насиља, што су експлицитно показали и снимци с недавних окупљања“.

Не знам који је снимак гледао Лунић. Можда овај на коме младеж цепа заставу СНС, а полиција истрчава из Скупштине и млати кога стигне? Ах да, цепање заставе СНС заправо је насиље према полицији…

Но, пустимо то, сад долази оно битно. С ауторитетом неког ко је био наш војни аташе у Лондону, Лунић тврди да је, током протеклих демонстрација, „један центар овладавао информацијама с терена, правовремено их процењивао и брзо и оптимално ангажовао насилне групе које су брзим маневрима отежавале и онемогућавале намере полиције. На тај начин релативно мали број насилника условио је ангажовање великих полицијских снага. И не треба имати сумње да су то радили професионалци“.

Па ко је, или шта је, тај злобни и тајанствени центар који повлачи конце у београдским демонстрацијама? „Историја нас учи да је свако приближавање Србије Западу било попраћено насилним активностима руских обавештајних служби“. Као прво, „ово је период формирања нове владе, која би требало да буде про-ЕУ“. А као друго, „треба нагласити да би у случају било каквог договора Београда и Приштине једино Москва изгубила утицај какав је досад имала у Београду“.

Ето, и то је решено.

Такође, протести су оголили и аутоколонијалну природу наше штифтунг левице. Тако је групација Маркс 21 огорчено констатовала да „екстремна десница користи незадовољство начином на који се власт носи с епидемијом, да тај гнев каналише у протесте против признања независности Косова“.

Какав злочин.

Са забринутошћу је указала и то да „екстремна десница користи сваку прилику да социјално незадовољство преточи у националистичку побуну“. Зато Маркс 21 позива све напредне људе „да зауставимо фашисте у преотимању протеста“.

А да су фашисти преузели протест видело се и по извештају Krik-а, од 11. јула (19:01): „Песма `Видовдан` чује се испред Скупштине, а у ваздуху се осећа тамјан“.

Тамјан? Какав ужас.

На срећу, пратећи твитер налоге више млађих левичара уочио сам не само њихово активно учешће у језгру протеста (повезнице не стављам из разумљивих разлога), већ и прихватање његове главне јавке везане за Косово. Као што сам већ писао, код дела наше млађе левице постоји свест да, у овом тренутку, леви „напад на национализам и православље“ – та јасна „места антиколонијалног отпора“ –левицу може да компромитује као пуко „лево крило НАТО пакта“.

Код патриотских левичара читам још и ово: „позиција која каже да је одбрана православља и Косова, у нашем контексту, враћање у средњи век, буквално стоји на страни капитала и Запада – став који једино из Пентагона може доћи“.

Тачно.

Коначно, да кажем нешто и о томе како се пропагандна машинерија наше грађаније трудила да дезавуише сваког ко је макар могао да заличи на вођу протеста.

Када се монах Антоније истакао бранећи и физички демонстранте од полиције, Антонела Риха је, с презиром упитала: „Ко је овај хипик што прича на протесту о корона диктатури?“. На одговор: „монах Антоније“, казала је, једнако надмено и потцењивачки: „Што не иде у манастир кад је монах?“ (ваљда као што с протеста треба да оду и лекари у болнице, новинари у редакције, а жене у кухињу).

Јавио се и BBC NEWS на српском, објавом: „Рашчињени монах Антоније Давидовић одржао дугачак говор на протесту. Говорио је о Косову, средњовековној Србији, Бил Гејтсу, противљењу вакцинама и позивао људе да не носе маске“. „После говора, већина окупљених се разишла“.

Слично и Блиц: „распоп држи говор“ и „`убијени` протести након говора“.

Говор јесте био дужи, али Антоније очигледно зна да збори, и то уопште није било незанимљиво. Чак је и Никола Крстић прокоментарисао: „Овај ђавољи Антоније у мантији има ту једну ноншалантност и заводљивост током своје говоранције, и зато су га сви немо слушали, па је он причао скоро сат и кусур (није, него 47 минута – С. А), богами, уз аплаузе“.

А разлаз публике није имао везе с говором, људи су мислили да је готово за то вече – али није, јер се доцније десио поменути догађај с цепањем заставе СНС, и полицијом која истрчава из скупштине и бије ког ухвати.

Код Би-Би-Сија и Блица видимо, дакле, не само денунцирање Антонија као отпадника од СПЦ (што је, јел`те, за ова правоверна гласила много битно, али баш много), већ и настојање да се прикаже као лудак и смарач – не би ли се предупредила и најмања могућност да утиче на протесте.

Уопште не мислим да је Антоније рођен да води антирежимске демонстрације. Али, на овом малом примеру видело се како здружена немачко-британска пропаганда систематски компромитује сваког ко би можда могао да израсте у једног од предводника антиколонијалне побуне.

Но, најлепши детаљ у вези протеста био ми је овај. Колико је наша N1 опозиција далеко од обичног света и његових вредности, видело се по списку који је направила Свјетлана Рашић као одговор на питање „ко би могао `анимирати` масу“.

Ево њеног списка: „Весна Ракић, Биљана Стојковић, Јелена Ленголд, Јанко Баљак, Кокан Младеновић, Марчело, Владимир Арсенијевић, Горан Марковић“; на списку су још и: „Никола Самарџић, Миња Богавац, Алексеј Кишјухас, Јована Глигоријевић, Дашко Милиновић, Марко Сомборац“…

Какву кашу треба да имате у глави да замишљате да би антирежимске протесте у Београду могли да анимирају: КишјухасДабаркаДашко, Владимир „срамота ме што сам Србин“ Арсенијевић, Миња „и Нигерија је боља за живот од Србије“ Богавац, или Јована „јесте био геноцид и каже се Санџак“ Глигоријевић?

А да Вучић можда ипак одустане од посла кошаркашког тренера?

***

Зашто се бунт против поновног кућног притвора викендом, претворио у протест против режимске предаје Косова?

Двадесет година Империја је упумпавала милионе у овдашње аутоколонијалне структуре, е како би се Срби убедили да је Косово „изгубљено“. А резултат? Свака следећа генерација српских матураната још више је певала о Косову, а ево и поколења које се, неколико вечери узастопце, срчано тукло с полицијом због предосећаја да се спрема издаја КиМ.

Наши бели господари и њихови компрадорски лакеји никако да разумеју да Косово за нас није тек територија. Оно је, као и за наше старе, симбол виших вредности, образац одбијања да се прихвати насиље и погне глава, да се оно материјално и ћифтинско прогласи за једини животни императив.

Ко је међу млађаријом прихватио ту философију свиње, тај се већ уписао у режимске ботове или у НВО денацификаторе. Али, већина младих и даље су проклети идеалисти. За њих је Косово израсло у етичку утопију, свет части, мушкости и пожртвованости.

Отуда сагласност коју даје режим на отргнуће Косова за њих није мирење с реалношћу. То је одустајање од саме идеје виших вредности – од духа храбрости и слободе.

Шта год да мислили о томе – лудост, идеализам, романтичарство – тај став је за поштовање. Јер то јесте Косовски завет. То су и Карађорђе, и Његош, и 27. март, и прихватање рата с 13 земаља НАТО-а 1999. због Косова…

То је све можда била лудост, али то је и даље жива душа овог народа. Не судите о Србима и њиховом односу према Косову по овдашњим N1 ћифтама и НВО герлама. Судите по момцима и девојкама пред Скупштином, за Ивањдан 2020.

Ако сте их гледали, морали сте онда схватити колико је истинит њихов главни поклич с којим су јуришали на полицију.

Ми смо, колико год то деловало страшно, и даље курјачки народ. А Косово јесте срце Србије.

(Стање ствари)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер