Споменик аутоколонијализму

Намера да се постави споменик Ђинђићу испред Филозофског факултета у Београду претворила се у подизање споменика актуелној колонијалној политици у Србији.

Ако погледамо усвојено идејно решење споменика (овде), видећемо да би обележје требало да има облик стреле извијене нагоре, која је прекинута па настављена уз помоћ два причвршћивача са стране. Стрела, очигледно, треба да симболизује Ђинђићеве политичке идеје и његово дело, прекид убиство, а наставак је апотеоза наводне незаустављивости „Зоранове визије“ која мора бити остварена (овде).

Проблем је у томе што Ђинђићева „визија“ није била баш добра ни 2003. године, а камоли данас. Као што је то лепо сажео Бранко Павловић (овде), Ђинђић се, у економији, држао неолибералног концепта брзе и потпуне приватизације – што је у пракси значило предају ресурса странцима, уз коруптивну ренту за домаће компардоре (видети моју анализу приватизације Сартида: овде). У унутрашњој политици пак, Ђинђић је ниподаштавао значај изградње демократских институција и пропагирао „модернизацијски“ волунтаризам и децизионизам (видети моју анализу овде) – што је у пракси значило, рецимо, безобзирно избацивање најјаче опозиционе странке из парламента и опструирање председничких избора. У спољној политици Ђинђић је заговарао безалтенартивне евроатланстке интеграције: „Москви је Ђинђић поручио да на српском тржишту има места и за Русију, али да је приоритет за Србију ЕУ“ (овде) – што је у пракси значило да се о уласку у ЕУ и НАТО у Србији уопште не води јавна расправа, већ се „подразумева“ како је то питање већ „решено“.

Неки верују да би Ђинђић као интелигентан човек, да је претекао, сада мислио другачије. Бошко Обрадовић претпоставља да „би Ђинђић данас био на политичкој позицији Двери да је жив“ (овде). Основ за веровање у Ђинђићево „суверенистичко“ преумљење јесте то што је, пре но што је убијен, он објавио да му се не допада начин на који се Вашингтон и Брисел спремају да реше питање Космета. Тиме се, према овим веровањима, „у последњим месецима живота практично окренуо позицији патриотског политичког дискурса“ (Обрадовић, исто).

Међутим, ако пажљивије погледамо шта је Ђинђић тада стварно рекао (моја анализа овде), видећемо да је њему само сметало то што Вашингтон и Брисел испод жита раде на „независности“ Косова будући да нас тиме могу успорити у ЕУ-интеграцијама: „Желе да направе потпуно два независна правна и политичка система и да их онда ми хармонизујемо… Рећи ће: док не хармонизујете односе, ви не можете да идете даље“ (видети тачне изворе у наведеној анализи).

За Ђинђића, дакле, није био проблем то што Вашингтон и Брисел интензивно производе сецесију Косова, већ то што у једном тренутку може да дође до блокаде наше толико жуђене евроатлантскле интеграције. Нисам баш сигуран колико је то истински „позиција патриотског политичког дискурса“.

Но, чак и да је Ђинђић имао капацитета за „патриотско преумљење“, споменици се, ваљда, не подижу због нечијих потенцијала, већ због учињеног дела. Уосталом, и сам Ђинђић је тражио да се о политичарима суди на основу онога што су урадили, не по оном што су намеравали да ураде: „Мене не интересују намере. Мене интересују последице. Подразумевам да свако има добре намере. Ако не следи нека последица која је корисна за мене, добре намере ме не интересују“ (овде).

Међутим, погледамо ли оно што је Ђинђић стварно урадио – не што је желео или најављивао – видећемо, са нашим данашњим искуством и знањем, само увлачење Србије у колонијални положај према Западу, манипулацију институцијама и медијима у име еврореформских циљева, као и сасвим незаконито изручење Милошевића Хагу – управо на Видовдан (Чедомир Јовановић тврди да су, тек када је Милошевић пребачен ван Србије, „Зоран и он“ схватили који је дан; овде). Не би се баш могло рећи да било које од тих дела заслужује споменик.

Једини разлог због којег би Ђинђићу требало подићи обележје јесте то што је убијен као премијер. Само по себи то јесте трагично, а земља која држи до себе ту трагичност би требало да обележи. Но, такав меморијал нити се подиже на месту на коме је замишљено да стоји „сломљена-па-настављена стрела“, нити би требало да он тако изгледа.

На ФСК већ је критикована одлука да се Ђинђићу подигне монумент испред Филозофског факултета (овде). „Зашто споменик политичару на тргу на којем су Ректорат, Филозофски, Филолошки и Природно-математички факултет, споменици Његошу, Доситеју, Јовану Цвијићу и Јосифу Панчићу?  Зашто не на месту где је премијер убијен, испред зграде Владе у којој је радио? Пред Филозофским факултететом место је за споменике великим српским мислиоцима, попут Ксеније Атанасијевић, чији се гроб у Београду не зна, а не за споменик политичарима“.

Требало би знати да је, првобитно, било предвиђено да се обележје Ђинђићу подигне у близини места његове погибије, у Финансијском парку (овде). Али, ту су напредњаци 2015. године поставили статуу Гаврила Принципа, па је било некако неумесно наспрам монумента славном тираноубици ставити кип устрељеног премијара. Зато је прошле године Вучић и донео одлуку да се споменик Ђинђићу подигне баш на Студентском тргу (овде).

Сада је обнародовано и то како ће споменик изгледати. Он јасно асоцира на континуитет данашње власти са Ђинђићевим идејама и делима. Вучић се, због имиџа еврореформатора, и иначе позива на Ђинђића као на политичара који је, као и он, имао исте муке са „заосталим друштвом“, због чега је морао истоветно да се понаша. Тако је пре неколико месеци Вучић изјавио: „Ђинђића ценим јер је почео да говори Србима нешто што не воле да чују, а то је да више раде и да не кукају, као што ни штрајкачима није априори давао за право. Почео је и да мења однос према ономе што су биле социјалистичке и самоуправне навике, и борио се против `кибицера`. Kапа доле Ђинђићу!“ (овде).

Очигледно, Вучић себе види као Ђинђићевог настављача, судећи по овом цитату, управо на пољу сужавања радних права, по настојању да се максимализује експлоатација радника, као и по сламању радничких штрајкова – дакле, по „лечењу“ друштва најгорим и најнехуманијим неолибералним методама.

И Ђинђићева удовица Ружица подржала је оцену да постоји континуитет између њеног мужа и Вучића. „Вучић је исти као мој Зоран!“ био је наслов њеног интервјуа из 2013. године (овде). У њему је Ружица најпре критиковала ДС што је „изгубљена цела деценија, јер се нисмо померили ка ономе што је Зоран говорио и видео“, да би потом директно стала уз нову владу у њеним настојањима „да добије датум“ од ЕУ. На крају се Ђинђићева удовица оградила од оних који одбацују идеју да је Вучић данашњи Ђинђић: „Мени то (поређење) не смета. Ако он (Вучић) дневно ради 15‒16 сати и предан је послу, значи да има добру инспирацију и добар модел. Многи су за Зорана говорили да је он човек који много ради у нашим условима, а он је на то увек одговарао: `Па зато што Срби не знају како се ради на сваком другом месту, у било којој другој држави`. Сами закључите има ли сличности“ (овде).

Тако је преко идеократског модела „лењи Срби – вредни еврореформатори“ извршено спајање грађанистичког мита о Ђинђићу и култа који је, 2013. године, почео да се гради око Вучића. Спомеником „пресечене-па-настављене стреле“, предвиђеном да се отвори 12. марта 2018, тај наратив добиће и своју семиотичку финализацију.

Ово је „споменик Вучићу (и Ђинђићу)“ – написао је Зоран Ћирјаковић (овде). Дакле, најпре Вучићу, па тек онда Ђинђићу. По Ћирјаковћу је Биљана Србљановић, једна од ауторки споменика-стреле, овом уметнином сасвим јасно стала уз Вучића. Мање је важно што је, како вели аутор, „на Фејсбук профилу (Србљановићке) теже наћи речи критике упућене ППВ/премијеру/председнику него пословичну иглу у пласту сена“. Битно је да „Вучића сада – поред Брисела и Немачке – навише гурају и Биљана К. (Србљановић) и други урбани умови, који имају добар и скуп укус. Постоје и вучићевци који су на Радомиру Константиновићу. (…) Њихов митинг подршке одржан је у Сава центру. Није га преносио Пинк, већ РТС“ (реч је о ТВ преносу представе „Планина Олимп“, који је већ на ФСК оцењен као пример „самоокупације у култури“; овде).

Ставити змија-стрелу која излази из асфалта (видети овде) и то тако да се хтонски рађа и узлеће тачно преко пута Његоша (видети овде) – а који, наравно, не може а да не гледа у ту регенерисану гују, посебно је луцкасто. Ту је и једнако необично звучно пресретање пролазника: комјутерска апартура унутар споменика снимаће њихов говор и враћати им га као појачани звук. Након што пролазници зачуђено утихну, зачуће се глас убијеног еврореформаторског пророка (овде) који саопштава „истине“ попут: „Живот је чудо једно дато нама… Спаваћете кад будете у пензији… И ви сте млад човек, ја вам кажем, гледајте у будућност. Тамо ћемо се састати ви и ја…”, и томе слично (овде).

Не бих да коментаришем „уметничку“ страну ове чудновате инсталације. Само ћу рећи да она одлично осликава сву „таштину празнине“ насталу симбиозом другосрбијанско-скоројевићког „граџанизма“ и вулгарне идолатрије актуелног режима. И ко зна каква ће све уметничка чуда из те симбиозе тек да проистекну. Можда ће стрела, после извесног времена, почети да нам говори и још неке (и нечије) еврореформаторске мантре, попут: „Ја волим Англеу Меркел… Никад, али никад се нећу кандидовати за председника… Диковићу, ако Сава крена на Шабац знаш шта ти је чинити…“, итд. 

„Једина могућност за смислено опозиционо делање (данас) јесте деконструкција мита о Ђинђићу“, написао је један критичар. „Ко није спреман да критикује Ђинђића, нека ћути о Вучићу“ (овде). Тек економска, политичка и културна деколонијализација Србије омогућиће да се сруше атлантистички митови и култови. Можда ће том приликом страдати и трбухозборна стрела постављена пред честитог владику? А можда ће, уколико јој се поквари тон, „настављена стрела“ за нове генерације постати симбол истинске обнове српске државности после свих лутања по беспућима Yu/EU интеграција. Уметност и историја су чудо…

(ФСХ)