Šta će Prištini vojska kad ima Bondstil?

Vidim da je kolega Ljepaja u svom odgovoru kritičan prema ideji Vučića i Tačija – o kojoj sam pisao prošli put – da Srbija u zamenu za Sever Kosova faktički prizna „Republiku Kosovo“ tako što bi odobrovoljila Ruse da ne stave veto na apliciranje Prištine za prijem u UN.

Ono što mi se čini kao, možda, ne baš najbolja obaveštenost, međutim, jeste uverenje mog sagovornika da „koalicija Moskva-Ankara“, kao „kumče našeg dvojca“, ima ambiciju „da ponovo prekraja Balkan“, pošto je „jasno da granice na Balkanu Rusiji i Turskoj nisu po volji“.

Za Ankaru ne znam, ali za Moskvu sam uveren da izričito odbija gorenavedeni paket. Ona zna da bi redosled zbivanja nakon sporazuma Vučić-Tači bio:

1. Kosovo ulazi u NATO (samostalno ili kao deo Albanije);
2. otvara se kriza u „Preševskoj dolini“;
3. jedini način da se Srbija zaštiti jeste da i ona uđe u NATO;
4. posle pada Srbije, slama se otpor i Republike Srpske, pa na kraju i BiH postaje član NATO – time Rusija biva proterana sa celog tzv. Zapadnog Balkana.

Kao i u šahu, pogrešan potez dovodi do brzog mata u četiri poteza.

Otuda je Putin, prilikom poslednjeg susreta sa Vučićem, kako tvrdi moskovski Komersant, odbio Vučićevo ubeđivanje da, ukoliko se Beograd i Priština dogovore o „razgraničenju“, Moskva odustane od veta na ulazak Kosova u UN.

I sada, pošto Beograd, tako, teško da može da isporuči stolicu u UN za Prištinu, sporazum Tači-Vučić izgleda mi dalje je nego ikada.

Dakle, uvaženi kolega, u ovoj našoj debati verovatno je manje važno da li se mi s nečim slažemo ili ne, nego je pitanje šta mi znamo da se dešava i šta možemo da pretpostavimo da će se desiti.

U tom smislu, ostaje moje pitanje – da li se u Prištini procenjuje da se sporazum Tači-Vučić zaglavio? Da li je procena da su naša dvojica „predsednika“ dalje od Nobela za mir nego što im se to samo pre par meseci činilo? Da li je, zapravo, čitava stvar propala?

Šo se tiče Vašeg pitanja „da li se Srbija naoružava da očuva mir ili se sprema za novi (Balkanski) rat“, rekao bih da se to pitanje još više postavlja za „Republiku Kosovo“.

Nije mi jasno šta će „RK“ uopšte vojska ako Kosovo čuva NATO, i ako se kod Uroševca nalazi jedna od najvećih vojnih baza SAD u svetu?

Očigledno, pravljenje „vojske RK“ teško da ima veze sa zaštitom teritorije RK od „spoljnjeg neprijatelja“. Čemu onda nova vojska? Da nije slučajno kako bi bila upotrebljena protiv „unutrašnjeg neprijatelja“? I nisu li glavni „unutrašnji neprijtelj“ kosmetski Srbi, pre svega oni na Severu Kosova?

Nadalje, voleo bih da kolega Ljepaja prokomentariše i nalaze jednog istraživanja, sprovedenog u Albaniji i Srbiji, a koje su platili Norvežani.

Da naglasim da je istraživanje rađeno baš u Albaniji, dakle ne među Albancima na Kosovu, i da ga je tamo sprovela albanska agencija, a u Srbiji je sondažu uradila srpska agencija.

Po tom istraživanju, 64 odsto Srba ima negativan stav prema Albancima, dok je kod 59 odsto Albanaca iznađen takav stav prema Srbima. Iako Albanci, dakle, nešto manje ne vole Srbe nego što je to obratno, Albanci kao glavnog neprijatelja od naroda iz okruženja ističu upravo Srbe – njih čak 68 odsto, dok Srbi svoj strah dele između bojazni od Hrvata (45 odsto) i od Albanaca (33 odsto).

Kao „agresivne“ Srbe opisuje čak 57 odsto Albanaca, dok isto mišljenje o Albancima ima 51 odsto Srba.

Moram da priznam da me je začudio podatak da Albanci iz Albanije nas Srbe vide kao „agresivne“. Šta mi, uopšte, imamo s njima? Oni su možda nekog od nas videli u Sarandi, gde Srbi počinju da letuju zbog povoljnih cena, ali stanovnika Albanije koji su sreli nekog iz Srbije zaista je malo.

Odakle onda predrasuda o Srbima kao „agresivnim“? Ovo mi je bilo neobično imajući u vidu rašireni osećaj danas u Srbiji da smo mi već star i umoran narod, koji se mlako bori za svoje interese. Kad gledam beogradske, niške, novosadske ili kruševačke devojke i mladiće – a kao profesor mislim da prepoznajem šta vole i kako razmišljaju – ne mogu a da se ne začudim opisu današnjih Srba kao „agresivnih“.

Mogao bih razumeti da su Albanci sa Kosova, pogotovo oni koji pamte oružane sukobe 1998-1999, mišljenja da su Srbi „agresivni“. Ali, Albanci iz Albanije? Zar je etnička propaganda toliko jaka? – pitam se. Zar se toliko slabo poznajemo?

A možda i nije tako loše da između nas postoji ravnoteža straha. Jer, ako jedna strana proceni da je druga slaba i strašljiva – neće li uslediti još jedna spirala nasilja?

I tako opet dolazimo na pitanje nove vojske na Balkanu i na nedoumicu – a protiv koga? Protiv „agresivniih“ Srba?

(KosSev)