Početna strana > Rubrike > Kolumne Slobodana Antonića > Sumrak parlamentarizma, demokratije i razuma
Kolumne Slobodana Antonića

Sumrak parlamentarizma, demokratije i razuma

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
petak, 19. avgust 2016.

Način na koji je Vučić obrazovao novu vladu i događaji u skupštini u vezi s tim već su, tokom protekle nedelje, bili predmet kritika demokratske javnosti. Ali, šta je još važno što je mnogima promaklo?

Šta je glavnom nosiocu vlasti zamereno? Prvo, prebačeno mu je što je uopšte raspisivao vanredne izbore ako se sva promena u vladi, od 20 članova kabineta, svela na tek osam novih ministara.

„Zašto je bilo potrebno da se zemlja preko šest meseci – tri meseca za izbornu kampanju i tri za formiranje vlade – drži u vanrednom stanju“, pitali su se kritičari, „ako se sve svelo na najobičniju rekonstrukciju kabineta?“.

I zaista, ne samo da je stranački sastav vlade ostao isti. Skoro sva glavna ministarstva zadržana su i dalje pod istom personalnom i stranačkom upravom kao i pre izbora. Ministri su danas Dačić, Stefanović, Mihajlovićeva, Vulin, Lončar, Ljajić… Promena u vladi pokazala se kao manja no što je bila 2013. godine, kada je, tokom rekonstrukcije kabineta, zamanjeno čak jedanaestoro ministara.

Zar je država morala da potroši preko 14 miliona evra na izbore, da bi tek osmoro ministara bilo zamenjeno? To se u opozicionoj javnosti objašnjava potrebom režima da se oko svega, pa i u vezi s normalnim funkcionisanjem sistema, neprestano pravi drama. Vlast se ponaša po obrascu: „Opozicija prigovara našem ministru da kasni na posao? Oni hoće nove izbore! Pa evo im ih, da vide za koga je narod!“. Tom logikom, ipak, samo se prikrivaju manjkavosti vlasti u vezi s važnijim stvarima no što je kašnjenje na posao – od pregovora sa MMF o broju zaposlenih u prosveti i zdravstvu, do predaje Severa Kosova Prištini.

Drugo, posle objavljivanja sastava vlade ostalo je nejasno zašto su uopšte bila potrebna tri meseca da bi se obavila njena delimična rekonstrukcija. Premijer je, naime, opravdavajući otezanje u formiranju kabineta, tvrdio da „postoje stvari o kojima ne može da govori“. U tom kontekstu pominjao je i strane ambasadore: „imam pristojan odnos sa njima, ali me zanima samo šta misle građani Srbije“. Čak je tvrdio da „ne isključuje mogućnost da vladu neko drugi formira: ne želim da formiram vladu protiv koje bih sam bio“. To će reći, pritisci su, navodno, toliki, da će se premijer i lider SNS pre povući nego što će pristati na „diktat stranih sila“.

Ali, kada je objavljen sastav kabineta, videlo se da u njemu, sa stanovišta „stranih ambasada“ nema zapravo ničega što je stvarno novo, ili pak što bi moglo biti problematično. A ono što je ostalo staro, bilo je, takođe, već sasvim dovoljno poznato, ili čak toliko bezopasno, da zbog njega teško da bi Vučiću bilo ko pravio problem.

Režimska štampa je, recimo, dramatično objavljivala da Moskva nameće Dačića. Ali, odmah po obelodanjivanju rezulatata izbora bilo je jasno da je Vučić izgubio komotnu većinu, te da mu Dačić treba, ne samo kako bi mirno vladao Skupštinom, već i da bi se približio koti od 2/3 Skupštine, neophodnoj za promenu ustava. Vučić je uzeo Dačića u Vladu ne zato što je na tome Moskva insistirala. Uzeo ga je zato što mu je to unutrašnje-politički najviše odgovaralo.

Kao treće, Vučića je opozicija kritikovala i da je prekršio skupštinski poslovnik, jer je predlog o sastavu Vlade i ekspoze dostavio tek dan pre nego što je zakazana sednica. To nije u skladu sa članom 86 Poslovnika u kome piše: „Sednicu Narodne skupštine saziva predsednik Narodne skupštine pisanim putem, po pravilu, najmanje sedam dana pre dana određenog za početak sednice“. Zato je deo opozcije (DJB, DS, SDS, DSS) odbio da sedi u poslaničkim klupama tokom premijerovog ekspozea.

I zaista, ako mandatar sto dana sastavlja vladu, pomerajući neprestano rok za njeno obelodanjivanje, ipak ne može očekivati da se skupština sastane već sutradan. Ako je već imao toliko vremena na raspolaganju, onda bi trebalo svakako i poslanicima ostaviti dovoljno vremena kako bi valjano procenili predložene kandidate za ministre.

Četvrto, opozicija je kritikovala, a nezavisna javnost ismejala, šestosatno čitanje ekspozea. Ono je bilo duže nego što je trajalo čitanje svih premijerskih programa zajedno, od 2000. godine do danas. Najavljenim maratonskim govorom srpski kancelar namerio je da uđe u povest: „I lično imam obavezu prema istoriji, hoću da ostane zapisano u stenogramima da je neko pristupio ozbiljno programu vlade“.

Međutim, svako ko javno izlaže trebalo bi da zna da već posle 45 minuta slušaocima opada pažnja, a da ni najzanimljiviji sadržaj. teško da može kod publike da održi usredsređenost dužu od nekih dva sata. Insistiranje na šestosatnom čitanju ekspozea moglo bi se razumeti čak i kao svojevrsno nasilje prema poslanicima, ali i prema visokim zvanicama (Patrijarhu i ambasadorima). Oni su morali da se prave da s pažnjom slušaju reku suvoparnih podataka i obećanja, izloženih birokratskom retorikom (na osnovu čega se, takođe, može zaključiti i koliko su stručne službe ministarstava doprinele premijerovom ekspozeu).

I peto, opozicija i nezavisna javnost bili su konsternirani načinom na koji je Premijer odgovarao na primedbe opozicije. Kada mu je, recimo, Đorđe Vukadinović (DSS) prigovorio zbog Briselskih sporazuma, Premijer se na to brecao što se Vukadinović 2012. godine kandidovao na listi vlaške stranke. Kada mu je Dušan Pavlović (DJB) prigovorio u vezi sa socijalnom politikom, on mu jeodgovorio da predsednik njegove stranke svojevremeno nije platio porez u SAD.

Naš kancelar se, bojim se, ponašao po modelu čuvene Hegelove piljarice. Ona je, kako nam prenosi znameniti filosof, na opasku mušterije da njen paradajz nije baš najsvežiji odgovorila: „To mi kažeš ti, čija se majka vucarala sa oficirima“! „To da li je paradajs svež ili ne“, komentariše Hegel, „nije naravno u kauzalnoj vezi sa ponašanjem majke subjekta koji je izneo tu primedbu. Ali za niži stupanj duha, istinitost iskaza `Ovaj paradajz je svež` izgleda da na neki način proizilazi iz istinitosti iskaza `Tvoja majka je nemoralna!`“.

I tako, ovih pet primedbi svakako da dobro oslikavaju grubosti i tipičnu aroganciju naših vlasti koje se ne moraju bojati ‒ niti jake opozicije, niti jake nezavisne javnosti.

Ali, ono što, po mom sudu, posebno onespokojava i pokazuje sumrak našeg parlamentarizma jeste način na koji se Premijer odnosio prema poslanicima skupštinske većine koji ga podržavaju. Jer, Premijer jeste bio osoran prema opozicionim poslanicima. Ali, bio je neprijatan i odnosio se s jednakim nipodaštavanjem i prema poslanicima vladajuće većine.

U jednom tretnutku, recimo, tokom čitanja svog maratonskog ekspozea, obrecnuo se na Aleksandra Martinovića, šefa poslaniče grupe SNS, kome je očigledno popustila pažnja: „Martinoviću, ne gledaj u telefon, vidim te na ekranu!“.

Premijer je tako javno stavio do znanja da od poslanika SNS očekuje apsolutnu poslušnost. Oni moraju bespogovorno da ga slede, čak i u iracionalnostima – poput ulaska u istoriju po dužini izlaganja ekspozea. Oni treba da budu tek statisti u predstavi u kojoj se zna ko je glavni glumac.

To je u suprotnosti sa idejom parlamentarizma. U parlamentarizmu, poslanici, koji su kao političke ličnosti izabrani u svojoj izbornoj jedinici, na osnovu izloženog premijerovog ekspozea odlučuju da li će mu dati posao ili ne. U Srbiji pak zahvaljujući nakaradnom izbornom zakonu i dekadentnoj praksi, vođa na izborima kandiduje svoju stranku, pa poslanici iz pobedničke stranke svoj izbor u skupštinu više duguju vođi koji ih je stavio na svoju listu nego biračima za čije su se glasove lično borili.

Ta devijacija parlamentarizma uočljiva je i po još dva detalja. Prvi je neukusna adoracija koju su poslanici vladajuće većine iskazivali prema premijerovom eskpozeu. Jedna od poslanica SNS čak je javno predložila da se premijerov ekspoze, zbog izuzetnosti, štampa kao „naučni rad“ (!?).

Drugi detalj koji na tu devijaciju ukazuje jeste dužina aplauza kojim je poslanička većina dočekala vest o rezultatu glasanja za novu vladu. Taj pljesak trajao je i trajao, iz minuta u minut, sa skupštinarima iz SNS na nogama, jer se niko od njih nije usuđivao da prvi prestane s tapšanjem. I da predsednica Skupštine nije, najzad, prekinula tu neprijatnu scenu, ko zna koliko bi još poslanici SNS stajali i apalaudirali.

Takav prizor, zbog koje je, pretpostavljam, sve obične posmatrače spopadao stid, poslednji put je na ovim prostorima zabeležen, valjda, na 5. kongresu KPJ (1949), a u širim razmerama možda na kongresu Komunističke partije Severne Koreje. Istinski demokratska skupština tako se ne odnosi prema premijeru kojeg treba da izabere, niti se demokratski premijer tako odnosi prema poslanicima koji ga biraju i kojima bi trebalo da odgovara.

Izvitoperenost srpskog parlamentarizma sada je verovatno postala očigledna svakom ko vlada elementarnim znanjima o demokratiji. Naša opozicija nije samo slaba i razbijena. Svedoci smo da se i naša Skupština, koja je po Ustavu središte države, sve više svodi na kulisu lične i autoritarne vlasti.

Novi Izborni zakon i novi Poslovnik o radu Skupštine prvi su korak da bi (tek fasadna) demokratija u Srbiji dobila nešto od relne sadržine. Tada se svakako ne bi moglo dogoditi da parlament u tišini ratifikuje tri sporazuma sa NATO-m, kojim se Srbija utapa u ovaj pakt. Niti da vlada smanjuje naše plate i penzije, a širokom rukom povećava dotacije stranim kompanija.

 Ali, da li je našoj trenutnoj političkoj eliti uopšte potrebna demokratija?

(Fond strateške kulture)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner