Početna strana > Rubrike > Kolumne Slobodana Antonića > Veliki pijuk premijera Srbije
Kolumne Slobodana Antonića

Veliki pijuk premijera Srbije

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
subota, 09. januar 2016.

Aleksandar Vučić opet je napisao „ekskluzivni autorski tekst“, ovoga puta za novogodišnji broj Večernjih novosti. Članak ima programske ambicije, čak se u podnaslovu kaže da Vučić u njemu „predstavlja suštinsku ideju svoje politike“.

On, najpre, kritikuje političare iz naše prošlosti koji su „obećavali neku pravdu i bolji život na nebu, u `nebeskoj Srbiji`. Za nju je trebalo samo da umremo, ništa više“. On nam, međutim, obećava „da za Srbiju više niko neće morati da umre, da neće biti ratova i nestabilnosti“, on nam obećava „život, to jest način na koji se do boljeg života stiže“.

U tom smislu, po Vučiću, 2016. godina trebalo bi da bude „početak našeg novog veka, u kojem ćemo sopstvenim snagama, radom i umećem preskočiti ogroman jaz koji je, zahvaljujući istoriji, nastao između visokorazvijenih zemalja i Srbije“. Taj jaz pravi je ambis – Srbija je, po Vučiću, tek sada po udelu pismenih u stanovništvu stigla Englesku iz 1900. godine.

„I taj podatak je sasvim dovoljan“, kaže premijer, „da shvatimo da će nam brzina zavisiti od količine znanja koje steknemo i količine rada koji uložimo. Tome moramo decu da učimo, veri u sebe, kao i radu, radnoj etici, štednji, ulaganju. (…) Rad koji ne prestaje“.

„Zato se toliko često vraćam na Lutera, Vebera, protestantsku radnu etiku“, objašnjava dalje prvi čovek Srbije, i dodaje: „Vreme je novac, i zato ja hoću da budemo još brži. Pogotovo u menjanju sebe i Srbije. Mnogo toga kao da je okamenjeno ovde, kod nas. Navike, mentalitet, mitovi. Veliki pijuk je potreban da se sve to razbije“.

Kako bi ilustrovao naš pogrešan mentalitet Vučić nas poziva da „pogledamo rezultate ankete koja je rađena uoči donošenja novog građanskog zakonika“, i da se nad tim rezultatima „dobro zamislimo“. „Samo 12 odsto ljudi u Srbiji podržava apsolutno ukidanje fizičkog nasilja nad decom. Drugim rečima, nasilje nam je imanentno, usađeno u samu bit, njemu učimo i decu“.

Vučić takvu Srbiju ne želi, on „sanja Srbiju koja je preskočila ambis i pronašla budućnost“. To je Srbija koja se modernizovala i postala razvijena zemlja, kao današnja Engleska.

Najpre, ne razumem ambiciju naših političkih prvaka da, od svega što treba da urade, kao najnužnije vide promenu „mentaliteta“ našeg naroda. To je hteo Đinđić, to je hteo Tadić, to sad hoće i Vučić.

Svi oni žalili su se da bi mnogo lepih stvari mogli da urade za Srbiju, samo kad bi Srbi bili drugačiji – kad bi više radili, a manje verovali u „kosovski mit“ i „nebesku Srbiju“.

To je potpuno naopako. Ne može boljitak početi „promenom mentaliteta naroda“, već promenom sistema koji određeni mentalitet stvara. Ne rade Srbi, ne zato što ne vole da rade, nego zato što u Srbiji nema posla. A posla nema zato što su političari – i to baš oni kojima su puna usta „zemaljske Srbije“ – pljačkaškom privatizacijom uništili srpsku privredu.

Prema zvaničnim podacima, „u procesu privatizacije posao je izgubilo 74,41% radnika zaposlenih u društvenom sektoru“. U srpskoj industriji, na primer, danas radi tek svaki treći radnik u odnosu na vreme pre privatizacije. Udeo industrije u BDP-u smanjen je sa 31% na 15%, a broj industrijskih radnika smanjen je sa 1,0 milion na 0,3 miliona. 

Lično ne poznajem nikoga ko ne želi da nađe posao. Verujem da ni većina čitalaca ovog teksta ne poznaje takve. Možda je u okruženju premijera drugačije. Ali, onda treba da menja mentalitet svog okruženja, ne celog naroda.

Srbi hoće da rade, ali neće za dolar na sat, koliko im sada nude domaće i strane gazde. A gazde mogu da nude toliko jer je mnogo nezaposlenih. Pošto su najpre uništili privredu i proizveli masovnu nezaposlenost, naši političari sada hoće da nas nauče da volimo da radimo za jedan dolar. Nije li to licemerno?

Uopšte, cela „suštinska ideja Vučićeve politike“ je pogrešna. On misli da će se naši ekonomski problemi rešiti tek kada Srbi prihvate „protestantsku etiku“. Ali, bogatstvo razvijenih nije zasnovano na paroli „radi, štedi i ulaži“, već na sistemu bezobzirne pljačke slabijih.

Engleska od pre sto godina, kojoj se naš premijer toliko divi zbog njenih tek tri posto nepismenih, eksploatisala je pola sveta. Da Srbija može nekih stotinak godina da iskorišćava Indiju, Južnu Afriku, Kanadu i Australiju (i da, još, u poslednje dve navedene zemlje istrebi domoroce), i ona bi brzo, i bez prelaska na Vučićev protestantizam, „sustigla razvijene zemlje“.

U stvari, premijerova praznična poslanica biračkom telu poslanica je kolonijalnog političara. Treba ubediti narod kolonije da je siromašan zato što je lenj i da će mu biti bolje čim zavoli da radi za svoje gazde. Pri tome, treba mu još najaviti da će njegova nacionalna kultura – a svaka nacionalna kultura ima svoj mit, ep i heroje – biti „razbijena velikim pijukom“.

I dok sȃm preti pijukom, prvi čovek naše vlade žali se da su Srbi „nasilni“. Oni tuku svoju decu. Poput kakvog NVO sveštenika, premijer narodu drži moralku kako decu da vaspitaju. Jer, eto, vlada deci želi dobro više nego što joj ga žele njihovi roditelji.

Upravo kao mešavina naopakih ideja i licemerja, ovaj „programski tekst“ kod mnogog razložnog čitaoca stvara osećaj odbojnosti. „Ništa odvratnije nisam skoro pročitao“, napisao je u svom komentaru jedan čitalac. „Odvratna papazjanija od reči i ideja“, ocenio je drugi[2].

No dobro je što ovaj tekst postoji. Posle njega više niko ne može reći da nije znao šta je „suštinska ideja Vučićeve politike“.

[2]http://www.nspm.rs/component/option,com_yvcomment/ArticleID,147696/url,aHR0cDovL3d3dy5u

(Fond strateške kulutre)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner