Deca kao smorene domaćice

Pedesetih godina prošlog veka, feministkinja Beti Fridan pisala je o „problemu bez imena“ generacije američkih žena koje su, samo deceniju nakon što su vozile bombardere u drugom svetskom ratu i radile najzahtevnije poslove umesto svojih odsutnih muževa, „zatvorene“ u svoje idilične domove i trivijalni univerzum bele tehnike i kućnih poslova pod izgovorom da je spoljni svet „suviše opasno mesto“ za njih, osuđene da se večito dosađuju za svoje dobro i pitaju se da li je to sve što život pruža.

Danas, kao da je ovaj „problem bez imena“ opet tu, samo što sada muči nekog drugog – savremenu generaciju dece. Možda su prethodne generacije umele same da idu u školu, čuvaju mlađu braću i sestre i samostalno se igraju u parku ili tumaraju po komšiluku, ali ne i ova – njoj je rečeno da je to isuviše opasno. Parkovi i ulice su danas sve više prazni, dok su deca bezbedno ušuškana ispred televizora i računara, ili pohađaju neku od organizovanih i pomno nadziranih vanškolskih aktivnosti. U svakom slučaju, uvek su pod budnim okom odraslih, negde gde ne može niko da ih ukrade, istuče ili uvredi. Da, možda se zato smrtno dosađuju, pate od debljine ili depresije, ali to je, ipak, sve za njihovo dobro. 

„Kako to da je jedna druga grupa ljudskih bića, ranije smatrana sposobnom – deca – najednom proglašena nesposobnom da išta više čini samostalno?“ pita se njujorška novinarka Lenor Škenazi.[1] Škenazijeva je postala poznata široj javnosti kada je pre godinu dana izazvala opštu uzbunu objavivši kako svom devetogodišnjem sinu dozvoljava da se sam vozi njujorškim metroom. Od strane jednih, proglašena je za najgoru mamu na svetu, od drugih za gurua novog pokreta „free range“ roditeljstva, roditeljstva koje pokušava da vrati deci neke od sloboda koje su ona imala ranije, a koje su, pod naletom roditeljske i društvene paranoje, naglo izgubila.

Škenazijeva je ovih dana objavila knjigu „Free range kids“ (Slobodno uzgajana deca), u kojoj zastupa tezu da su današnji roditelji, opsednuti kontrolisanjem dece i iracionalnim strahovima, uskratili svojoj deci slobodu i nezavisnost koju ona zaslužuju.

Škenazijeva svoje tvrdnje potkrepljuje brojnim statistikama koje razobličuju najrasprostranjenije roditeljske strahove i pokazuju koliko su oni neopravdani, pa čak i štetni po decu. Bojite se da dete pustite da samo pešači do škole jer vas svaki dan sa naslovnica gledaju žrtve otmica ili pedofili-ubice? Šanse da vam dete bude oteto i ubijeno su 1: 1.500.000, ali su zato šanse da nastrada dok ga „iz bezbednosnih razloga“ automobilom budete vozili u školu četrdeset puta veće. Štaviše, zahvaljujući strožijim propisima i unapređenju bezbednosti vozila, i sama opasnost od saobraćaja danas je daleko manja nego što je bila pre nekoliko decenija, u vreme kada je bilo sasvim normalno da deca svojim biciklima špartaju u krugu od nekoliko kilometara oko svoje kuće. Sve je manje dece kojoj je danas dozvoljeno da idu od vrata do vrata za "Noć veštica", a ipak, nasuprot urbanim mitovima, nije zabeležen ijedan slučaj ikada da neko dete nastrada od otrovanih slatkiša dobijenih u komšiluku.

Dakle, mada ljudi većinom smatraju da je svet danas daleko opasnije mesto, on je zapravo u mnogome bezbedniji nego što je bio u vreme kada su deca rasla bez mnogo nadzora i sa daleko većim slobodama. Razlika je samo u našem doživljaju sveta, koji je, koliko pogrešan, toliko i poguban po decu koja odrastaju danas.

Sve dok budemo živeli opsednuti strahovima i razmišljajući „šta ako“, deca će ostati zatočenici naših nesigurnosti, zaključuje Škenazijeva. „Svet je, uglavnom, bezbedan. Ljudi su, većinom, dobri. Insistirati na suprotnom znači živeti u svetu tabloidne televizije. U svetu gde se najizopačenijim, najgorim i najmanje čestim događajima poklanja najviše pažnje. U svetu najgorih mogućih scenarija, a ne u stvarnom svetu u kome zaista živimo, a koji je činjenično, statistički, i srećom po nas, jedno od najbezbednijih razdoblja za decu u istoriji sveta.“

Čini se da Škenazijeva i njeni istomišljenici nisu pričali sasvim u prazno, i da pokret „free range“ roditeljstva sve više uzima maha. Osim skoro svakodnevnih naslova u medijima tipa „dajte deci više slobode“, poslednjih godina objavljeno je i na desetine knjiga o prezaštićenoj deci i paranoidnim roditeljima, a kao nova paradigma sve glasnije se hvale „slobodno“, „sporo“ i „opušteno“ roditeljstvo.  Naravno, od reči do dela dugačak je put, a cena koju treba platiti jeste duševni mir. Najzad, ima li „opuštenijeg“ roditelja od onog koji svoje zlato drži neprestano na oku, trebalo ne trebalo. Jeste, možda to detetu nije ni potrebno niti prijatno, ali... šta ako?