Fušeov grip?

Napoleonov dugogodišnji ministar policije Žozef Fuše, tvrdio je da ništa nije za vlast pogodnije, u trenucima kada na bojištima situacija nije dobra ili se zemlja suočava sa nekim drugim teškoćama, od širenja vesti o masovnom ubici koji hara Parizom. U gotovo iracionalnom strahu da smrt ne zakuca na njihova vrata, građani gotovo preko noći zaborave na sve velike društvene probleme!

Setio sam se strategije Žozefa Fukoa za obradu javnosti, dok sam ovih dana slušao panične vesti o Meksičkom, ili kako je prvobitno nazvan, Svinjskom gripu, koji, navodno, kao epidemija kuge iz 14. veka, preti čitavom svetu. A setio sam se i reči Ive Andrića: „Od straha su ljudi zli i surovi, i podli, od straha su darežljivi, čak dobri“. Uz pomoć straha vešti manipulator svašta može da učine sa ljudskim dušama!

Ne kažem da Meksički grip ne predstavlja opasnost, ali mi ipak sumnjivo deluje izazivanje panike, što su svetski mediji i vlade umnogome činili, da bi ubrzo u opticaj bile puštene ohrabrujuće vesti – da je situacije sanirana, i da nam ne preti epidemija. Taman da se ljudi zastraše, ali i da privredi ne bude naneta šteta. U vezi sa tim, da parafraziram čuvenu izreku Lajbnica, ko će više da ceni život, ma sa kakvim problemima se suočavao, od onoga ko je pomislio da mu preti bolest?

Ekonomska kriza ozbiljno drma našu planetu. Ni jedna zemlja nije imuna na nju. Šok, i činjenica da se muke lakše podnose u društvu – a ljudi su širom planete svesni da ni u drugim zemljama nije mnogo bolje nego u njihovim – neko vreme će umrtviti građane pogođene krizom. No, pre ili kasnije, realno je da se zapitaju radi čijih enormnih profita celom svetu je nametana neodmerena ekonomska politika, koja je utrla put krizi? Nije mi ni nezamislivo, da krajem ove ili tokom naredne godine, svet zahvati socijalno komešanje kakvo već dugo nismo videli.

Bio je upravu Leonard da Vinči, kada je ustvrdio: „Jednu polovinu života čovek provodi gubeći zdravlje, a drugu polovinu pokušavajući da ga vrati“. Izgleda, tako se mnogima piše i sa standardom. Besomučne potrošačke navike, sistemski podgrejavane, i njima ispunjene lepe godine, nemali broj žitelja razvijenih zemalja moraće da plate ne tako kratkim ispaštanjem. Tim pre, i to posle ni približno tako berićetnog perioda, sledi razdoblje odricanja stanovništvu zemalja u razvoju.

Svesni toga, nije isključeno da su kreatori globalnog javnog mnenja pohitali da iskoriste pojavu novog oblika gripa, kako bi ljudima skrenuli pažnju na to da je glava na ramenima najvažnija, i kako bi im ukazali da samo njihove „dobre vlade“ i „društveno odgovorne“ farmaceutske kompanije mogu da ih spasu od opakih bolesti koje im sa svih strana prete. Ko zna, možda u takvim okolnostima lakše istrpe recesione muke,  prenebregnu pitanje ko je kriv za krizu, i ne zanovetaju oko toga da li se, i tako istanjeni, nacionalni resursi troše kako bi bio olakšan ekonomski položaj što većeg broja ljudi, ili je prioritet spašavanje krupnog, pre svega finansijskog kapitala, ali i svugde više nego uticajne industrije lekova.

U srži lihvarske ekonomije, podignute na eksploataciji najnižih ljudskih strasti, nalazi se i farmaceutsko-zdravstveni kompleks. Kao što je cilj finansijskog sektora da ljudi postanu večni dužnici, uklješteni između potrošačke pomame i lude trke za novcem, kako bi mogli da servisiraju stare dugove i prave nove, tako je i cilj moderne, na bezočni način profitno orijentisane medicine, da od nas stvara stalne pacijente, a ne da nas leči. U tome sistemu veliku ulogu ima propagandna obrada javnosti, o čemu je, u kontekstu simbioze medija sa farmaceutsko-zdravstvenom industrijom, svojevremeno progovorio Ričard Horton, urednik „Lanceta“, najstarijeg medicinskog časopisa na svetu.

Na kraju, treba spomenuti i Jorga Bleha, uglednog kolumnistu nemačkog časopisa „Der Spiegel“. On je vrlo ubedljivo optužio medicinsko-farmaceutski kompleks za izmišljanje bolesti, preuveličavanje opasnosti od stvarnih oboljenja, plasiranje lekova koji ne pomažu dovoljno, i prikrivanje onih koji mogu da daju brze rezultate i onemoguće dugotrajno izvlačenje profita na tuđoj muci. Nadam se da ništa od toga nije slučaj u vezi sa najnovijom pričom o Meksičkom gripu, ali sam siguran da ona koristi onima koji bi hteli da i dalje verujemo, bez obzira na dosadašnje rezultate, u njihove vulgarno sročene liberalno-ekonomske bajke.

„Da istinu spoznamo moramo je prethodno videti“, reče Oskar Vajld, a u straha su tako velike oči, da je lako videti ono čega nema, i ne opaziti ono što je ispred nas!