Горки укус Пленковићевог "извињавања"

У нашој јавности се могу веома лако пронаћи примери наше неспремности да на прави начин реагујемо на сталне провокације које готово свакодневно  долазе из  Хрватске .То је низ најгрубљих расистичких и шовинистичких манифестација и изјава које јасно говоре да се ради о снажном таласу оживљавању проусташке  идеологије. Наша власт реагује тако што се оглашавају њени представници који имају најмање основа и права да то чине, а при томе  се њихова  тзв. брига за српаки народ у Хрватској користи претежно за унутрашње политикантске потребе. Просто је невероватно да се  не оглашавају многобројна  удружења  бораца који су  били учесници грађанског рата у Хрватској а не чује  се  ни глас  удружења  Срба који су протерани  из Хрватске  . Они као да не постоје у видокругу нашег друштва. Још једном се показује да је српски национализам пре свега реактиван и у сталној дефанзиви , јер смо увек спремни да жртвујемо  своје најважније националне интересе у корист заступања виших државних и регионалних интереса.

Некада је то била  одбрана  братства  и јединства народа и народности а сада је то одржавање  по сваку цену регионалне стабилности као једног од најважњих услова на нашем путу европских интеграција .О томе сведочи и изјава премијере Александра Вучића да прихвата извињење  „деликатног“ хрватског премијера Андреја Пленковића који је одлучно  нагласио  да се противљење отварања  поглавља о култури и образовању везује и за последице великосрпске агресије на Хрватску. Полазиште да је Хрватска била жртва великосрпске агресије је основни став који брани сваки хрватски политичар јер се одбрана  светости Домовинског рата налази у темељу оснивачког мита хрватске државе настале након разбијања федералне  Југославије. Ако се пажљиво и без примеса политичког опортунитета прочита изјава Андреја Пленковића не може се никако говорити да се ради о извињењу. Напротив, ради се   о перфидном  изједначавању жртава геноцида у Јасеновцу и почасти коју су бранитељи ХОС-а одали свим борцима и то усташким поздравом За дом спремни. Да се не ради  о никаквом извињењу  сведочи  веома јасно  и сама његова изјава“ Ова плоча у граду Јасеновцу је спомен на 11 погинулих припадника бранитеља ХОС-а. Они у свом грбу имају натпис- За дом спремни. МИ смо проверили да ли је то законито и ту тему треба издвојити из политике. Није то транспарент који се појавио испред споменика.

То је плоча коју су људи подигли својим  саборцима. То је тема коју сада  морамо да отворимо у друштву, а онда је затворити“. За премијера Хрватске ,чије извињење  без икакве упитаности и реалне основе  прихвата   Александар Вучић, је од суштинске важности да провери да  ли је  усташки натпис За дом спремни законит јер  то није   био истакнут на транспаренту. По њему ради се о плочи коју су подигли  припадници најекстремније усташке организације  својим саборцима  а одговор  хрватске званичне политике  је садржан у формирању саборске  радне групе која ће испитати законитост овог поступка . И ко може  у оваквим поступцима видети акт извињења, осим  српског премијера коју себе увек  настоји да представи као гаранта регионалне стабилности. Александар Попов директор  центра за регионалну стабилност је веома прецизно окарактерисао „покајничку“ изјаву Андреја Пленковића.“  Хрватски  премијер боље да се није извинио због начина на који је то учинио. У том његовом извињењу постоји неколико проблематичних ствари, а међу њима је и најава оснивања некакве комисије за утврђивање тога да ли је у реду или није у реду постављање такве табле. Јасно је да је  то бесмислица и да није смело да с е догоди.  Кад је реч  о српским производима , Пленковићева изјава је у реду. Мислим  да је успео да испегла оно што је у вези  са тим  учинила председница  Хрватске  , Колинда  Грабар Китаровић“.

Али тешко да може да се испегла ово отворено заступање  усташке идеологије  у Јасеновцу ма колико се трудио   премијер Хрватске који се  у нашој јавности представља  као углађенији  представник  тзв. мекшег крила ХДЗ-а.  Историчар Драго Роксандић  је недавно изјавио да је   „хрватско јавно мњење већим делом ипак антифашистичко, додуше већински пасивно антифашистичко.“ То за нас у Србији не може бити  никаква  утеха или охрабрење  јер  се наступ и „испричавање“ Андреја Пленковића не може сврстати ни у ову врсту пасивног антифашизма а најмање се може прихватити као искрено изречено извињење. Али када се у нашој штампи појави наслов да се Пленковић извинио и рекао да би појео српску чоколаду са пуно права се можемо  запитати ? Докле ћемо ми пристајати да своје  националне и државне интересе жртвујемо за ситне и дневно политикантске интересе тражећи  извињење тамо где га нема и вероватно,  како нас  досадашња историја учи, неће никада ни бити.