Ispred Skupštine

Ispred Skupštine je bila najbolja (od onog malo što vredi tamo) Aleksandra Janković i jedan poslanik DSS koga, nažalost, nisam upitao za ime. Oni su prisustvom pokazali da im je stalo do nas. A trebalo je da izađu svi. Setiće nas se pred izbore.

Tamo smo saznali da oni koji su nas pozvali misle da tog dana Zakon o nadležnostima i Statut neće biti na dnevnom redu skupštinske sednice. Usvojeni su nekoliko sati kasnije. Neobaveštenost je postala tradicija.

Tamo smo videli i osetili slogu i snagu opozicije, koja nije mogla da se složi ni povodom ovog komadanja Srbije. Nisu mogli da upute zajednički poziv, nisu mogli da dovedu svoje pristalice, svoje pristalice nisu pozvali, niti doveli oni koji su pozvali nas. Iz Skupštine bi izašli svi oni da nas je bilo nekoliko hiljada, jer je to nekoliko hiljada glasova, pošto im je do toga izgleda jedino stalo.

I došlo je vreme da prestanemo da mislimo da će ovakvi kakvi su uspeti nešto da promene.

I došlo je vreme je da prestanemo da mislimo kako mi ne možemo ništa da promenimo, pošto je to upravo ono što žele da postgignu, jer žele da živimo život u strahu, malodušnosti i sebičluku koji oni nazivaju životom dostojnim čoveka.

I došlo je vreme da nas organizuju i povedu drugi ljudi sa kojima ćemo promeniti put Srbije ka crnoj rupi nestajanja, put koji sa ovakvom vlasti i ovakvom opozicojom nema alternativu.

Neka naš sedmi decembar 2009. bude odgovor na njihov peti oktobar 2000. Dvanaest sati je dobro vreme, jer je minut do dvanaest za sve nas odavno prošao.

Neka naše okupljanje bude dokaz da nam Srbija nije prćija, već najveće blago.

Neka naš susret bude početak prijateljstva i početak naše zajedničke borbe protiv laži, veleizdaje, korupcije i drugih zala koje su nam doneli.

Ovaj nenarodni režim se boji naroda. Imao sam čast da učestvujem u razbijanju izložbe takozvanih „umetnika“ sa Kosova koji su nameravali da udare večni pečat srama mom i našem Beogradu izlažući slike šiptarskog zločinca Adema Jašarija. Bilo nas je samo nekolko stotina. Nisam dao. Nismo dali.

Imao sam čast da upoznam ratne vojne invalide iz Zrenjanina koji su sprečili postavljanje spomen ploča hrvatskih dragovoljaca na mestima njihovih izmišljenih stradanja. Tu nameru je takođe podržao režim u vidu opštinskog funkcionera Aleksandra Martona. Invalida je takođe bilo par stotina – pravih ljudi, na pravom mestu. Nisu dali.

I zato ću doći u ponedeljak sedmog decembra ispred Skupštine da sa ostalim rodoljubima budem na pravom mestu. Ne dam. Ne damo. Ne damo im Srbiju!