Косово и Палестина - имају ли нова признања Косова смисла?

Следећег фебруара навршавају се четири године откако је Косово једнострано прогласило независност, а ту независност је признало до сада 86 чланица УН, како наводи званична Приштина: признања од стране Нигерије, Гвинеје Бисао и још неких земаља су и даље под знаком питања. Не само што Косово не признају две сталне чланице СБ УН, Русија и Кина, и што је Косово тиме по систему спојених судова спречено да буде члан скоро свих осталих међународних организација, већ имају ли смисла даља признања у светлу актуелних напора Палестине да се домогне столице УН?

Палестину у овом тренутку признаје чак 128 чланица УН и само је још једно признање дели од двотрећинске већине. Иако између Косова и Палестине не може да се подвуче јасна паралела јер је Косово део територије једне признате чланице УН, а Палестина део бивше мандатне територије коју је, по плану УН, требало поделити на јеврејски и арапски део, ипак је читав низ сличности између Косова и Палестине, а посебно у светлу одмеравања снага на глобалној политичкој сцени. Сем тога, не улазећи у разлоге и мотиве, и Палестина је једностраном декларацијом прогласила независност 1988. године у главном граду Алжира, а била је одмах призната од великог броја земаља.

Палестина је прошлог септембра покушала постати чланица УН, но стална америчка претња ветоом, као и притисак Америке на неке чланице СБ УН, довели су до тога да Палестина није на крају ни предала формални захтев, проценивши да нема довољних девет гласова у СБ УН којим би морално победила и поред америчког вета, чиме би се Израел и САД нашли у изолованој атмосфери.

Последња земља која је признала Палестину је Исланд, што је тек друга западна земља након Малте, не рачунајући нове чланице евроатлантских интеграција из бившег источног блока. А последња земља која је признала Косово је Сао Томе и Принципе, бивша португалска колонија, а пада у очи то да се признање десило само дан пре престанка двогодишњег мандата Бразила као несталне чланице Савета безбедности УН, земље која не само што има присне односе са осталим бившим португалским колонијама, него је економски џин у успону.

Дакле, ако Палестина са својих 128 признања, и чињеницом да није сепаратистичка територија неке друге признате државе, не може из угла САД и Запада да постане чланица УН, зашто се Косово упорно и даље гура напред са својих 86 признања (и та бројка је спорна) и поред тога што има далеко мање аргумената од Палестине, као и сам број признања и поред свих притисака? Одговор лежи, пре свега, у чињеници да Срби за разлику од Јевреја немају ни изблиза моћан лоби у свету, дијаспора им је тања и бројчано и организационо.

Имам утисак да главни промотери независности Косова нису, када је Приштина прогласила независност 2008, рачунали на значајно дипломатско напредовање Палестине у периоду након тога и сијасет признања Палестине у Латинској Америци, пре свега, укључујући неке растуће економије попут Бразила. Да ли су спонзори косовске независности у ћорсокаку имајући у виду да Палестина неће постати чланица УН све док се не постигне трајани компромис с Израелом. Чини ми се да је тај пут још увек непрегледан више због статуса Источног Јерусалима, који Палестина сматра својом престоницом, а који је анектиран од стране Израела, не сматра се, дакле, ни окупираном територијом, који је главни камен спотицања, за који је Бењамин Нетанјаху рекао да ће вечно, као целина, бити престоница јеврејске државе.

Ако је тако, и ако на то додамо и остале болне тачке попут неминовне размене (корекције) територија, тј. граница, онда се поставља питање шта је то још кец у рукаву Америке и Запада по питању одузимања Косова једној УН чланици, тј.Србији? Несумњиво да је то једино - будуће условљавање пријемом у ЕУ.

Али, пет чланица ЕУ и даље не признаје Косово, и сигурно је да то неће учинити. Свака из својих разлога, али неће. Шта онда? Може ли Србија рећи да не види у чему би био проблем да буде шеста чланица ЕУ која не признаје Косово?