Krivi su drugi

Pre neki dan, tačnije 3. septembra, Politika je objavila autorski tekst Tamare Lukšić-Orlandić, zamenice zaštitnika građana za prava deteta. Tekst nosi naziv: „Zašto sam za udaljavanje kladionica od škola“. U članku se hvali gradonačelnik Đilas koji je lično premeravao udaljenost kladionica od škola, zaduživanje bivšeg vaterpoliste Šapića za propagandu plana da se kladionice izmeste itd...

U jednom trenutku gospođa Lukšić-Orlandić kaže kako se ne slaže sa vlasnicima kladionica koji tvrde da roditelji i škola treba da na sebe preuzmu glavni teret odvraćanja maloletnika od kockanja.To njeno neslaganje razlog je za ovaj komentar;

U životu nisam ušao u kockarnicu ili kladionicu i ne poznajem nijednog vlasnika tih objekata. Kocku smatram ovisnošću poput alkoholizma ili pušenja, a kad malo bolje razmislim, bliska je i narkomaniji, barem po količini novca potrebnoj za zadovoljenje strasti.

Braneći vlasnike kladionica branim princip da država treba što manje da se meša u privatan život pojedinca. A to hoće li neko finansirati maloletnog kockara je njegova privatna stvar sve dok ne eskalira.

Roditelji prema svom potomstvu osim obaveza imaju i prava koja se često zaboravljaju. Jedno od tih prava je i ograničavanje slobode kretanja. Naravno, kao i većina drugih pitanja na koja utiče naša država, prepuštena je u ruke osoba poput ove „zamenice“ i ovo pravo je svedeno na predmet sprdnje. Roditeljima su ostavljene roditeljske obaveze, a uskraćena su im roditeljska prava...

Iako razumem da danas i ovde ne postoji zakonit način da roditelj svom detetu nametne svoju volju, ipak je roditelj taj koji prvi mora da vodi računa o dobrobiti deteta, čak i po cenu da prekrši zakon. Jer ne postoji niko kome je to dete važnije nego njegovim roditeljima.

Prosto, ako vas dete ne sluša morate pokušati razgovorom i ubeđivanjem, a ako ni to ne pomogne – kaiš u šake bez obzira na zakon i „zamenicu“.

Ovo pišem najiskrenije moguće, kao otac momka koji je upravo stigao sa izdržavanja dvoipogodišnje zatvorske kazne na koju je bio osuđen zbog učešća u tuči u kojoj je drugi momak izgubio život.

Kao mlad roditelj slušao sam savete „školovanih“ pedagoga, psihologa, nastavnika – svih osim svojih roditelja koji su znali da je batina iz raja izašla. Tako se desilo da pored najbolje volje i najvećeg uloženog truda postanem neuspešan roditelj, otac delinkventa.

Sledeća na listi onih koji moraju da brinu o vaspitanju mladih je škola. Bez obzira na nakaradni obrazovni sistem, loše zarade nastavnika itd.

Ljudi koji rade u prosveti su tamo jer su sami birali od čega će se prehranjivati, niko ih nije silom naterao da se školuju za predavače u srbijanskim školama. Zbog toga treba da ponesu i svoj deo odgovornosti za svoj loš standard, umesto što im on služi kao alibi za loš rad sa decom.

Treći na listi onih koji moraju da se bave vaspitanjem mladih su ne vlasnici kladionica, već državni organi: Ministarstvo prosvete koje treba da vrši pritisak na ministarstvo finansija da pojača kontrolu rada mesta gde je maloletnicima zabranjen pristup. A maloletno lice nema šta da traži u kazinu, pa čak i ako je ono u školskom dvorištu. Onaj ko takvo lice u takvom objektu usluži mora biti drastično kažnjen, gazda objekta takođe... Ali onda se pojavljuje problem sa interesima političara, poreznika, itd., koji ostaju bez svojevrsnog reketa koji vlasnici kockarnica plaćaju kroz kojekakve „znakove pažnje“.

Dakle, mislim da je nemoralna, protivpravna i osiona odluka države da kockarnice čiji su vlasnici iste otvorili prema tada važećim propisima prema svom ćefu izmešta dalje od škola. Pri tome me baš briga za interese vlasnika kockarnica, već se zalažem za princip da država prva treba da poštuje propise koje je donela i na taj način da pokaže građanima kako oni treba da se ponašaju. Takođe, gradonačelnik Đilas bi morao da nađe neku drugu temu za svoj politički marketing jer ovo bi neki nezavistan tužilac mogao da prepozna kao zloupotrebu dece u političke svrhe. Naravno, kada bismo takvog tužioca imali...

Ako za državne organe „može da bidne, ali ne mora da znači“, to svaki pojedinac projektuje na sebe i svoj slučaj, pa dobijamo bezakonje kakvo je na sceni danas.

Dakle, gospođa Lukšić-Orlandić „u ništa“.