Loša vest o vestima

„Samo loše vesti su prave vesti“,  još pre pola veka primetio je Maršal Makluan.  Seksualni skandali, prirodne katastrofe i nasilne smrti privlače gledaoce, jer otkrivaju prirodu promena više nego one dobre vesti, objasnio je. A tako privučenim gledaocima zatim se prodaju i „dobre vesti“ odnosno reklame. Dakle, oglašivačima je potrebna velika količina  loših vesti, kako bi oni lakše mogli da prodaju svoje „dobre vesti“. Zbog toga informativni program po pravilu startuje prizorima unošenja leševa u ambulantna kola,  nastavlja požarima i poplavama, a zatim idu slike privođenja pljačkaša i ubica. Nakon obrađivanja gledališta prizorima iz pakla, kako je Makluan zapazio, ugledaćemo nasmejano lice spikerke koja nam najavljuje vesti iz raja – reklame za egzotična putovanja i druge divote. Naravno, samo za one koji se ponašaju kao uzorni građani. Ostale čeka nešto od onoga sa početka vesti.  

Da u Srbiji loše vesti prodaju tabloide i senzacionalističku štampu stara je vest. Ono što je sve očiglednije, jeste da su loše vesti sasvim preuzele i takozvane ozbiljne i ugledne medije, pa Dnevnik nacionalnog servisa sve više liči na tabloidnu crnu hroniku. Ubistva, nesreće, vremenske nepogode i bolesti postepeno osvajaju sve veću minutažu, i sve više se uspinju na listi prioriteta. Važnost neke vesti obično je obrnuto proporcionalna minutaži koju dobija u medijima, pa u tabloidiziranom Dnevniku, informacije o dešavanjima koja će uticati na živote miliona ljudi, moraju ustuknuti pred poslenjom saobraćajkom na ibarskoj magistrali, čime program sve češće i započinje.  Svakako, saobraćajne nesreće su strašna stvar i predstavljaju tragediju za one koji su njima neposredno pogođeni, ali teško da spadaju u presudne događaje za  čitavu naciju.  Naravno, sve dok se ne proizvedu u iste.  

A ukoliko baš nema svežih prizora krvi i zgužvane limarije sa „lica mesta“, loša vest se uvek se može stvoriti ni iz čega. Temperatura od četrdeset stepeni (gle čuda) usred leta postaje tako senzacija prve vrste, povod da se danima održava medijsko vanredno stanje. Čim upekne zvezda, voditelji su na stalnoj direktnoj liniji sa lekarima iz Hitne pomoći, a kroz studio paradiraju brojni stručnjaci koji, da ne bi tek tako protraćili svojih pet minuta slave, plaše građane svojim apokaliptičnim prognozama i savetima.  Kulminacija čitavog medijskog spektakla stiže u vidu „zapanjujuće“ smrti „od vrućine“ jednog vremešnog gospodina koji je patio od visokog krvnog protiska i vozio bicikl na 40 stepeni. Eto vesti dana u svim medijima. Najzad, ko može da odoli senzaciji koja tako dobro zvuči – „čovek umro od vrućine“ definitivno će prikovati više gledalaca uz ekran nego priča o nekom dosadnom statutu ili predlogu zakona.

Što je još gore, po nekom nepisanom pravilu, svaki novi medijski spektakl mora biti veći od prethodnog, pa je i letnji talas vrućina svake godine povod za sve veću medisjku uzbunu, a svaka nesreća na ibarskoj magistrali povlači sve hitniji izlazak na lice mesta i sve dramatičniji prekid programa radi „vesti koja je upravo stigla“. Naravno, ne sme se baš ni preterati – mora ostati malo vremena i za ostale prave vesti – priču o meksičkom gripu, nasilju po školama, seksualnom zlostavljanju, davljenjima po kupalištima, sunčevom zračenju, malignim bolestima i globalnom otopljavanju.

Kakve su posledice stalnog medisjkog eksploatisanja „loših vesti“?  Pa na primer da, iako živimo u najbezbednijem vremenu otkako postojimo, duže i zdravije nego ikada, imamo verovatno više strahova nego što su ih imali naši daleko ugroženiji preci. Najzad, mi svakodnevno preko ekrana vidimo više stravičnih događaja nego što su oni i u najtežim vremenima viđali uživo, a to je izgleda ono što se računa. Ono o čemu najviše slušamo postaje ono čega se najviše plašimo. Hvataju nas panični strahovi od vrućine, uboda krpelja, virusnog meningitisa, otmice deteta i sličnih opasnosti koje su statistički zanemarljive, dok iz perspektive gubimo zaista važne i ozbiljne faktore koji nam određuju sudbinu.

Naravno, ona „dobra vest“ pomenuta na početka priče,  odnosno reklama koja sledi posle one prave, loše vesti, uopšte ne mora biti reklama za neko bekstvo u egzotične krajeve, polisu osiguranja od poplava ili najnoviji prašak koji iz naših života uklanja sve probleme i nečistoće. To može isto tako da bude i neka "dobra vest" o uspesima naših političara koji su nam svojim nadljuskim sposobnostima obezbedili neki novi kredit, vredno spremaju neki novi zakon ili porez, ili nas uspešno izvlače iz krize. Dobro, možda i nije baš lako napraviti uspešnu reklamu od lošeg proizvoda, ali, posle svih tih nesreća, katastrofa i pošasti, taj proizvod svakako deluje bar malo bolje.