„Mesić u sridu“

Siniša Rimac, bivši pripadnik specijalne postrojbe MUP-a RH (tzv. “merčepovci iliti Jesenje Kiše“), pravosnažno osuđeni ubica iz Pakračke Poljane, odlukom odlazećeg hrvatskog predsednika je pomilovan i kazna mu je umanjena sa osam na sedam godina zatvora. Ovom liku je inače suđeno i za ubistvo jedanaestogodišnje Aleksandre Zec koju je, podsetimo, ponudio čokoladicom a zatim prema sopstvenom priznanju likvidirao, što Vrhovni sud Hrvatske nije prihvatio „zbog proceduralne pogreške“. Prema tumačenju bivšeg predsednika tog „suda“ Milana Vukovića u logoru Pakračka Poljana nije ni bilo ratnih zločina, jer „onaj koji brani svoju domovinu – ne može biti ratni zločinac...“

Siniša Rimac nije prvi, a svakako neće biti ni poslednji, Hrvat koji je pomilovan za svoje ratne zločine. Da zanemarimo za trenutak koliko su u Hrvatskoj česte „proceduralne pogreške“ (slučajevi Koranski most, Paulin Dvor...) kada se sudi za zločine prema njihovim građanima srpske nacionalnosti, ovde bode oči tajming Mesićevog iskazivanja milosti za jednog ubicu.

Kao što je poznato, u politici – a posebno u diplomatiji – svaki potez se može tumačiti na više načina, pa i relativizovati prema potrebi. U ovom slučaju nema mestu nikakvom „tumačenju“ ni relativizaciji: hrvatski predsednik je ovim pomilovanjem na dan pravoslavnog Božića svojim podanicima Srbima pokazao gde im je mesto, a svom srbijanskom kolegi da je političko prijateljstvo potrošni materijal. Stjepan Mesić za mesec dana odlazi sa mesta predsednika Hrvatske i više nema nikakve potrebe ni da podilazi tzv. međunarodnoj zajednici, ni da se bakće sa Borisom Tadićem. Za oko mesec dana moći će bez ikakvog zazora da se posveti pevanju ustaških pesama, bez straha da će mu to bilo ko zameriti kao što su mu neki „spočitavali“ australijski nastup iz vremena prikupljanja priloga za „domovinsko ratovanje“. Kao građanin koji „ne obnaša“ političku funkciju, konačno će moći „nazočiti“ i Tompsonovim koncertima, naravno ako ga kao „Stevu Cigana“ na njih uopšte pripuste...

Verujem da hrvatski predsednik pojma nema ko je Siniša Rimac. Ali veoma dobro zna kako sebi pribaviti političku korist, a svom srbijanskom kolegi glavobolju: u slučaju da neko iz Tadićevog kabineta primeti najnoviji Mesićev ispad, to bi moralo izazvati reakciju sa naše strane. Ali kako napasti onako simpatičnog i šarmantnog Mesića koji je uvek spreman da nam pomogne u evropskim integracijama, denacifikaciji i suočavanju sa prošlošću, a da ne izazovete gnev srpskih „građanista“? Da podsetimo, čak i negodovanje srpskih zvaničnika na najavu Mesićeve posete „Kosovu“ najavljene za 7. januar, sa ove strane je kritikovano kao mešanje u unutrašnje stvari susednih država.

A onda je pomenuti Mesić našim diletantima pokazao kako „to“ rade majstori: posetu „Kosovu“ je pomerio za dan, a na dan pravoslavnog Božića, praznika koji simbolizuje mir i praštanje, pomilovao ratnog zločinca koji je osuđen za ubijanje pravoslavnih Srba.

Na taj način je povratio simpatije onih sunarodnika koji su posumnjali da ga možda supruga vraća na jugoslovenski kolosek, a istovremeno iskoristio priliku da Srbima koji bi pokazali nameru da se vraćaju svojim kućama, ili da traže nazad svoje nacionalizovane stanove, pokaže da za to još nije vreme i da im je sasvim dobro kod „komšije Borisa“.

Da li je došlo vreme da naš Predsednik, u svom stilu, konačno kaže: President Mesic is our enemy?!