Нахијске газде и политика штедње

У својим  честим јавним наступима,  по правилу без сучељавања мишљења и озбиљног критичког дијалога,  председник владе Србије  Александар Вучић истрајно се залаже за прихватање његове верзије   и схватања протестантске етике рада. При томе се он на  неутемељен и неадекватан начин позива на  ставове Макса Вебера, али га  то не  спречава да улази о у псеудо-теоријске расправе о појму посвећености( о томе је  веома  засновано писао у својој колумни  Цвјетин Миливојевић).  Не изостају ни већ фарсични позиви  упућени српском народу да мора да  коначно промени своју  свест, да буде предузимљивији и да не очекује стално  да му држава помаже, престане да чека да му нешто падне са неба, да буде вреднији, предузимљивији  и изнад свега да  покорно и без роптања буде  спреман на самоодрицање и штедњу.

Све су то  идеолошке  мантре које Вучић понавља до у бескрај у његовим све заморнијим и испразнијим  политикантским наступима. А сваки критички интониран глас, по њему,  долази од стране оних који су „лењивци“, „нерадници“ и који једино умеју да се баве критизерством, будући да су обузети личном мржњом и неспремношћу  да виде епохалне резултате које постиже ова влада. У неколико наврата, у својим  маратонским интервјуима, који више личе на  бескрајне монологе, он је изрекао похвале на рачун трпељивих пензионера који су се жртвовали како би био спроведен програм финансијске консолидације и штедње.

    Међутим, када вођа напредњака говори о фундаменталном и судбоносном значају штедње, скромности и самоодрицања он нам дугује једноставан одговор. Да ли се ове спасоносне мере  односе и на  његове најближе сараднике који би вероватно требали да предњаче у спровођењу његовог протестантског преумљења? Очигледно је да се на нивоу званичне политике и даље чују позиви на  неопходност штедње и одрицања, јер то је, наводно, једина залога да се стигне до обећаног бољег живота, али се у стварном животу  може видети да су функционери напредњачког  режима већ увелико себи  успели да обезбеде  начин живота који се  баш и не уклапа у демагошке мантре напредњачког вође. Њих  много не дотичу  његови позиви на штедњу, одрицање  и скромност.

 Најсвежији пример  је  недавно уприличена  свадбе сина Б. Гашића, једног од најближих сарадника  премијера  и председника  напредњака. Та крушевачка свадба деценије“ сигурно се не може подвести под узусе  и  обрасце  протестантске посвећености о којима тако страствено говори  Вучић.Он сам је изразио велико жаљење што није могао да присуствује том  скромном и штедљивом породичном слављу. На њему је, као што и доликује обласним господарима,  било  500 званица (међу њима и напредњачки министри), разапет је  огроман шатор (у којем је све било бело са пинк и плавим светлима) на тераси ресторана „Багдала“ који је наменски рестауриран за ову пригоду.

Како следује великим црквеним ктиторима црквено венчање обавио је епископ  крушевачки владика Давид, уз саслужење још петорице свештеника из Крушевца и појање  црквеног хора, обезбеђење је било појачано, а читав догађај сниман је камером инсталираном на дрону. И све се то одвија у време када нам премијер говори о неопходности штедње и одрицања, у граду који је економски девастиран, јер дели судбину многих места у транзицији,  када стотине хиљада  људи једва преживљава и налази се  на егзистенцијалном минимуму, а шири се социјално безнађе, ендемско сиромаштво  и бесперспективност.

 Овакви догађаји  чија је  сврха  да се покаже моћ и богатство појединих  породица само сведоче да  и даље функционише систем недодирљивих нахијских газда, које су  само логичан и природан израз  бахатости и  отворене  хипокризије напредњачког  режима. Да ли ће премијер Вучић, који нас иначе стално засипа подацима о побољшаној наплати пореза и осталих давања као и  сврсходности штедње и смањења пензија и плата у јавном сектору, приупитати свог блиског сарадника колико је коштала ова  свадба деценије у његовој крушевачкој нахији? Наравно да неће, јер  он се  ни по коју цену не одриче својих верних сарадника и следбеника, али ће наставити да нас засипа својим идеолошким флоскулама о нужности штедње и предностима скандинавског модела друштва, протестантској етици рада и немачком „Беруфу“.

Али једно је  сасвим сигурно. Овак преумљени присталица Мартина Лутера морао би да зна да је, на пример, у скандинавским земљама друштвено неприхватљиво и неприкладно  да се било ко размеће својим богатством и статусним симболима  моћи. То је лекција коју вођа напредњака изгледа прескочио на кратком курсу  који су му уприличили његови медијски саветници и политички консултанти. У политици су   ипак доследност и начелност најважније  врлине, без обзира што оне не доносе тренутне политичке успехе и не подижу страначке рејтинге. Али без њих се свако политичко деловање брзо претвара у хипокризију, бахатост и лицемерство, што се већ увелико  дешава када је у питању овдашњи напредњачки режим.