Nikolić kao žrtva

Razumljiva je Nikolićeva želja da maksimalno politički profitira od jedne, zapravo, rutinske i samo formalne smene sa funkcije koju već mesecima nije ni obavljao. Razumljiva je i namera da se medijskom halabukom prikrije činjenica da je njegov poslanički status, kao i status njegovog poslaničkog kluba u skupštini prilično nejasan i diskutabilan. Ali je manje razumljiva gotovo apsolutna sklonost bukvalno svih srpskih medija da mu se u toj igri nađu na usluzi. A najmanje je prihvatljivo što se Nikolić i družina ponašaju kao da to ne vide i kao da to nije slučaj, te idu okolo izigravaju žrtve neke, navodno, strašne radikalsko-demokratske urote.

Pominju se milioni evra, „strateški dogovor Šešelja i Tadića“, „nezapamćeni skandal“, „trgovina“ i slično. Ovde se, zapravo, radi o dva odvojena pitanja. 1. Da li je bilo dogovora demokrata i radikala povodom usvajanja budžeta? 2. Da li je opravdana Nikolićeva smena sa mesta predsednika jednog od dva najvažnija skupštinska odbora? I odgovor na oba pitanja je, po svoj prilici, potvrdan. Naime, poslednjih dana decembra, kada je isticao rok za usvajanje budžeta, sigurno je bilo nekog dogovora između vladajuće koalicije i Šešeljevih radikala. To je gotovo izvesno. Ali naprednjački pokušaj da iz toga izvuku veliki politički kapital i izvrše neku vrstu samoamnestije za sopstveno političko konvertitstvo komičan je i neuverljiv.

Eventualni dogovor SRS i demokrata, ukoliko ga je bilo – a, kao što rekosmo, po svemu sudeći, jeste – jednokratan je i taktički. S druge strane, dil koji su sa Tadićem i ko zna s kim još napravili Nikolić i Vučić – strateški je i dubinski. I to se naprosto – barem zasad – ne može porediti. E, sad, druga je stvar to što ljubavi na srpskoj političkoj sceni kratko traju i što se teoretski može zamisliti scenario po kome Nikolić više neće biti „omiljeni opozicionar“, ali je taj dan još daleko – a pitanje da li će ikada i doći.

Oni koji su Nikolića podržavali i oni koji makar nisu bili skloni da ga apriori demonizuju i vređaju nisu to činili zbog toga što su bili opčinjeni njegovim političkim profilom, niti njegovim izrazima zahvalnosti i divljenja „doktoru Vojislavu Šešelju“, već zato što su bili zgađeni količinom negativne kampanje, provokacija, napada i uvreda kojima je bio izložen i kada je za to davao nekog povoda i kada nije. Nikolić i njegova stranka su u međuvremenu postali miljenici upravo onih medija koji su ih najviše napadali i vređali (Blic, B92) , Pravda ih obžava do imbecilnosti, a gotive ih i na RTS-u, Pinku, Kuriru, Politici, Presu... Sve u svemu, da se ne lažemo, u Srbiji – a i šire – takve opozicije, tj. sa sličnim tretmanom, nit je bilo, nit će skoro biti.

Grmljavina o nekom strahovitom dilu, takoreći, savezu „Šešelja i Tadića“, doduše, iz naprednjačkog ugla ima smisla utoliko što malo relativizuje radikalske optužbe na račun „onih koji se tajno sastaju i pregovaraju sa Tadićem“. Galamom o tome oni žele da obesmisle gnev i kletve svojih dojučerašnjih kolega, poručujući im nešto u stilu: eto, vidite da je princip isti – a sve ostalo su nijanse.

A što se tiče naprednjačke optužbe o „dva miliona evra“, koliko je, navodno, plaćeno radikalska konstruktivnost prilikom donošena budžeta, u nju jednostavno ne verujem. Ne zato što imam iluzija o srpskoj političkoj klasi, niti zato što mislim da sličnih plaćanja i drugih formi kupoprodaje nema, već naprosto zato što smatram da izglasavanje budžeta u zakonom predviđenom roku za vladajuću koaliciju naprosto nije bilo toliko značajna stvar da bi se zbog nje zavlačila ruka u crne partijske fondove. Naravno, bila bi to izvesna politička neprijatnost za njih, ali bi zato, s druge strane, sa stanovišta državne kase, i privremeno finansiranje imalo svojih prednosti.

Uostalom, ako puko odustajanje od amandmana – radikali nisu glasali za budžet, niti su tom glasanju dali kvorum – vredi ogromnih dva miliona evra, zapitajte se samo koliko bi onda moralo da košta razbijanje najjače opozicione stranke!? Zato je možda Nikoliću i Vučiću pametnije da, barem neko vreme, ne govore o parama.