Od „Milosrdnog anđela“ do „Odisejeve zore“

Trebalo je manje od tri dana da glavni i marginalni akteri najnovije vojne avanture zapadnih sila u Libiji pokažu svetu svu hipokriziju, dvoličnost i bezočnost političkih lidera Zapada, ali i šire.

Pri tom, zapadni moćnici su još jednom, posle „Milosrdnog anđela“, čije „milopsrđe“ nam je dobro poznato, pokazali da žive u svetu fantazije i da bi na maštovitosti mogli da im pozavide i najvrsniji pisci naučne fantastike. Dok je “Milosrdni anđeo“ kobajagi trebalo da spase kosovske Albance od „humanitarne katastrofe“ koju su navodno izazvale srpske snage, „Odisejeva zora“ je valjda trebalo da donese svitanje „potlačenim i golorukim“ libijskim pobunjenicima, koji su usput uspeli da sruše i poneki avion!

Puna istina će se, naravno, saznati tek kad sve prođe i kad bude kasno, kao i u slučaju Kosova i Metohije. Jer koga je danas briga što su tamo „žrtve humanitarne katastrofe“ u slobodno vreme pomalo vežbale hirurgiju i vadile Srbima organe. I izveštaj Dika Martija su mnogi već okačili mačku o rep i na tome će, najverovatnije, ostati.

Ali, za razliku od „Milosrdnog anđela“, libijska operacija ima čak i podršku Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija kroz Rezoluciju 1973. Mada bi bilo prikladnije da Rezolucija nosi orvelovski broj 1984.

Iako je Rezolucija izglasana pod geslom „zabrane letenja“ nad Libijom da bi se navodno zaštitilo civilno stanovništvo i pobunjenici od Gadafijeve avijacije, ona sadrži začkoljice koje akterima daju „moralno pokriće“ za dejstva širih razmera.

Usvajanju Rezolucije „kumovale“ su Rusija i Kina, koje su se uzdržale od glasanja, iako su mogle da upotrebe veto, što ne bi nužno sprečilo zapadne sile u njihovoj nameri, ali bi ih makar lišilo „moralnog pokrića“.

Šta su tu „istrgovale“ Kina i Rusija znaju samo Peking i Moskva, ali zato sva njihova naknadna lamentiranja deluju krajnje cinično.

Onda su „zaratili“ i Putin i Medvedev. „Jasno je da rezolucija omogućava svašta svakome, svaku akciju protiv suverene države“, izjavio je Putin u ponedeljak. „To me podseća na poziv krstašima u Srednjem veku kada su ljudi pozivani da idu negde da oslobode to mesto“, rekao je ruski premijer. On je dodao da „libijski režim ne odgovara kriterijumima demokratske zemlje. Ali to ne znači da imamo pravo da se mešamo u unutrašnji politički sukob, čak i kad je reč o oružanom sukobu, tako što ćemo braniti jednu od umešanih strana.“

Samo koji minut kasnije oglasio se i Medvedev: „Neprihvatljivo je da se koriste termini koji su prodrmali civilizacije, izrazi kao ‘krstaški‘ i slično“, rekao je Medvedev. „Treba biti veoma obazriv kada se daju izjave o Libiji. Smatram da rezolucija predstavlja i našu interpretaciju događaja u Libiji, ali ne u potpunosti“, rekao je Medvedev. „Zbog toga nismo iskoritili pravo veta“, dodao je ruski predsednik.

Znači li to početak dvovlašća u Moskvi? Ili pozicioniranje Putina i Medvedeva pred predsedničke izbore 2012. godine? Nastavak, verovatno, sledi.

Na drugoj strani, američki viceadmiral Vilijam Gortni reče u nedelju da Gadafi nije na „listi meta“ napada zapadne alijanse. U tom trenutku je već bila u plamenu i sravnjena sa zemljom Gadafijeva rezidencija u Tripoliju. „Kolateralna šteta“? Ili samo zaštita „nedužnih civila“? U isto vreme, zapadni državnici jasno poručuju da – „Gadafi mora da ode“.

I, dok alijansa nastavlja razarajuća dejstva u Libiji, generalni sektretar UN Ban Ki Mun poziva libijske vlasti da održe obećanje o prekidu vatre. „Najiskrenije se nadam i pozivam libijske vlasti da održe reč“,poručio je Ban iz Kaira, ne trepnuvši okcem.

Čovek je, očigledno, naučio istorijsku lekciju od Butrosa Galija kome je Medlin Olbrajt pre uskraćivanja drugog mandata poručila da razmisli ko ga plaća. Odanom Južnokorejcu takva greška ne može da se desi.

U međuvremenu, broj civilnih žrtava, koje je alijansa krenula da zaštiti raste i već se broji u stotinama.

Gadafi, naravno, nije uzor državnika za 21. vek ni demokrata „zapadnog tipa“, ali je nesporno da su Libijci pod njegovom vlašću relativno dobro živeli i prosperirali. Nije, međutim, isključeno da se uskoro suoče sa dilemom, kao i Srbija posle petooktobarskih dešavanja - da li je bolja diktatura punih, ili „demokratija“ praznih stomaka. Smešna strana ove tragične priče je samo u činjenici da Gadafi, kako sam kaže, nema nikakvu funkciju na koju bi mogao da podnese ostavku!

S druge strane Amerikanci, i njihovi saučesnici u još jednom „humanitarnom“ zločinu, krenuli su da „uteraju“ libijsku naftu. To je jasno i vrapcima od Vašingtona, preko Moskve do Pekinga. Ali, ne bi trebalo da se iznenade ako, poput Iraka i Avganistana, isteraju neku novu, ili istu, Al Kaidu. I inspirišu nove bombaše-samoubice, sve sa kamilama, kako je duhovito primetio autor stripa u jednom beogradskom listu.

„Odisejeva zora“, baš kao svojevremeno i „Milosrdni anđeo“, predstavljaju svojevrsnu legalizaciju terorizma. Jer prema zakonima džungle, a nema nikakve sumnje da se u to pretvorio savremeni svet, ugrožena vrsta ima puno moralno pravo da upotrebi sva raspoloživa sredstva u svoju odbranu. Ko nema tomahavke, ima bombaše-samoubice.

Libijska operacija podsetila me ovih dana na razgovor sa ženom jednog amričkog diplomate posle bombargovanja SR Jugoslavije. Žena, inače rođena Izraelka, pitala me kako gledam na „tu stvar“.

„Evo kako, „odgovorio sam bez razmišljanja. „Kad god vas zadesi neki zemljotres, cunami, tornado ili vam se sruši avion ja uskliknem – yuppie!“

Gledala me preneraženo: „Ali to nije fer, stradaju nedužni ljudi.“ „Znam, i ja se osećam nelagodno zbog toga, ali i pod vašim ‘humanitarnim’ bombama stradaju nedužni“, odgovorio sam. „Ja nemam tomahavke, ne umem da rukujem eksplozivom, niti imam hrabrosti, osećam se krajnje bespomoćno, dopustite mi onda makar da se radujem božjoj pravdi.“

Podsetio sam je da će američka agresivna politika dovesti dotle da će i na krstarenje Mediteranom morati da idu u podmornicama, kao što su se već zabarikadirali u ambasadama širom sveta.

„Znate, ne slažem se sa vama, ali vas razumem“, rekla je posle kraćeg razmišljanja.

Ovih dana ponovo razmišljam o svemu tome. Jer, kad se sve sabere, čovek dođe do užasavajućeg zaključka da bi bilo najbolje da pobegne iz svega ovog ludila, kad bi bilo života na nekoj drugoj planeti.

Ali, ne vredi. Verovatno bi nas već i tamo dočekao neki „Milosrdni anđeo“ ili „Odisejeva zora“ u kojoj nema svitanja.