Премијер на Правном факултету, или постоје ли границе сервилности и подаништва

Пратећи нашу политичку и медијску сцену, може се јасно запазити велики напредак јер је дефинитивно нестала потреба за езоповским начином изражавања, притворношћу и кетманством, а отворено служење властима од стране припадника наше интелектуалне „елите” постало је сасвим прихватљиво и нормално понашање.

Можемо навести мноштво примера који сведоче да рајетински начин мишљења и понашања није својствен само нашем народу, изложеном сталном прекору да је увек спреман да прихвати новог вођу и његову спаситељску улогу. Али не само савремено политичко, већ и историјско искуство нам говоре да су интелектуалне елите увек осмишљавале и носиле дух отпора и побуне. Данас смо сведоци обрнутог процеса моралне деградације наше тзв. интелектуалне заједнице, чији нам представници готово свакодневно демонстрирају како изгледају облици добровољног ропства и слугерањства.

Један од најсвежијих примера могли смо препознати приликом посете премијера Србије Александра Вучића Правном факултету. Он је том приликом изјавио да га је декан "као мечку водао по ходницима" како би он видео колико се сам факултет променио. Вучић се овом приликом обратио студентима прве године, уз неприкривено одушевљење декана Правног факултета у Београду Симе Аврамовића.

Декан није скривао своје узбуђење и егзалтацију, што се најбоље могло видети у његовој „антологијској” реченици да је Александар Вучић најуспешнији студент овог факултета. Тиме је он успео да најбруталније деградира целокупну историју и традицију Правног факултета у Београду, који је изнедрио толико знаменитих људи, којима се не може ни приближити актуелни премијер Србије. Врхунац хипокризије се огледао и у самом чину откривања бисте вероватно мање успешном академику и професору Слободану Јовановићу.

Зар не постоје границе сервилности и подаништва управе Правног факултета и његовог декана, који је спреман да пред једним политичаром, који је оличење политичке недоследности и конвертитства, учествује у овој политикантској представи, која темељно деградира углед и традицију Правног факултета у Београду. И при томе темељно обесмишљава успомене на Слободана Јовановића, као једног од највећих и најугледнијих професора и научника који је деловао у дугој плејади великана на овом факултету и у нашем друштву.

Посебно је питање каква се порука шаље студентима Правног факултета и који систем вредности им се демонстрира као водеће животно начело ако је декан спреман да на овакав недостојан и поданички начин велича једног политичара. Оваква порука је само израз нашег времена, у коме је одавно морални интегритет изгубио своју снагу, а заменио га је дух политикантског прагматизма, подаништва и доминација партијских интереса.