Путоказ са Новог Зеланда

Верујем да се ништа у животу не дешава случајно и без неког дубљег смисла. Верујем да сви добијамо знакове поред наших животних путева који нам, ако их уочимо, могу помоћи у доношењу исправних одлука.

Исто тако верујем да је данашњи грозничави,апатични и преинформисани човек најчешће неспособан да их уочи,застане и протумачи, али и најбржи животни возачи на великим раскрсницама барем за тренутак успоре и пажљивије осмотре сигнализацију.

На колективном нивоу потенцијалну снагу ширих друштвених путоказа имају велики политички догађаји, јасна унутрашња или спољња претња али и највећи национални спортски домети. Међутим, такву потенцијалну снагу има и тријумф младих фудбалера у далеком Новом Зеланду, посебно ако знамо одакле су ти момци дошли.

Они су дошли су из фудбалског система једне понижене земље, система  који је у очима јавности већ дуго симбол пораза, бешчашћа и корупције.

Намеће се логично питање, како је могуће да неко ко долази из таквог амбијента постане првак света у фудбалу (који је од хапшења Блатера више од најважније споредне ствари). Одговор на ово питање могу дати сви они који мало застану и искуство овог спортског подвига протумаче као знак за читаву Србију.

Шта све пише на том знаку?

Пише да је овај тријумф остварила заједница људи која је пред собом имала јасан циљ и јасну вољу да тај циљ и оствари.

Из таквог јединства циља и јединства воља створена је унутрашња атмосфера заједнице која је изнедрила одговорног и мудрог тренера, најбољег голмана, нападаче одлучне да реше утакмице али и све остале који одбрану свога гола доживљавају као одбрану Србије а у нападу играју по девизи ,,нема повлачења, нема предаје“...

Шта још пише на знаку поред нашег заједничког пута?

Пише да је за сваки истински успех који једини може постати колективно надахнуће неопходна лична скромност и унутрашње господство како у међусобним тако и  у односима са својим противницима.

У случају „Орлића“ оваквом унутрашњем расположењу допринели су и медији јер су у својој почетној незаинтересованости оставили појединце невидљивим за ширу јавност.

У очима народа и главама играча играла је Србија а не тетовиране звезде од чијег расположења све зависи. Побеђивали су пристојни и добро васпитани момци из комшилука а не егоистични ексцентрици.

Шта још пише?

Усхићење подвига дарује се само онима који имају веру и наду у победу. Малодушни и очајни неће бити способни ни за борбу ни за победу. Са вером и надом победа долази и после четири узастопна продужетка.

И шта пише на самом крају?

Неопходна је љубав. Не она јефтина и холивудски патетична већ она вишег реда, несебична и достојанствена способна да палог подигне, полетелог спусти а све зарад вишег заједничког циља.

Из такве љубави потекле су и сузе олакшања, победе и радости.

То су поруке послате из далеког Новог Зеланда.Овакве поруке су нам претходно остављали и кошаркаши, ватерполисти, одбојкаши али и атлетичари, кајакаши и наравно Новак Ђоковић, који као вишеструки најбољи спортиста планете никада не пропусти ни прилику да истакне вредност и значај свог тима, у ком се иначе налазе два тренера, што јесте јединствени случај у читавој тениској историји.

Сви ови путокази и даље стоје.

Да ли ће бити прочитани као обичне и случајне спортске победе или као окрепљење и упутство за излазак из канџи свеопштег пораза и предаје зависи од свих нас.

Јучерашњи величанствени дочек испред скупштине говори нам да је народ разумео Новозеландски путоказ и његову поруку која гласи:

За надахњујућу победу потребно је само скинути наочаре себичних личних интереса и са вером, надом и љубављу тимски заиграти за виши циљ, за своју породицу, за државу и народ.

Заштитом виших интереса сачуваћемо и свој лични интерес. Само тако ћемо одбранити Србију.