Rezolucije su se Srbima obijale o glavu

Istorija nam pokazuje da su mnoge rezolucije koje su donele kratkovide srpske političke elite uglavnom obijale o glavu narodu.  Pomenimo samo onu sa Krfa o ujedinjenju 'bratskih naroda'. Ništa stvari ne stoje bolje ni sa najnovijim 'čedom' Borisa Tadića, rezolucijom o 'Srebrenici' koja se donosi sa jednim drugim političkim Čedom vladajuće stranke. Redak je primer u istoriji da je jedan narod pristao da učestvuje u medijskoj kampanji protiv sebe, ali i to se dešava i to nigde drugde nego u Srbiji.

Funkcionisanje medijske mašine na Zapadu, koja ima tendenciju da stvari gleda isključivo iz svog ugla, i to u crno-beloj tehnici krajnjeg pojednostavljenja i zamene činjenica opšteprihvaćenim konstrukcijama, koje najčešće imaju veoma malo uporišta u stvarnosti, jeste poznato Srbima koji tamo žive i imaju naviku da još uvek koriste zdrav razum. To, međutim, izgleda da nije slučaj sa današnjim srpskim evropskim jurišnicima na vlasti. Umesto svojom glavom oni razmišljaju tuđom, verovatno nadajući se nagradi za kooperativnost i ne razmišljajući o dugoročnim posledicama svog delovanja. Taj modus operandi je prepoznatljiv u delovanju ovih 'pragmatičara' koji prvo deluju a onda razmišljaju o posledicama. Za ilustraciju je dovoljno pomenuti da su slično postupili i u donošenju antiustavnog Statuta Vojvodine, čije će se dugoročne negativne posledice tek osetiti.

U medijskoj i političkoj prezentaciji zločina u građanskom ratu u Bosni ima svega samo ne jasnih činjenica i dokaza. Međutim to ne smeta propagandnoj mašini da operiše nikad dokazanim brojkama i to uz isključivo okrivljivanje celog srpskog korpusa, zaboravljajući da nijedan zločin nije bio izolovan slučaj već deo građanskog rata uslovljen celom serijom krvavih događaja i nevinih žrtava na svim stranama. Zato je svako izdvajanje zločina politička manipulacija sa vrlo lošim namerama i potencijalno teškim posledicama.

Kome i zašto je potrebno da učestvuje u ovekovečenju jedne veoma problematične medijske slike iz propagandnog rata devedesetih godina je ključno pitanje. Odgovor je verovatno u potrebi kreatora politike razbijanja srpskog naroda na Balkanu za konsolidaciju rezultata svog delovanja nametanjem kompleksa krivice celom narodu, a to indirektno rezolucija o Srebrnici jeste, ma kako je inače predstavljali njeni inicijatori.

Njihova ideja je jasna. Ono što nije jasno je da li je narod svestan kuda ga vodi na duge staze prihvatanje tereta navodnog genocida napravljenog od jednog velikog  ratnog zločina.  Posledice će biti dugoročne i na državotvorne interese i istorijsku svest srpskog naroda.

To međutim srpsku vlast, zagledanu u potrebu podmirivanja koalicionih partnera u vlasti i onih u nazovi opoziciji, uopšte ne zanima, ali bi srpske intelektualce i narod itekako trebalo da zanima i to u toj meri da zavređuje podjednaku pažnju kao tiho guranje Srbije u NATO.

Pravi put i odgovor bi bio činjenično utvrđivanje istorijske istine o svim događajima na našim prostorima i to zbog izbegavanja njihove zloupotrebe u dnevno političke svrhe što se na balkanskoj političkoj sceni redovno događa. Tako se ne bi moglo događati da se političari gađaju nikada proverenim brojevima žrtava i olakim deljenjem kolektivne krivice.

Naravno to njima ne pada na pamet, jer je osnovni princip delovanja nerazmišljanje o posledicama i plivanje sa strujom. A struja geopolitike naše političare odavno nosi u zagrljaj velikih saučesnika haosa na Balkanu devedesetih godina. Guranje istine pod tepih i korišćenje bučnih parola i rezolucija je metod koji u bivšoj nesrećnoj državi na Balkanu nije doneo proklamovane rezultate, nego upravo doveo do rasplamsavanja strasti posle decenija lakirovki. Rezultat današnjih lakirovki ni u nekoj nedefinisanoj budućnosti verovatno neće biti mnogo drugačiji, ali to najčešće kreatore ovih parada i rezolucija ne interesuje, jer ga obično ne dočekaju.