Слобода (не)избора - Бачки Грачац не сме пасти

Бачки Грачац је једно од села западне Бачке. До сада већма познато по колонистима из Лике. Некада се поносило великим бројем студената, првим асфалтом па телефонијом, а још раније највећом црквом (немачком, споразумно срушеном), питком водом и плодном земљом коју су радили добро стојећи и претежно верски образовани Немци из бившег Филипова („Малог Ватикана“). По ратном закону о победнику и губитнику, Личани су ономад заменили „Швабе“, дали пушку за мотику и онако ратнички поносни и гласни, заволели свој нови крај и, додуше нешто мање, љут паорски рад. Склон досеткама и најхрабријим причама, живим и измишљеним легендама, тај је народ знао и о зид главом ударити. Неће него како он хоће! Ама, слушао је и власт и закон јој, али незаборављајући да није свака сила ни „Марија Терезија“, ни „Тито“, па да јој се краја не да докучити. Просто, тако су моји земљаци „схватали“ теорију суверености народне и смењивост власти.

На тај поносни дух „динарског Бачванина“ сручише се 15. децембра локални избори у општини Оџаци. Ненадано, удари сила у гласачком дану, а народ се узбуди и узбуни. И Грачац поново постаде, сада на мах медија, познат у целој Србији.

Ставови о свим изборима могу се сместити у терен оивичен двема крајностима. Оптимисти би рекли „ако желиш да употребиш своју моћ, употреби свој глас“, а они други „да се на изборима нешто одлучује, одавно би били укинути“. Унутар тог поља и избори у Оџацима требало је да буду само законита промена или потврда локалне власти. Демократска промена или потврда, тим пре што су Оџаци општина која политички ни по чему не мора бити „освојена по сваку цену“.

Ипак, данима пре избора казивало се и јавно и притуљено о куповини гласова, знало се ко носи и нуди новац (хиљаду динара, две, по гласу), крстарило се варошицом и селима по кућним нумерама и кафанама, нудило, убеђивало, митило ... све до изборног дана. А онда се претило, принуђавало и тукло. Све се случило као да је гласање јавно и „непријатељско“, као у време Томе Вучића Перишића. А још од тих давнина навијало се да гласање тајно буде јер оно „не ствара злу крв између кандидата“, нити „убија дух народа“, нити се њиме може вршити притисак на бираче одозго (власт), ни одоздо (сам народ, паљевином имања како је почесто бивало).

Још ујутро у дану за гласање, у Бачком Грачацу је група гостујућих аргатлија и агитатора из предизборне кампање физички напала неколико бирача. Ту, крај бирачког места настао је обрачун па је гласање морало бити прекинуто. Не зна се ко су нападачи (кратко ошишани, црне јакне, црна аута), а нападнути су, као мештани, наравно познати. Њих су и брзојавне камере снимиле у улози нападача (брзо се то код Личана мења), док они други у повлачењу осташе анонимни. Муком би се све то свршило да није интервенисала оџачка и интервентна сомборска полиција, сачувавши од познатих непознате. Ко су они, сви питају, је ли то иста акцијашка група са прошлогодишњих избора у Србобрану и другде? Полиција је са лица места узела податке учесницима, има их и тужилаштво, а онда мора бити да их зна и држава. А не реагује?!

Суштина ове „неслободе избора“ није формална ни временска – да су се ови локални избори одржали када и сви остали (2012), овога не би било. Тачно, али то само због тога што „екипа“ не може физички да покрије цео изборни терен (државу). Срж проблема је у томе што је сила неслободе постала образац понашања. Преко ноћи. Некад се види, као овде, а чешће се превиди и ћутке прихвата. Одавно нема Катића и Тајсића да наново бране још ономад одбрањено право гласа. Мораће то, изгледа, у име сувереног народа и његовог политичког морала да ураде неки нови трибуни. 

Зашто на „грачачку“ одбрану слободног људског бирачког права не реаговаше грађани наше државе. Ваљда држе да тамо неки локални избори и овакви сукоби нису нешто врло важно, ни необично. Пун је бели свет тога. И нека је, ама у Србији не може бити да се свикло на то да незнана сила бираче тлачи и да човек сам не може ту ништа променити. А може и мора! Нека грађани поносног „личког“ села у Бачкој буду мали, али важан путоказ у другом смеру - ка слободи избора. Право да тајно и слободно бирам не иде уз политичку малодушност, већ уз храброст и слободу. Точак уставноправне слободе не сме назад и нека отаџбина не ћути о томе, већ да охрабри своју децу да слободно бирају.