Sukobi u DSS - znaju li šta su hteli i šta hoće?

Od vraćanja višestranačja u Srbiji se neprestano odvija proces deljenja političkih stranaka. Odlaze frakcije koje potom nestaju ili postaju nove stranke. Svaka naša relevantna politička stranka je prošla (i prolaziće) kroz takvu deobu. Da samo pomenem danas najznačajnije – Srpska napredna stranka postala je od Srpske radikalne stranke, Demokratska stranka Srbije i Liberalno demokratska partija od Demokratske stranke (kao i još dosta drugih), Nova Srbija je dete Srpskog pokreta obnove, Pokret socijalista osnovaše kadrovi bivšeg JUL-a itd. Svi ti raskoli i novonastali politički životi obrazlagani su uglavnom pitkom demagogijom, koja je prikrivala trenutni politički interes i, u Srba nezaobilaznu, ličnu surevnjivost.

Ipak sadašnji „rastur“ Demokratske stranke Srbije potpuno je specifičan jer se objašnjava samo dvema, valjda neprijateljskim, rečima. Oni koji ostaše vrte se oko „suverenizma“, a probrana manjina koja je napustila stranku nastavila je da se kiti „neutralnošću“. Nama građanima ostaje da nagađamo šta to kriju ti strašni pojmovi zbog kojih na put nestanka zagazi ova nekada velika i vladajuća politička stranka. Što je još mističnije, sve su prilike da nijedna od strana nije sasvim načisto šta bi to uopšte mogla biti „neutralnost“, a šta „suverenizam“ države i državne politike.

Politički neutralna je ona država koja se ne svrstava ni na jednu od sukobljenih strana (država). Neutralni ste kada u konkretnom konfliktu, kao što je rat, ne podržavate nikoga (tako je Španija bila neutralna u Prvom, a kažu i u Drugom svetskom ratu iako je imala profašistički režim). Ipak, danas se neutralnost u Evropi poima prostije (i netačnije), preko članstva u NATO-u. Otuda su neutralne i države koje ne smeju u taj savez (Austrija), koje ne žele (Švedska i Finska) ili koje mu još nisu dorasle (kao Makedonija i Crna Gora). Sve to je baš podaleko od stvarne i dugoročne političke neutralnosti koju imaju možda jedino Švajcarska i Vatikan. A hoće i mogu da je plate.  

Drugi pojam, „suverenizam“ (suverenost) je pri definisanju savremene države i njene politike sasvim neobuhvatljiv. Trebalo bi da je suverena država ona koja samostalno odlučuje. Ali na svetu je takvih država svega nekoliko i to među onima koje imaju nuklearno naoružanje (SAD, Rusija, Kina). Suverenost je za ogromnu većinu država puka akademska formulacija (Lajbnic) i kitnjasti ukras (Laski).

Život naše Srbije je od oba ova pojma udaljen decenijama i svakim danom sve je dalje. Za Nju i nema pitanja hoće li da bude neutralna, već kojem će se „prikloniti carstvu“ – zapadnome ili možda „vostočnome“? A Ona bi izgleda htela u oba pomalo, da se niko ne ljuti. E to ne može, nije ponuđeno. O stvarnoj suverenosti sadašnje Srbije ne treba ni pomišljati, dovoljno je pogledati kako se donose naši zakoni (pravni izrazi suverene vlasti), potpisuju međunarodni sporazumi (sa sopstvenom teritorijom?!), kolika nam je ekonomska, finansijska, energetska i druga zavisnost.

E u takvom stanju stvari, tvrdoglavo i sasvim originalno raspada se DSS - „državotvorna“ politička stranka, sa obrazloženjem: neću „suverenizam“ nego „neutralnost“, i obratno. Kakva greška. Ostaviše nas u nerešivom rebusu – da li znaju šta su ustvari hteli i šta hoće.

Pre nekih budućih stranačkih deoba moramo shvatiti da je naš osnovni problem nepostojanje ozbiljnog nacionalnog programa. Deo tog programa ima sadašnji Ustav (očuvanje državne terotorije, na primer), ali i on je skrajnut („pod miškom“), često kao i da ne postoji. A Srbija je imala program „Načertanije“ pre stotinu godina koji je pomogao da Srbija opstane i ojača, doduše uz veoma skupu cenu. Znalo se, a sad zaboravljamo, da ostane li mala i slaba lađa srpska od „inostrani bura ovamo i onamo će bacana biti, dok najposle o kakav golem kamen nenameri, na kom će se razbiti i razdrobiti“ (Zah). Neko ovovremeno „Načertanije“, iza kojeg bi stala većina narodna, počistilo bi kratke ali slatke, lične, stranačke ili cehovske interese, koje svi plaćamo. Za početak. A sve dalje političke aktivnosti morale bi da imaju za cilj jedino uspešnu i jaku Srbiju, u svakom pogledu.

I tada neće biti potrebe da sami sebe kitimo netačnim imenima „suverene“ ili „neutralne“ države. Kakva je Srbija videće se, kao i sad, samo po sebi.

Odgovor potpredsednika DSS Milenka Jovanova Slobodanu Orloviću