Уставни суд није био добар "чувар Устава" - мале су шансе да ће убудуће бити бољи

Средином децембра изабрано је и именовано девет судија Уставног суда Србије који ће штитити Устав до 2025. године. Њима ће се у наредне три године придружити још шест нових судија.

Систем избора уставних судија је такав да свака од три гране власти бира (именује) „својих“ пет судија: законодавна – Народна скупштина, на предлог председника Републике; део извршне власти – председник Републике, на предлог Народне скупштине и судска – Врховни касациони суд. Тројаким избором замишљено је да се подигне независност и ауторитет Уставног суда – нити једна власт не утиче пресудно на избор судија јер су они заједнички избор свих грана власти. Оно што је до кандидата за судије тиче се њиховог својства „истакнутог правника“, година живота (40) и искуства у струци (15) (чл. 172 Устава). Таквих 15 истакнутих, искусних и стручних уставних судија, са мандатом од дугих девет година, морали би хтети и знати како да заштите Устав и његов поредак од сваке неуставности – законске, подзаконске, и веома битно, политичке.

То је по норми и теорији, а како овај преузети „француско-италијански модел“ избора изгледа у нашој пракси. Донедавни састав Уставог суда у најважнијим и политички најосетљивијим предметима није оправдао ореол чувара Устава. Тако је, противно Уставу, прво дозволио политичку „реформу“ правосуђа (2009) у којој је отерано „хиљаду“судија и тужилаца, да би их после три године исти тај Уставни суд вратио на посао. Незабележено у пракси уставних судова. Ваља подсетити и на други „високи домет“ – Уставни суд је практично дозволио суспензију Устава на Косову и Метохији држећи да Први бриселски споразум (2013), као политички акт, не подлеже оцени уставности. Обе одлуке произвеле су сваковрсну штету по Србију и њене грађане, без било чије утврђене одговорности. Уз светле примере судија који су у овим и другим „политичким“ предметима били против већинске (осам гласова) гласачке машине, утисак је да је досадашњи Уставни суд препустио Устав ветрометини тренутних интереса извршне власти.

Улива ли нови састав Уставног суда поверење да ће, као независан и самосталан орган, штитити Устав од великих политичких удара који, све су прилике, следе у држави (пренос дела суверености на ЕУ и НАТО, коначна десуверенизација на КиМ, на пример). Ако међу изабраним „истакнутим правницима“ нема нити једног професора уставног права са пет државних правних факултета, који су по природи ствари упућени на уставни суд (уставни суд – уставно право), онда ствари по Устав, канда, не стоје добро (у Аустрији или Немачкој, на пример, они су бројни и обично председници уставних судова). Како је и у претходном саставу Уставног суда било уставних правника остаје да закључимо да конституционалисти са државних правних факултета од сада не ваљају или ова генерација професора уставног (и управног) права просто није „истакнута“ (изабран је само један професор са свих пет државних правних факултета!?).

Може бити и да је разлог нешто треће – неподобна непослушност. Уставни правници који су јавно критиковали „бриселско споразумевање“, што на јавној расправи у Уставном суду, што у јавном мњењу, иако објективно „истакнути“ (научни радови, на пример), нису били ни кандидати за уставне судије. Тако ни досадашње уставне судије - такође професори уставног права, који су гласали против (и објавили издвојена мишљења написана стручно и на нивоу) поменутог споразумевања, осташе без судијске функције Је ли ово антикритеријум судијског избора и шта ће то значити за опстанак Уставног суда и Устава? Можемо само да слутимо.

Поред свега, предлагачи судија су се надигравали и са процесним правилима. По Уставу, један од изабраних судија са обе листе кандидата мора бити са територије аутономне покрајине. Међутим, и Скупштина и председник Републике предложили су само по једног кандидата из покрајине (из Панчева и са Палића), иако закон говори о „кандидатима“, чиме су, самим предлагањем већ изабрали судије. Такође, вођена је обједињена расправа о кандидатима са неколико других тачака дневног реда, што сведочи о потцењивању значаја уставног судије.

Како се по јутру дан познаје, изборни почетак овог Уставног суда није посебно светао. Али ово није слика односа носилаца власти само према Уставном суду, него према држави и јавном праву. Порука је да су држава, право и Уставни суд „демоде“. Ипак, ја и даље искрено навијам да ме у овоме Уставни суд чим пре оповргне и сачува Устав по сваку цену.