Uterivanje genocida u školu

Ko je pažljivo pratio javnu i političku debatu o Srebrenici, mogao je da čuje neobičan broj različitih stavova. Srpska javnost se upetljala oko razlikovanja „zločina svih svih zaraćenih strana“ i „zločina genocida“.

Ostavimo po strani pitanje otkuda već petanest godina držanje ove teme na dnevnom redu unutrašnje (srpske) i spoljne (EU) politike kao i ono koje seže u naredne godine. Da li će Srebrenica i zločini svih postati stvar proučavalaca društva, ali će i dalje biti deo dnevne politike?

Da će srpski politički život i dalje biti pod pretežnim protiskom jedne tragedije od pre 15 godina, uveravaju nas stavovi nekih narodnih poslanika vladajuće većine i direktora nekih NVO, po kojima srpsko društvo mora, ako je verovati političaru koje se proslavio zahtevom za vešanjem političkih protivnika na Terazijama, da se beskonačno „denacifikuje“ a po direktoru Građanskih inicijativa, da preuzme primer nemačkog iskustva iz Drugog svetskog rata. Dakle, mora se istarati đavo iz Srba. Pitanje je samo postoji li đavo?

Da bi se isterivanje đavola produžilo, nije dovoljno forsiranje teme iz tzv. „suočavanja sa prošlošću“ na političkom i javnom terenu. Potrebno je da one postanu deo srpskih institucija. Kojih? Pa onih koje su najodgovornije za socijalizaciju, obrazovanje i vaspitanje mladih. Škole i prosvetne ustanove.

Dakle, dok rasprava traje, političar i direktor NVO – bez referenci o obrazovanju – predlažu da Srebrenica uđe u nastavne programe. Tako, direktor Građanskih inicijativa piše: „Da li ćemo, recimo, u školske programe uvesti i temu ratnih zločina i genocida u Srebrenici kao što su to učinili u Nemačkoj povodom zbivanja u Drugom svetskom ratu? Činjenica da je odgovornost za holokaust tema kojom se celo nemačko društvo bavi temeljno i dugoročno nije ni na koji način umanjila njegov ugled, značaj njegove kulture, njegovu ekonomsku snagu“ (Miljenko Dereta, „Amandmani na Srebrenicu“, Politika, 1. april 2010).

Šta se mora prigovoriti ovakvim predlozima? Najpre, nemoguća analogija između Srebrenice i holokausta. Takvo poređenje i kontekstualizacija genocida nad šest miliona Jevreja i više hiljada srebreničkih muslimana je čist primer uvrede za milione pobijenih Jevreja. Antisemitska državna politika se poredi sa jednim ratnim događajem koji je bio jedini takvog karaktera u trogodišnjem ratu u BiH i bez dokumenata o izdavanju naredbe za masovno ubijanje zarobljenih vojnika, može da govori jedino o antisrpskoj ostrašćenosti a ne zalaganju za pravdu za žrtve.

Drugo, nije tačno da holokaust nije uticao na ugled, kulturu i ekonomiju Nemačke. Taj događaj je deo opšteg pamćenja a ono struktuira raznolike vrednosne stavove i praktična ponašanja među narodima i pojedincima. A ne sme se zaobići ni geopolitički istorijski kontekst nakon Drugog svetskog rata.

Treće, predlagači ne razumeju strukturu prosvetnih ustanova. Moderno obrazovanje (programi, udžbenici, rad nastavnika, nastavna sredstva) utemeljeno je na naučnim saznanjima. Školski programi i udžbenici, kao i svi drugi elementi nastavnog procesa, zasnivaju se na rezulatatima naučnih znanja kako o prirodi, tako o društvu i čoveku. Stavljanje Srebrenice u kontekst nastave previđa činjenicu da u aktuelnim polemikama o ovom zločinu učestvuju obični građani, političari, sudovi (i pravnici) i poneki naučnik. Dominantan je politički govor, a u demokratskim društvima takav stav nije relevantan za prosvetu.

Ako neko misli da Srebrenica treba da uđe u školske programe, onda: 1) taj događaj mora naučno da se istraži, 2) i svi drugi zločini bi imali mesto u nastavnom programu.

Šta je problem sa Srebrenicom? Teorija pojma genocid. Ako težimo istini o društvenim događajima, onda je najpouzdanija naučna istina. Istina svakodnevnice, političara i sudija je ispod istine koju utvrđuje nauka. Političari i sudije koriste pojmove koje nauka utvrđuje, a to znači da nije konačna reč suda o nekom događaju (jer primenjuje pozitivne propise), već reč nauke iz čijih teorijskih postavki se izvode oblici prakse. Kako sada stoje stvari, naučni pojam genocida (istrebljivanje svih kategorija jedne nacije sa svesnom namerom i planom) ne može da se primeni na slučaj Srebrenica.

Četvrto, eventualno nasilnio ubacivanje ovog događaja u nastavne programe izazvaće krupna nezadovoljstva roditelja i učenika, pre svega u Srbiji, a i tamo gde žive Srbi. Tako, umesto da socijalizuje decu za razumevanje i prevazilaženje tragičnih događaja, škola će postati mesto javnih i potisnutih osujećenosti. Škola će ići jednim, a društvena stvarnost drugim putem.

Uostalom, već smo nešto slično imali sa partizanskom crno-belom slikom jugoslovenske i srpske istorije. Ko sme da dvaput ponavlja iste greške.