Коментар дана | |||
"Великосрпска агресија", "јасеновачки мит", "крижни пут" и друге језичко-политичке обмане без јасног одговора |
![]() |
![]() |
![]() |
недеља, 11. фебруар 2018. | |
Као младић запазио сам код професора историје, Хрвата из Херцеговине, Елезовића, посебну страст док је говорио о „великосрпској идеји“, лукавој измишљотини Калајевске ере „КК“ монархије, касније здушно прихваћене од комуниста који су је нештемице користили заједно са још једном кованицом из тога времена – „великосрпска буржоазија“. Показало се кроз време да осим неформалног „начертанија“ и нововременског радикалског лапрдања ова „идеја“ заправо никад није била институцијализована од стране српске државе. Али зато добро служи непријатељима српства као завеса за прикривање и увек актуелно оправдање за њихова злодела. Тако се „великосрпском хегемонијом“ правдају напори НД Хрватске да истреби Србе, а „великосрпска агресија“ утемељена на Милошевићевом популистичком говору на Газиместану редовна је мантра хрватских државника. При томе нико не пита зашто је Туђман основао, 10. 04.1991. године - гле чуда, па онда наоружао и постројио 800 припадника ЗНГ, 28.05. 1991. године на Максимиру, а потом издао команду „напад на војарне“ и спроводио друге конкретне оружане мере усмерене против Срба у Хрватској. Великохрватска идеја садржана у Старчевићевим делима, Павелићевој теорији (17 тачака) и пракси али и у деловању данашње Хрватске државе не спомиње се у јавном дискурсу. Док хрватска државна и црквена власт без икаквог стида говори о „великосрпској агресији“ нема никога да пита која ли је то држава ономад заузела целу БиХ и део Србије чим јој се пружила прилика? На овоме се истрајава чак и након хашке пресуде хрватском ратном руководству за удрдужени злочиначки подухват. Да се вратим речима из доба индоктринације комунизмом. Добро нам је позната флоскула „жртве фашистичког терора“. Годинама коришћена уравниловка која у духу српског мондијализма успешно разводњава улогу познатог кривца стављајући конкретна злодела у раван са нпр. елементарном непогодом. Посебно бих се осврнуо на жалостан израз „деца Козаре“ коришћеном за мале српске мученике страдале у Другом светском рату. Када се каже „деца Козаре“ пре ће се помислити да се ради о потомству, Боже ме сачувај, грана и букових стабала а не о недужној српској дечици, вољеној од својих родитеља, којима су на свиреп начин животи одузимани. Ништа мање није увредљив термин „окупаторске слуге“ који је коришћен за припаднике различитих нацистичких војски и режима на терену Краљевине Југославије у Другом светском рату. На њему се види сва моћ лажи и подвале, јер се неко ко је држао све полуге власти (нпр. од сабора, саобраћајне инфрастриктуре, медија, оружане силе, научних и образовних институција итд), дакле био дословице господар живота и смрти преименује у слугу? дакле некога у посилном положају, кога треба сажаљевати, коме треба помоћи да се спаси ропства. Мање познат израз „Дринских мученица“ пример је успешне реализације пропаганде којом се кончина пет католичких монахиња користи да би се замаглио масакр Францетићеве „Црне легије“ над именом и презименом утврђених више од 5000 српских цивила на подручју Старог Брода код Вишеграда.
О овој теми би се могло навести још много примера, старих и нових, који ничу као печурке после кише. Ја до сада нисам приметио да се неко у Србији са успехом супроставља несмотрено увезеним лексичким подвалама. Најделотворније би било да се огласе стручњаци из области српског језика и да помогну у расветљавању ове веома штетне појаве. Увредљиве речи би требало детаљно разобличити, а онима који их користе јасно указати да то раде на српску штету. Нема сумње да би се стручно, методолошки могла утврдити тачна решења у сваком конкретном случају. Затим би требало пронаћи начине да се овај проблем приближи грађанству, а посебно посленицима у медијима, просвети, државним органима и политичарима, јер је њихова одговорност највећа. Душебрижници ће засигурно рећи да су ови предлози позив на цензуру, а уствари, би се радило о одговорној језичкој политици. Пасивно прихватање садашњег стања јесте потпомагање у обмани свих, нарочито млађих нараштаја. Као што је било у случају описаном на почетку овог текста. Аутор је доктор медицинских наука, који живи у Норвешкој
|