Žig se žigom potire

Nije bilo lako biti Nemac posle završetka Drugog svetskog rata. Ne samo nacisti, već i Nemci u celini, u filmovima i stripovima, romanima i kabareima, prikazivani su kao zli, a bogami često i glupi. Gde god da su građani nekadašnje Zapadne Nemačke kretali, susretali su se sa negativnim stereotipima.

S vremenom, oni su bledeli, ali nisu nestali. Ono što je bilo još gore od tuđih stereotipa, to je da su i sami Nemci, u kontekstu nametnute politike denacifikacije, od malih nogu morali da prihvataju, bar deo kolektivne krivice. Nacisti su uradili užasne stvari, i samim tim što su bili njihovi sunarodnici, dosuđeno im je da moraju da crvene (ili da se prave da to rade).

Naizgled, negativno nemačko iskustvo o kome smo govorili, trebalo bi da doprinese njihovom kritičkom odnosu prema sličnom propagandnom tretmanu drugog naroda. Međutim, nije tako. Život nije humana bajka. Radi pranja ili bar relativizacije sopstvene prošlosti, brojni nemački mediji i novinari, ali i istraživači raznih vrsta, učestvovali su u doba raspada SFRJ i ratova za jugoslovensko nasleđe, u kreiranju i širenju lažne slike o srpskom narodu.

Što su više puta pominjani izmišljeni srpski koncentracioni logori, to je za Nemce bio manji teret uistinu užasnog Aušvica. Proporcionalno tome koliko je uveličavan broj žrtava u Srebrenici, manje su Gebelsove i Geringove sunarodnike proganjale senke stradalih tokom Holokausta. Život je takav, tuđa muka sopstvenu ublažava, a tuđa nedela olakšavaju grižu savesti zbog svojih. Nema veze da li su tuđi zločini izmišljeni ili preuveličani, bitno je da običnom Nemcu priča deluje ubedljivo.

O tome da su Nemci, makar u sferi duševnog rasterećenja, među najvećim profiterima medijske satanizacije Srba, podsetila me je jedna knjiga. U pitanju je „Istorija Srbije od 19. do 21. veka“, nemačkog istoričara, profesora na Berlinskom univerzitetu, Holma Zundhausena.

Ta istorija je, pre svega, namenjene nemačkim čitaocima. Da im pokaže da su njihove boljke, ma koliko imale težak pojavni oblik, ipak samo prolaznog karaktera. Racionalni Nemci, narod koji je svetu dao mnogo toga dobrog, imao je mračnu epizodu sa nacizmom, ali, hvala Bogu, ona je prošla. Sada su stvari došle na svoje. No, nesrećni Srbi su od vajkada opterećeni mitovima i gotovo su nesposobni da učine išta dobro. Uz to su i marginalna pojava u istoriji. Jadni, i kada se sutra probude biće isti kao juče. Doduše, od njih su nesrećniji susedi, koji moraju da strepe od srpskog ekspanzionizma i drugih mračnih rabota.

Srbi se prikazuju kao ljudi kojima je sudbina da budu zle parije, a Nemci mogu da se uteše, jer oni su to morali da budu tek kratko. Knjiga prožeta takvim duhom, a u funkciji propagande (i verovatno iz neznanja) prepuna materijalnih grešaka i zloupotreba prošlosti, prevedena je na srpski jezik zahvaljujući podršci nemačkog i austrijskog ministarstva spoljnih poslova. Valjda, da i mi osetimo kako je bilo Nemcima dok su ih u cilju indoktrinacije bombardovali stranim, ruku na srce isto tako malicioznim, viđenjima njihove prošlosti.

I uz to, i da naši nacionalni mazohisti dobiju kultno istorijsko štivo. Da se sami dodatno učvrste u uverenju da je njihov narod najgori na svetu, i da takvo uverenje, koliko god je moguće, rasprostiru među sunarodnicima (i to će sigurno pomagati razne fondacije).

Znaju Nemci da se usuda Drugog svetskog rata tako lako neće osloboditi, pa nastoje da ne dopuste da lako zaceli i tuđa rana izazvana žigosanjem. Šta ima veze što je, za razliku od njihove, nezasluženo (a i njihovo kolektivno kažnjavanje je bilo neprimereno). Važno je da boli, i da se među nama uvek nađu oni – unutar raznih Helsinških odbora, Žena u crnom, Komiteta pravnika za ljudska prava, Peščanika – koji će svet podsećati na našu „krivicu“ i tako davati dodatni naboj i ubedljivost stranim antisrpskim stereotipima.