Početna strana > Debate > Kosovo i Metohija > Kako braniti Kosovo i Metohiju?
Kosovo i Metohija

Kako braniti Kosovo i Metohiju?

PDF Štampa El. pošta
Dragomir Anđelković   
petak, 03. jul 2009.

„Bitku dobija onaj ko je nepokolebljivo odlučio da pobedi“.

Lav Tolstoj

Kad pomislim na odbranu naše privremeno otrgnute južne pokrajine, uvek se setim razgovora između jednog našeg poznatog pisca i jednog crkvenog velikodostojnika, koji se odigrao u vreme dok je titoizam bio u punom jeku. Na pitanje pisca što se taj velikodostojnik energičnije ne angažuje u vezi sa dobijanjem potrebnih dozvola kako bi bila nastavljena izgradnja Svetosavskog hrama, on je otprilike odgovorio: „Vidite kakva su vremena, moramo da se dovijamo“. To je pisac prokomentarisao, u duhu sledećih reči: „Treba da se dovijamo da bismo opstali, a ne da bismo životarili, dok polako, ali sigurno propadamo“.

Danak malodušnosti

Da smo posle 5. oktobra 2000. godine, nastavili da imamo čvrst stav po pitanju neprihvatanja nezavisnosti Kosova i Metohije (što ne znači da u vezi sa drugim pitanjima podržavam do tada vođenju politiku), da li bi vašingtonski mentori tamošnjeg alabanskog separatizma odlučili da 17. februara krnja skupština naše južne pokrajine usvoji, sa stanovišta međunarodnog prva i našeg ustavnog poretka, nelegalan akt, kojim proklamuje nezavisnost? Da li bi SAD i čitav niz evropskih zemalja, uključujući i one koje imaju velike ekonomske interese u Srbiji, pohitale da priznaju tzv. državu Kosovo?

Mislim da ne bi. Itekako je evroatlantistima stalo do mira u dvorištu, za koje su, nadam se pogrešno, zaključili da je njihovo. Niko ne bi izazivao prekid diplomatskih odnosa sa Srbijom, i trajno udaljavanje naše zemlje od središnih država evroatlantskog sistema, zbog i tako već okupiranog Kosova, da je na vreme bilo jasno da će to biti posledica mirnodopskog produžetka agresije protiv nas. No, malodušnošću, potrebom da vraćaju račune iz vremena dok su tražili podršku za dolazak na vlast, nedostatkom nacionalne odgovornosti, pa i elementarnog patriotizma, delovi naše nove vladajuće garniture uverili su evroatlantske moćnike da će Srbija polizati i ono što ni „pas s maslom ne bi“. Tako je Vašington, posle kraćeg premišljanja, nastavio po starom, dok smo mi na nekritičan način, čak i bez izraženih naših recipročnih želja u vezi sa važnim nacionalnim pitanjem kakvo je kosovsko-metohijsko, krenuli po novom. Pokazali smo da nisu grešili oni zapadni moćnici koji su govorili: „slobodno Srbe smemo da bombardujemo, oni će to brzo zaboraviti“.

Kada smo se trgli, niko nam više nije verovao da mislimo ozbiljno, ili bar da ćemo istrajati u odbrani Kosova i Metohije. Delovalo je da smo već zabravili Kosovo, a samo smo privremeno malo nervozni jer su ozvaničavanjem onoga što smo suštinski već „prihvatili“, albanski secesionisti i njihovi gospodari, povredili naše stare rane. Međutim, mentori albanskog separatizma su pogrešili. Možda nismo dalekovidi i na vreme odlučni, ali jesmo inadžije. Srbi neće prihvatiti – pa makar samo iz tog razloga, i vladajuće strukture koje i nadalje nameravaju to da ostanu – čak ni prećutno, nezavisnost Kosova, odnosno uspostavljanje jurisdikcije Prištine nad tamošnjim preostalim srpskim oblastima. No, to iako usporava pogoršavanje stanja, neće dovesti čak ni do poboljšanja našeg položaja u vezi sa statusom KiM, a kamoli do radikalnog preokreta nama u korist. Vođenje defanzivne politike, makar i iskreno i istrajno, ne donosi dobar rezultat. A pogotovo ga neće doneti polovična, nedosledna politika.

Snaga dolazi iznutra

Ono što smo do sada uradili ili propustili da učinimo u vezi sa odbranom Kosova i Metohije – a malo toga smo blagovremeno uradili, a mnogo toga propustili da učinimo čak i u poslednjem trenutku – breme je koga ne možemo da se rešimo. Odlučnim, borbenim stavom, moguće je moćne odvratiti da ne počnu da čine nešto što su naumili, ali kada sa tim već započnu, pogotovo ohrabreni pasivnošću žrtve, nije mudro iritirati ih naknadnim junačkim potezima. Nagli zaokreti i oštri potezi na spoljnopolitičkom planu u vezi sa odbranom Kosova i Metohije, bili bi za nas opasni. Međutim, i mekom ali doslednom, nacionalno odgovornom politikom, i dalje nemalo toga možemo da postignemo na „kosovskom bojištu“. Štaviše, suočavanje sa kosovskim izazovom, može da nam pomogne da konačno postanemo normalna zemlja, svesna svojih interesa i spremna da ih posvećeno štiti.

Uz ono što realno možemo da preduzmemo na spoljnopolitičkom polju, mnogo toga možemo da uradimo i na unutrašnjem planu, što bi poboljšalo našu pregovaračku poziciju, odnosno doprinelo da nas ozbiljnije shvate i oni koji nam dobro ne misle. Time bi postigli još nešto: uverili bi kosovsko-metohijske gospodare iz senke da ne mogu da računaju da će po metodi „kuvanja žabe“, uz prećutni pristanak vlasti, malo po malo biti obrađeno srpsko javo mnenje, tako da se pomiri sa gubitkom Kosova i Metohije. I, stoga, da je vreme da počnu da uvažavaju naše interese, makar kao osnov za buduće pogađanje.

Za početak Srbija treba da primenjuje postojeće ustavne i zakonske norme koje, indirektno ili direktno, doprinose spoljnopolitičkoj odbrani Kosova i Metohije, odnosno unutrašnjoj homogenosti po tom pitanju. Kada se javnost uzburkala pošto je ustanovljeno da je na kutiji Jafa keksa naveden „uvoznik za Kosovo“, Ministarstvo trgovine i usluga donelo je 2007. godine odluku da se povuku iz prodaje svi proizvodi koji na bilo koji način ukazuju na navodnu državnost Kosova. I šta je bilo od svega toga? Tresla se gora, a rodio se miš. Na keksu, mleku ili pivu, više se ne pominju „uvoznici“ u južnu pokrajinu Srbije, ali se na garancijama i uputstvima inostranih proizvoda, po pravilu, kao nezavisna država navodi Kosovo. Svratite do neke radnje gde se prodaju proizvodi firme „Boš“, i uverićete se da je tako. Ostaje nam da se upitamo – šta preduzima tržišna inspekcija, koja je u skladu sa spomenutom odlukom resornog ministarstva dužna da reaguje? I da konstatujemo – ništa!

A morali bi ministarstvo i inspekcija da reaguju. Ako već ne možemo, ili, nećemo da idemo tako daleko da onemogućimo poslovanje na teritoriji ostatka Srbije onih firmi koje u našoj separatističkoj pokrajini posluju protivno upozorenju vlasti u Beogradu (npr. učestvuju u tamošnjoj nelegalnoj privatizaciji) – što su bez izuzetaka činili Maroko, Nigerija i Kongo kada su se suočili sa secesionističkim izazovima – bar možemo da pokažemo da smo ozbiljni kada se radi o suzbijanju propagiranja tzv. državnosti Kosova u ostatku Srbije, i da tako uputimo svetu poruku da se ne šalimo, i bar malo povratimo poljuljano samopouzdanje. Nije bogzna šta, ali ni to nije malo, s obzirom koliko smo nisko pali.

Zakon o veleizdaji

U članu 50. Ustava Srbije stoji: „Nadležni sud može sprečiti širenje informacija i ideja … radi sprečavanja poziva na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog poretka ili narušavanja teritorijalnog integriteta Republike Srbije“. Samim time, delovanje onih partija, medija i nevladinih organizacija, koje direktno ili indirektno rade u prilog nezavisnosti tzv. države Kosovo, može, i mora da bude zabranjeno. Verovatno, nigde u svetu u nacionalnom parlamentu nije zastupljena stranka koja promoviše prihvatanje secesije dela teritorije. Štaviše, to bez posledica ne mogu da rade ni druge organizacije. A da se podsetimo, ne tako davno, na koricama jednog izdanja NVO Sonje Biserko, prikazana je Srbija bez Kosova i Metohije! I to još stilizovana kao santa leda, sklona daljem topljenju, čime se, čini mi se, šalje poruka – neće se sve završiti samo sa Kosovom i Metohijom. Državni organi nisu reagovali, a time se ponovo šalje poruka koliko smo ozbiljni kada se radi o odbrani Kosova i Metohije.

Da više ne okolišim, mislim da je krajnje vreme da se usvoji „Zakon o veleizdaji“. Da se naši „nevešti“ državni organi više ne zbunjuju u moru postojećih zakonskih odredbi, treba na jednom mestu, i to eksplicitno, a ne samo načelno kao u Ustavu, precizirati šta se smatra delovanjem protiv teritorijalnog integriteta Srbije, i kakve to povlači sankcije. Ovako, dešavaće nam se da nekakav sprski profesor prava iz Kragujevca reši da, kako ovih dana piše štampa, stimulisan velikim novcem, postane član Vrhovnog suda tzv. države Kosovo, a da naše tužilaštvo izjavi da nema osnova da reaguje. Zar u takvim okolnostima možemo da očekujemo da će naši prijatelji, recimo, u Češkoj, biti motivisani da se bore za povlačenje priznanja Kosova, koje je donela prethodna vlada?

Ne kaže džabe narod: „Ko je lud ne budi mu drug“. Na nama je da ne dopustimo da tako izgledamo, tj. da sredimo ono što nam je ostalo od kuće, ako uistinu želimo da nešto postignemo u svetu, u vezi sa sprečavanjem legalizacije uzurpacije dela našeg doma, odnosno za sticanje podrške da ga vratimo kada za to nastupi pogodan trenutak. Uz državne institucije, time treba da se pozabave i patriotski orijentisane nevladine organizacije. Vlada, zbog željenih evropskih integracija, verovatno objektivno ne sme da primenjuje sankcije protiv inostranih firmi koje nipodaštavaju integritet Srbije, nevladine organizacije mogu protiv njih da deluju. Pozivi na bojkot proizvoda, protesti i druge manifestacije kako bi bila animirana javnost, itekako mogu da budu plodotvorni. Budemo li istrajni, možda te firme počnu da lobiraju kod svojih vlada, ako ne da povuku priznanje Kosova, onda bar da podrže obnavljanje pregovaračkog procesa tokom koga bi mogli da dobijemo bar nešto više od onoga što sada imamo.

Bible belt protiv nezavisnosti Kosova

Da pređemo na teren međunarodnih odnosa. Naše Ministarstvo spoljnih poslova, u okviru prostora koji je za to ostavljen načelnom državnom politikom, trudi se da bude usporen proces priznavanja nezavisnosti separatističke pokrajine Srbije. Međutim, malo toga se čini da bude podstaknuto opozivanje priznanja od strane pojedinih zemalja, što je možda i moglo da se desi sa pomenutom Češkom, pošto je pala tamošnja vlada. Kao da se plašimo da ne naljutimo Vašington time što ćemo pokušavati da pariramo njegovom otimanju dela naše teritorije, ali i da, u skladu sa našim mentalitetom, olako zanemarujemo aktivnosti koje brzo neće dati plodove, ali ako budemo uporni, mogu jednog dana da ih daju.

Još nešto treba istaći. Naša vlast ne treba da deluje samo putem državnih institucija, već treba da se povezuje i sa inostranim nevladinim organizacijama, pokretima pa i partijama, tj. svima koji imaju interes da podrže zalaganje Srbije da zaštiti svoj teritorijalni integritet, srpsko stanovništvo i versku baštinu na Kosovu i Metohiji. Trebali bi da tražimo i načine da podržimo stvaranje organizacija koje deluju nama u prilog, što je pogotovo izvodljivo u zemljama u kojima živi dosta Srba, a nije ni previše skupo. A kakvo bi te organizacije mogle da deluju? Evo jednog primera. Veliki deo teritorije SAD spada u tzv. „Biblijski pojas“. Radi se o patrijarhalnom podneblju, po pravilu, desno politički orijentisanom, sa značajnim uticajem konzervativnih protestantskih verskih zajednica. Tamošnje stanovništvo je vrlo osetljivo kada se radi o stradanju hrišćanskog življa ma gde u svetu, i tim pre o razaranju crkvi i manastira. Zato je odavno trebalo, a ni sada nije kasno, preko NVO registrovanih u SAD, poslati milione i milione diskova sa snimcima, između ostalog, albanske rulje koja ruši crkvu i obara krst sa njene kupole, brojnim američkim, hrišćanstvu odanim porodicama. Muk i zgražavanje brzo bi se pretvorili u akciju. Mnogi prostodušni, moralno nezaprljani, tradicionalno orijentisani Amerikanci, počeli bi da se obraćaju svojim senatorima i kongresmenima, da pišu peticije, da organizuju protesne skupove. Naravno, efekat bi bio mnogo veći kada bi slanje diskova predstavljalo samo deo celovite kapanje pokrenute od strane Beograda.

Šta bi time dobili? Mnogo. Vašington ne bi povukao priznanje nezavisnosti Kosova, niti bi prestao da lobira za nju. Pogotovo u okolnostima kada smo propustili da animiramo „Biblijski pojas“ dok je na vlasti bila republikanska administracija, mnogo osetljivija na njegovu podršku ili negodovanje. Međutim, intenzitet američkog lobiranja u prilog nezavisnosti Kosova i sada bi sigurno postao manji kada bi mu parirali u samoj Americi. Gotovo sam siguran, vašingtonski vlastodršci bi u takvim okolnostima bili manje osorni prema nama, kada bi se širom sveta aktivno borili za svoja prava. A i cenili bi nas više, što dugoročno nije za zanemarivanje.

Kosovo između Meksika i Novog Zelanda

U vezi sa odnosom prema Kosovu i Metohiji, zemlje možemo da podelimo u tri grupe: 1) zemlje koje su ga priznale iz svojih interesa (SAD i druge zemlje koje su učestvovale u agresiji protiv Srbije), države koje su sa njima u savezničkim odnosima (npr. Estonija, Japan, Južna Koreja) ili su poklekle pod njihovim pritiskom (Peru, Kostarika, Liberija, Nauru, Senegal); 2) zemlje koje su odlučno opredeljene protiv kršenja međunarodnog prava od strane evroatlantskih sila, odnosno imaju antiamerički stav, pa su stoga dosledno protiv svih imperijalističkih ispada te države i njenih klijenata; 3) zemlje koje se načelno protive jednostranoj nezavisnosti Kosova, ali nisu deo interesne sfere neke regionalne sile koja se opire SAD, odnosno na neki način su podložne ucenama ili podmićivanju od strane Vašingtona, ili njihov odnos prema Kosovu realno može da bude uslovljen kretanjem na političkoj sceni.

Za zemlje iz okvira prve grupe, već smo videli na američkom primeru, gde god je to moguće, korisno je da stvar prebacujemo u domen tamošnje unutrašnje politike. Jedino tako možda nešto postignemo (diplomatija je tu sama po sebi jalova). Ko zna, možda nam se pre ili kasnije negde i posreći, pa se desi ono o čemu sada samo možemo da sanjamo – da priznanje bude poništeno. Zato u Poljskoj treba voditi kapanju, odnosno pomoći onima koji su spremni to da rade, u vezi sa opasnošću da Nemci, pozivajući se na kosovski presedan, jednog dana otvore pitanje Šlezije, Pomeranije ili Istočne Pruske. U Republici Irskoj stalno treba praviti paralele u vezi sa statusom Severne Irske, dela irske zemlje koji je otet od strane Engleske, i našeg Kosova. U Liberiji ili Siera Leone, itekako možemo da nađemo suptilan način, da održavamo kontakte sa onim političkim snagama koje se u tim zemljama zahvaćenim haosom bore da dođu na vlast. Neki vid prikrivene pomoći, možda i preko neke prijateljske zemlje, onima kojima su u sukobu sa vladama koje su priznale Kosovo, možda u budućnosti umanji broj zemalja koje Prištinu smatraju prestonicom države.

Kada se radi o zemljama koje spadaju u treću kategoriju, tu uistinu veliku ulogu imaju diplomatski napori. No, uz njih, i uplitanje, makar i prikriveno preko raznih NVO, u vode tamošnje unutrašnje politike, u mnogim slučajevima ima smisla. Bilo tako što ćemo, pomaganjem i organizovanjem raznih manifestacija, na kosovskom primeru ukazivati na opasnost koju separatizam, pogotovo instrumentalizovan od strane država sa imperijalnim pretenzijama, predstavlja za multinacionalne države (npr. Južnu Afriku, Nigeriju, Pakistan, Indoneziju). Ili tako što ćemo podgrejavati stare rane, nanete od strane onih koji nama otimaju Kosovo i Metohiju i u tom kontekstu predstaviti problem naše južne pokrajine.

U Meksiku, primera radi, i dalje je živo sećanje na, u 19. veku, od strane SAD otetu Kaliforniju, Teksas, Novi Meksiko. To treba pametno koristiti kako bi nam javno mnenje te zemlje bilo saveznik da neka njena buduća administracija ne žrtvuje međunarodno pravo radi nekog vida američke pomoći. Isto stvari stoje sa Ekvadorom (koji nije priznao Kosovo), kada se radi o nekadašnjim istočnim provincijama te zemlje, koje su tokom prve polovine 20. veka otele Peru i Kolumbija (američki saveznici koji su priznali Kosovo). U arapskim zemljama trebalo bi da nađemo načine da javno mnenje istrajno podsećamo na američku agresiju 1999. godine, i da mu ukazujemo da priznanje Kosova nije ništa drugo nego legalizovanje prava jedne agresivne države da širom sveta radi šta god hoće. A onda, nikada se ne zna ko je sledeći na redu?!

Novi Zeland je zemlja gde bi u odbrani Kosova i Metohije, uz našu diplomatiju i druge državne organe, mogle i naše partije, pogotovo one desnog usmerenja, da daju svoj doprinos. Ta je jedina država u anglosaksonskom svetu koja nije priznala Kosovo, zbog odlučnog stava bivšeg premijera Helene Klark, i njene laburističke partije, koji se načelno protive kršenju međunarodnog prava i nasilnoj politici koju vodi Vašington. U novembru 2008. godine vlast se promenila. Zato sada treba raditi da i desno orijentisana Nacionalna partija,  koji se inače apriori ne zalaže za priznanje Kosova, odnosno to pitanje za nju nema veći značaj, trajno prihvati stav prethodne vlade kao državni, a ne kao odraz njene partijske politike. Radi toga treba da pridobijamo i javno mnenje, uz pomoć ne tako malobrojne srpske dijaspore (ali i povezivanjem sa nama naklonjenim, a uticajnim zajednicama, npr. grčkom) predstavljanjem stradanja srpskih civila, kriminalizacije kosovskog društva, veličanstvenosti srpske hrišćanske baštine, itd.

Izbegavanje autogola

Pored toga što treba mnogo toga da uradimo da naša politika odbrane Kosova i Metohije bude mnogo aktivnija, moramo da pazimo da ne učinimo ništa što bi revoltiralo države iz druge grupe – one zemlje koje su odlučne da ne priznaju Kosovo, odnosno ohrabrilo one iz treće grupe, koje se kolebaju. Većina zemalja Latinske Amerike, države okupljene oko Rusije (Zajednica nezavisnih država, Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti), bliske zemlje Kini i Indiji, gro arapskih država, mnoge afričke zemlje, neće priznati tzv. državu Kosovo, osim ako naša vlast tako nešto ne isprovocira.  

Opsežna ispitivanja javnog mnenja, koja su prošle godine širom sveta sproveli BBC, GlobeScanPIPA, pokazuju da se samo u roku od godinu dana imidž Rusije drastično popravio, i to pre svega u afričkim, arapskim i latinoameričkim zemljama. Nacije koje su frustrirane tzv. novim svetskim ekonomskim i političkim poretkom, raduju se zbog uspona Rusije, i ispoljavanja njene moći na globalnom nivou, čak i ako od toga nemaju direktnu korist. Sama činjenica da se neko usuđuje da se odlučno usprotivi samovolji SAD, i da ta zemlja više ne može da radi sve šta poželi, raduju one koji su povređeni, zbog sebe ili neke zemlje koju doživljavaju bliskom, usled brutalnog ponašanja Vašingtona.  U tom kontekstu, i na protivljenje priznavanju samoproklamovane nezavisnosti Kosova, gleda se kao na suprotstavljanje američkom svetskom poretku.

U takvim okolnostima, za nas bi bilo najgore da učinimo nešto što bi te zemlje protumačile kao šurovanje sa đavolom. Mnoge islamske države ne priznaju Kosovo jer su svesni da je to američka kvislinška tvorevina, a ne zato što su im pravoslavni Srbi bliži od dominantno muslimanskog stanovništva naše južne pokrajine. Pristupanje Srbije NATO-u, ne samo da bi iz drugih razloga za nas bilo štetno, na stranu to što je i ponižavajuće, već bi predstavljalo i poziv za priznavanje Kosova. To što ga mi i dalje, verovatno, ne bi priznali, i što bi nastavili da se formalno za njega borimo, ne bi sprečilo da usledi lavina priznanja. Ako Srbija postane američki vazal, onda Kosovo više neće biti simbol otpora hegemoniji Vašingtona, pa će svaka zemlja da postupi u skladu sa svojim verskim i drugim simpatijama.

Verovatno je da Rusija, odnosno Kina, Sirija, Venecuela, Libija,  i tada ne bi priznale Kosovo, ali i da više ne bi ni uticale na čitav niz zemalja, koje na neki način sa njima održavaju bliske veze, a koje su izložene američkom pritisku i ucenama (npr. kod zaključivanja aranžmana sa MMF-om), da ne pokleknu i ne priznaju Kosovo. A nama svakako nije svejedno da li tzv. državu Kosovo priznaje 60 zemalja ili njih 120! Zato, u funkciji odbrane Kosova i Metohije, ali i budućnosti cele Srbije, odnosno u duhu naših tradicionalno prijateljskih odnosa, moramo posvećeno da održavamo specijalne veze sa Rusijom, ali i da razvijamo dobre odnose sa drugim vodećim zemljama već sada multipolarnog sveta. To podrazumeva da ne smemo da čini ništa što bi njih, i mnoge druge zemlje sveta, kivne na SAD i njene saveznike, revoltiralo!

* * *

No, da bi stvarno mogli da računamo na kakav-takav uspeh, čak ako sebi ne damo autogol, moramo stalno da imamo na umu reči mudrog Slobodana Jovanovića, da nijedna negativna politika dugoročno ne donosi uspeh. Zato treba da se istinski, a ne samo pozerski, aktiviramo, kako na međunarodnom planu, tako i u sferi unutrašnje politike.

Vlast mora da stvori zakonske osnove da se država Srbija, i društvo čiji je ona okvir, po tom pitanju ponašaju kao što bi to bio slučaj svugde u svetu, a ne da dopuštaju neometano delovanje pete kolone. Tek tada će vetar jače početi da duva u naša jedra, kako bi i u inostranstvu nešto više mogli da postignemo, uz pomoć, samo primera radi, u ovom tekstu predloženih mera, ali i mnogih drugih koje nam budu delovale svrsishodno. Kosovo se prvo brani u Beogradu, Novom Sadu i ostalim gradovima naše zemlje, a ako tu energično ne bude štićeno, onda je sve što radimo u inostranstvu samo jalov posao.

To konačno moraju da shvate, ako do sada već nisu, oni koji predvode našu bitku za odbranu Kosova i Metohije! Naravno, ako se ne radi o tome da su u skladu sa navedenim rečima Lava Tolstoja, jedino odlučni da pobede u nadmetanju za vlast tj. njeno očuvanje, a da ih je baš briga za Kosovo i Metohiju, odnosno da samo marketinški simuliraju da vode kakvu-takvu borbu za odbranu te naše pokrajine, radi sopstvenog političkog interesa!

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner