Косово, последњи чин

Косово је најважнија српска национална тема али последњих деценија и један од највећих проблема са којим је Србија суочена. Са албанским сепаратизмом и тероризмом суочавала се и Титова Југославија али је успевала да га како-тако држи под контролом уз чињење великих уступака албанској страни. Проблеми су се усложнили када је почео распад Југославије и када су се западне силе умешале у постојеће конфликте. Врхунац тога била је НАТО агресија на Југославију коју су 1999. године сачињавале Србија и Црна Гора, без одобрења Савета Безбедности УН. Од тада до данас ситуација се није променила на боље. Напротив. Наредне године 24. марта се навршава тачно 20 година од почетка бомбардовања Југославије. САД желе да подвуку црту, без сумирања резултата свога рада и ставе тачку на питање Косова.

Ми се сада налазимо у завршници решавања косовског питања али тако да ни сами не знамо одговоре на многа питања. Нисмо дошли до решења као друштво, нисмо успоставили минимални консензус, нисмо усвојили ни државну платформу за решавање косовског проблема. Уместо тога, већ годинама се повлачимо по захтевима Запада који од дела државне територије Републике Србије прави посебну државу, противно свим међународним законима. Садашње власти су прихватиле такав образац. Иако су обећавале да ће представити своју платформу за решавање косовског проблема, никада то нису урадиле.

Да ли је Уставни суд донео погрешну одлуку?

Једини оквир за решавање овог проблема, у складу са међународним правом и Уставом Републике Србије је Резолуција 1244 СБ УН. Међутим државно руководство Србије је потпуно препустило западу да решава питање Косова у оквиру бриселског дијалога, иако Србија није чланица ЕУ и Брисел нема никавог основа да се меша у унутрашња питања једне суверене државе. Председник Србије Александар Вучић је чак покушао да обезвреди Резолуцију 1244 тврдњама да је она неповољна за нас али да ми тога нисмо свесни. У вези са таквом тврдњом изложио је тезу да се Резолуција 1244 односи на Савезну Републику Југославију (СРЈ) која више не постоји, немерно занемарујући чињеницу да је Република Србија правни наследник СРЈ.

Вучићева заклетва на Уставу и Мирослављевом јеванђељу (31.5.2017.)

Државно руководство износи ставове који не осликавају реално стање ствари, тврдећи да Србија нема ништа на Косову и да би било који добитак означавао победу. Заправо Србија се потписивањем Бриселског споразума 2013. године добровољно одрекла низа надлежности у интересу албанске стране и препустила контролу над својом територијом албанским сепаратистима. Уставни суд се на захтев за оцену уставности бриселских преговора прогласио ненадлежним, тврдећи да је у Бриселу потписан политички договор а не међународно-правни документ. Међутим председник Србије је демантовао овакав став изјавом на конференцији за штампу приликом посете Дејвида Мекалистера у марту ове године да је противуставни Бриселски споразум из 2013. године, међународно-правни споразум.

И поред тога, Косово у правно-формалном смислу не може да постане држава, све док Србија потписом не овери свој пристанак и док се са тим не сагласе сталне чланице СБ УН. Једина адреса за решавање међународног статуса Косова је УН, међутим ту су Русија и Кина које нису спремне да се сагласе са насилном сецесијом дела територије једне суверене државе, јер би то представљало преседан и значило да у будућности истим путем може да буде раскомадана било која друга држава.

Да ли Русија подржава одвајање Косова?

Читав маневар са измештањем договоро о Косову и Метохији из УН у Брисел, осмислиле су западне земље које су главни покровитељи косовске независности, како би избегле ту препреку у УН.

Сада желе да Русију и Кину ставе пред свршен чин, тврдећи како су Београд и Приштина спремне за договор и да за „изналажење решења“ имају подршку Запада, али је пре свега Русија у читавој тој идили реметилачки фактор због тога што инсистира на уважавању међународног права, односно Резолуције 1244 и Устава Републике Србије. Оно што збуњује српску јавност су противречне изјаве руских званичника које иду од тврдње да Русија подржава свако решење која Србија договори са Приштином, до тврдње да Русија јасно подржава Србију у решавању косовског питања искључиво у складу са Резолуцијом 1244,  Уставом Републике Србије и вољом српског народа. Разлика је огромна. Подршка сваком решењу које Београд договори са Приштином значи подршка  противуставним договорима који нису у складу ни са Резолуцијом 1244 и које председник Србије доноси на своју руку иако нема никавих овлашћења да тако поступа и по Уставу Србије нема надлежност да се бави решавањем тог проблема. То подразумева да би Русија подржала непостојећу политику државе Србије за решавање косовског питања која се заправо своди на прихватање већ постављених услова Брисела.

Вучић са Путином у Москви (2. октобар 2018.)

Подршка решавању косовског проблема у складу са Резолуцијом 1244 и Уставом Републике Србије је нешто сасавим друго и подразумева подршку јасно зацртаним оквирима међународно правног система и уставно правног система Србије. Ту нема никаквог простора за манипулацију. У преамбули Устава Србије стоји да је Косово саставни и неотуђиви део Републике Србије. Уважавање воље српског народа и потребе да се о решавању  најважнијег националног питања слободно изјасни, подразумева уважавање демократије и права народа да одлучује о својој судбини. Нажалост, контрадикторне изјаве уносе пометњу у српску јавности, а медији, па чак и руски медији у Србији, додатно манипулишу изјавама руских званичника стварајући привид како Русија беспоговорно подржава потезе руководства Србије који иду на штету државним и националним интересима Србије.

Шта значи разграничење?

Сама идеја српских власти, да уз помоћ проруског бирачког тела уведу Србију у НАТО може да звучи сулудо, али захваљујући потпуној контроли власти над институцијама државе и медијима, она иде ка својој реализацији. Истим методама које су примењене у Црној Гори. 

Сасвим ниоткуда, председник Србије Александар Вучић је понудио план за решавање Косова. Добро упућени извори тврде да је ангажовао Тонија Блера, бившег премијера Велике Британије и једног од главних лобиста за бомбардовање Србије 1999. године, да овај план добије подршку у међународним круговима. Извесно је да је тај план добио подршку САД и Трампове администрације, која у њему види шансу да стави тачку на косовски проблем.

Шта заправо значи план „разграничења“ или „размене територије“ са Албанцима за Србију? Овај план био био део „Свеобухватног мировног споразума између Србије и Косова“и подразумевао би да Србија потписивањем таквог договора признаје Косово као независну државу. То није никаква тајна и о томе отворено говоре амерички чиновници. Приликом недавне посете Приштини, Метју Палмер заменик помоћника америчког државног секретара је изјавио за приштинске медије: „Ако би споразум о нормализацији односа између Београда и Приштине садржавао и споразум о разграничењу или корекцији границе између Србије и Косова, онда би то био споразум око којег су се заједно сагласиле две независне и суверене државе“. Сам план размене територије и промене границе подразумевао би да се Србија одрекне готово целе територије јужне српске покрајине Косова и Метохије и да додатно припоји независном Косову део југа Централне Србије. За узврат, Србија би „добила“ око 4% територије Косова односно делове општина на северу Косова у којима већински живе Срби. Идеја да поред територије Косова Албанцима понудимо и Прешевску долину је више него опасна. Она отвара питање свих српских граница и нуди перспективу другим земљама које имају територијалне претензије. Таква политика у будућности може да доведе у питање и Рашку област, Војводину или било коју део територије Републике Србије. Сама Прешевска долина је део стратешког правца, кроз који пролазе важни путеви, паневропски Коридор 10 и европски пут Е75, који спајају Србију са Македонијом и Грчком. Такође то је правац којим иде нови Кинески пут свиле.

„Најбоље је да сви изгубимо много, да бисмо понешто добили. То је једино победничка формула. Све друго је катастрофа за нас“ – (30. октобар 2018.)

То значи да предајом Прешевске долине Албанцима, Србија улази у велики безбедносни ризик, за који спасоносно решење може да буде улазак Србије у НАТО. Целокупна идеја размене „својег за своје“ и признавања Косова као независне државе је крајње погрешна и може да доведе до несагледивих последица. Једини разлог због чега предесник Вучић нуди овакво решење је могућност да представи јавности у Србији како је остварио некакав „добитак“.

Ширење НАТО на остатак Балкана

Тврдње да ће потписивање „Свеобухватног мировног споразума“ са Приштином донети трајни мир Балкану нема никаквог утемељења, јер се територијалне претензија Албанаца неће зауставити. Албанци се држе концепта „Велике Албаније“ који подразумева обједињавање свих територија на којима живе Албанци. Поред Албаније и Косова, делом „Велике Албаније“ сматрају и јужни део Централне Србије тј. Прешевску долину са три општине Бујановац, Прешево и Медвеђа, затим јужни део Црне Горе, северозападни део Грчке, односно  окрузи Треспотија и Превеза као и западне делове бивше југословенске републике Македоније. Уколико Србија поклони своје територије Албанцима, то ће бити још већи подстрек за њихове територијалне претензије и на друге државе у окружењу.

Оно што је Американце заинтересовало да подрже „план разграничења“ Србије са Косовом је чињеница да тако добијају шири маневарски простор за заокруживање простора на Балкану. Није никава тајна да САД желе да укључе цео регион Балкана у НАТО, а Вучићев „план разграничења“ је корак ка остваривању тог циља. Јасно је да ће Косово аутоматски, потписивањем „Свеобухватног мировног договора“ између Београда и Приштине добити одобрење од Србије да се учлањује у међународне организације као независна држава. Хашим Тачи је већ договорио убрзани пријем Косова у НАТО, након потписивања споразума са Србијом. Када Косово постане део НАТО, једини безбедносни излаз за Србију биће учлањење и саме Србије у НАТО. Постоје основане сумње да је председник Александар Вучић већ договорио и тај корак, у замену за америчку подршку око „плана разграничења“. Иако се у Москви клео да Србија никада неће ући у НАТО, врло брзо се показало да руска страна није погрешила што је изразила сумњу у такво обећање. Коначно, Русија је већ имала такав случај са Милом Ђукановићем. На основу изјава које су дали амерички конгресмени, припадници Српског кокуса у Конгресу САД, могуће је закључити да такав договор заиста постоји између државног руководства Србије и САД.

Осморица конгресмена из Српског кокуса су упутила писмо државном секретару САД Мајку Помпеу у ком су затражили подршку српским напорима да трајно реши косовски проблем. У том писму су навели: „Иницијатива Србије за помирење са Косовом не само да указује на то да је решење овог спора на видику, већ нуди јединствену прилику да се рашчисти пут за несметану интеграцију целог региона Балкана у западно друштво". Коначно, Метју Палмер је јасно рекао на Београдском безбедносном форуму: „Ми желимо да читав Балкан буде у НАТО“.

Александар Вучић није добио подршку Москве за свој „план разграничења“ и у вези са тим је доста узнемирен јер своју власт темељи на про-руском бирачком телу. Русија остаје доследна у одбрани међународног права и Резолуције 1244 и захтевима да се косовски проблем реши у складу са Уставом Републике Србије и вољом већине грађана Србије. Иако је српско друштво исцрпљено вишедеценијским конфликтима и многобројним проблемима оно није спремно да се одрекне Косова и Метохије. Због тога последња линија одбране српског Косова су воља српског народа, Српска православна црква са својим доследним ставом и Русија. Међутим иако су и истина и право и правда на српској страни, уколико руководство Србије реши да иде до краја против воље народа, не постоји превише начина да у томе буде спречена. На примеру БЈРМ видели смо каквим бруталним методама се Запад служи да досегне „своју демократију“.

Крајњи рок

Због тога, наредних неколико месеци ће бити пресудни за Косово и Метохију, јер Запад овај проблем жели да реши на 20-ту годишњицу почетка бомбардовања Србије и пре нових избора за Евопски парламент који могу озбиљно да промене однос снага у ЕУ у корист ван системских странака. Такве странке подржавају српску позицију по питању КиМ. Уколико Александар Вучић стави потпис на „Свеобухватни мировни споразум са Косовом“ он неће само признати Косово као независну државу, већ ће ослободити кривице како албанске терористе тако и НАТО од свега што су учинили Србији. Врло је вероватно да ће у вези са одлуком желети да се сакрије иза воље народа и да ће организовати референдум заједно са ванредним изборима, на којима ће тражити потврду за своју политику. Референдумско питање може да буде веома двосмислено и да гласи нпр: Да ли сте за постизање мира са Албанцима и за улазак Србије у ЕУ? Изборни систем је и даље под контролом Запада, а на примеру БЈРМ и Грчке смо видели да чак ни незадовољавајући резултати нису препрека у остваривању циљева.

Метју Палмер је дословце рекао албанској страни на састанку у америчкој амбасади: „Морате да искористите то што је Вучић на власти, како бисте добили државу“

Постоје назнаке да би након референдума и потписивања „Свеобухватног мировног споразума“ Србија могла да затражи Међународну конференцију по питању Косова и Метохије која би послужила да се Русији, Кини и свим другим земљама које не признају Косово, презентује како су сви хармонично сагласни осим њих и како њихово одбијање да признају право насиља и сецесија, представља проблем за успех мировног договора. Морамо да будемо свесни чињенице да ће САД учинити све да доведу ствари до краја и да ставе тачку на Косово. За њих би био велики неуспех да после свега што су до сада постигле на путу одвајања Косова од Србије, не постигну један последњи корак који би могао да промени читав исход.

Метју Палмер и Рамуш Харадинај

Врло добро знају да је сада последња шанса за реализацију косовске независности, што је по тврдњи врло обавештених извора са Косова Метју Палмер подвукао и албанској страни. Дословце им је рекао на састанку у америчкој амбасади: „Морате да искористите то што је Вучић на власти, како бисте добили државу“. Остаје ипак нада да се неће реализовати план који  је Запад зацртао и да право и правда могу да буду темељ неке боље будућности. Посебно Вучићу треба да скрене пажњу чињеница да све више земаља повлачи признање Косова. Не би било нормално да у таквим условима Србија призна Косово. За народ у Србији, последња линија одбране Косова остају Српска православна црква и Русија. Једини проблем је што Косово морамо више да бранимо од српског председника него од Албанаца.

(Аутор је директор Центра за геостратешке студије)

Интегрална верзија текста објављеног у руским медијима ИА РЕГНУМ

Упутнице:

Вучић: Путину сам рекао шта је српско решење за Косово

САД подржавају Вучићеву позицију

Појам разграничења

Пушков: Москва подржава српску владу

Вучић: најважније је шта Трамп каже

Споразум о разграничењу само између две суверене државе

Палмер: САД желе да читав Балкан буде у НАТО

Харадинај подржава Тачија у разграничењу

Истраживање јавног мњења

Вучић се састаје са конгресменом Поом

Конгресмени писали Помпеу о Србији и КиМ

Трајковић: ако Вучић подржи поделу Косова, аболираће Тачија за злочине

САД и НАТО желе да заврше посао на Балкану

Признавање Косова води ка даљој дезинтеграцији Србије