Разграничење са Албанцима? Да, али не на Вучићев начин

Данас је министар спољних послова Ивица Дачић изјавио да је разграничење са Албанцима државна политика. Иако је председник Вучић одавно најавио разграничење као свој план, ово је први пут да се то званично, практично у обавезујућој форми, и каже.

Друго, лако  је могуће да су Тачи и Вучић успели да у приватним преговорима довољно приближе ставове о разграничењу, па да је сазрело време да се процес из такорећи приватне сфере пребаци у политичку. То би значило да су принципи разграничења договорени, чак и ако мапе нису до детаља разрађене. Мислим на принципе који се односе на метод разграничена (на пример, на нивоу сеоских атара), на заштиту српских културно-историјских добара, на плаћање косовског дуга кога је Србија до сада плаћала и плаћа и даље и слично. Бар би требало да се на почетку договоре такви принципи, о чему сам јесенас писао. То вероватно значи и да је Вучић свечано обећао да ће по разграничењу уследети признање Косова, што је Албанцима пресудно важно.

Како ће се у Србији гледати на овај став?

Мондијалистичка страна српског политичког спектра жели решење спора по сваку цену, не питајући шта кошта, па и по цену унилатерланог признања независнсти Косова од стране Србије, без икаквих албанских уступака.  Важно је само задовољити Европску унију и отворити још два поглавља на безизгледном путу ка Бриселу. Да о папагајима из пронатовске струје не говоримо.

Радикално-патриотски део не прихвата никакве компромисе и тежи пуној суверености Србије над покрајином. Нејасно је само како би то могло да се оствари, односно какав је њихов план да покрајину врате у оквире Србије. Судећи по некима од њих (на пример, Ковић) идеја је да Кина победи Запад, постане хегемон и испуни све српске жеље. Не знам само зашто би то она учинила. Не мисле ваљда да нас Кинези обожавају и да ће све учинити да правда победи на Балкану. А и та пропаст Запада најављује се бар један век, па никако да дође.

Политичка опозиција такође одбија разграничење и држи се устава Србије и резолуције 1244 као свог програмског начела. То је разумљиво – није њихов посао да решавају косовски чвор – па су гледали да заузму позицију која је против Вучићеве „издајничке“, а да делује познато и смислено. Међутим, проблем опозиције сада је бесперспективност њиховог програма, јер ће резолуција 1244, како сада иде, отићи у заборав чак и поред званичног Путиновог става у њену корист. Јер, иза става о 1244 никада није стајао неки разуман план.

Умеренији део родољубиве струје (где сам и ја) спреман је на компромис са Албанцима и уз разграничење, али не на сваки. Србија има своје адуте које не треба занемарити током преговора: присутно становништво, државно право, одређену подршку двеју велесила, промењену атмосферу на Западу, жељу Албанаца да легализују самосталност и слично. Није мало, мада ни превише.

И шта ће бити? Ко зна. Уколико буде разума на албанској страни – пристојно разграничење би могло да буде могуће. А уколико га буде само на српској (плачљиви Вучић), тада би могло доћи до врло неповољног исхода по Србе, односно да Албанци добију све, а Срби минималну корекцију границе у неком сектору, само ради замазивања очију.  Тешко је веровати Вучићу после свих изговорених лажи.

Видети јоп:

Часлав Д. Копривица: Замрзнути конфликт, или "умерено родољубље" - одговор Бошку Мијатовићу

(Србија и свет)