„Nijedna te se duša nije odrekla... Kosmet = Srbija” (veliki graffito već pet godina na zgradi br. 16 u ulici Majke Jevrosime u Beogradu)

Vučićeva vlast se u proteklih šest godina pred našim očima preobrazila iz marionetskog režima u kolonijalnu upravu, a sada iz kolonijalne uprave prerasta u svojevrsnu okupacionu strukturu

Srpsko srce upravo je u Republici Srpskoj i na Kosovu i Metohiji, koji su emotivno, duhovno i politički za Srbe nerazdvojivi. Bez ovih mesta Srbi bi ostali bez srca tj. ličili bi na žive mrtvace kojima srce ne kuca. Onda bi mogli biti bilo gde – i uvek bi bili nigde.

Priča o miniranom Žrnovu i priča o izgubljenom srpskom jeziku je, dakako, jedna ista priča. Naravno da kritički argumenti protiv kralja Aleksandra i Vuka Karadžića postoje, i naravno da ih ne treba ignorisati. Ali fiksacija na „prosuto mleko“, opsesivno vraćanje na trenutak u istoriji kada su naši preci načinili izbor koji mi smatramo za pogrešan, ali koji nikakvim misaonim i ideološkim naporom ne možemo izmeniti, predstavlja jedan od najrazornijih elemenata patologije srpskog društva današnjice. 

Proteklo je pola veka od odlaska sa ovoga sveta najpoznatijeg jugoslovenskog i srpskog heleniste Miloša N. Đurića (1892-1967), redovnog člana SANU i jednog, ne samo najboljih, već, nesunjivo, jednog od najomiljenijih profesora Beogradskog univerziteta.

Reforma obrazovanja je u jednom društvu događaj analogan ratnom stanju. A ratom su svi pogođeni. I zato je u ovom ratu, tokom ove reforme sve važno. Čak i one stvari koje nam se čine nevažnim, prolaznim, efemernim, kako god to nazvali, ne posvetimo li im pažnju, vratiće nam se poput bumeranga i „obiti o glavu“. 

 Rektor BU morao bi da bude svestan da je njegova uloga značajnija od bilo kojeg ministra prosvete i morao bi da bude spreman da je preuzme – da ne bi sebe doveo u situaciju da izda univerzitet koji mu je poveren da ga vodi! 

U Briselu je potpisan težak, ponižavajući sporazum između Srba i Albanaca sa garancijama Evropske Unije o tome da će Srbi u RK imati zajednicu svojih općina i održati autonoman status.

U današnjoj Srbiji, samo "jedan" čovek, "zna" ko je kriminalac (a da pri tom taj kriminalac nije ni u zatvoru), samo "jedan" čovek zna i ko nema veze sa novinarstvom, i taj isti "jedan jedini" čovek, znai ko ima smanjenu uračunljivost (iako nije specijalisti medicine rada!).