Arapsko proleće i „građanska medijska revolucija“

Reci mi šta se igraš, pa ću ti reći ko si

Rože Kajoa, „Igre i ljudi“

Sloboda interneta?

Dok se zapadni svet trudi da „pogura“ zakazalu arapsku revoluciju u Libiji i dok politički i vojni analitičari prate razvoj potencijalno zapaljivog sukoba, za ceo Bliski istok, između sunita i šiita u Bahreinu, dotle američka državna sekretarka poziva na slobodu interneta u državama sa represivnim režimima, „Njujork tajms“ piše o tome kako su u revolucijama u Tunisu i Egiptu ključnu ulogu igrale društvene mreže (pre svih „Fejsbuk“), a savremeni stratezi upozoravaju da se u današnje vreme revolucije ne podižu zauzimanjem medijskih kuća, pošta ili banaka, već pojačanim aktivnostima na „Fejsbuku“ ili „Tviteru“.

Izgleda da nas najnovije demonstracije internet-mogućnosti, na primeru arapskih revolucija, podsećaju na prvobitnu ulogu interneta – kao alata u američkoj vojnoj komunikaciji. Naime, pobunjenici u arapskim zemljama su masovno koristili i još uvek koriste „Fejsbuk“, „Tviter“ i „Jutjub“, u međusobnoj sinhronizaciji i još više u objavljivanju onoga što se dešava u zemlji s kontrolisanim medijima. No, ovo svakako pruža velike mogućnosti manipulacije, a druga strana tj. represivni režimi u isto vreme nisu imali sličnu mogućnost u suzbijanju protesta. Ovo je otvorilo pitanje jednostranosti i pristrasnosti „društvenih mreža“, kao i (ipak!) njihove kontrole od strane „slobodnih“ i „demokratskih“ establišmenta.

Doduše, rukovodstvo ovih „društvenih mreža“ se uvek može odbraniti pozivanjem na zaštitu svojih korisnika, pa ipak – ti korisnici su se služili svojim profilima za postavljanje političkih platformi, što je, po sebi, razumljivo i neproblematično. Npr.: „Fejsbuk“ je pre nekoliko meseci zatvorio jednu protestnu stranicu u Egiptu, koju je postavio jedan od menadžera „Gugla“ – Vail Gonim, kada je ta stranica postala jedan od simbola ustanka u Egiptu, zbog čega je autor bio uhapšen i zatvoren od strane Mubarakovog režima, kao jedan od vođa protesta. No, ova naizgled neproblematična situacija ipak otvara pitanje uloge SAD-a u arapskim revolucijama...

U današnjem svetu, kada čitave biblioteke informacija nosimo u svom laptopu, kada bez „Fejsbuka“, „Tvitera“ ili mejlova više ne bismo znali ni da se družimo i kada su mediji i internet ušli u svaku delatnost našeg života, čini se da se naša društvenost i socijalizovanost vrednuje stepenom naše „umreženosti“.

Na stranu svi političko-korporativni prerogativi za tako šta (pitanje kontrole puteva nafte, činjenica da koncesije najvećih naftnih kompanija u Libiji ističu za godinu-dve itd.), ostaje to da je tehnologija postala važan instrument u političkoj borbi i to naročito u vidu modernih „društvenih mreža“, jer npr. telekomunikacionim kompanijama je potrebna licenca za rad u nekoj državi, a „Fejsbuku“ i sličnim „socijalnim mrežama“ to nije potrebno (sa izuzetkom nekoliko država koje ograničavaju pristup internetu, kao što je upravo slučaj sa sada aktuelnom Libijom, ali i sa Kinom, Iranom, ili Saudijskom Arabijom), te se preko njih mogu širiti informacije svakome ko uđe na internet. Tako su se, osim Tunisa i Egipta, nedavno pojavile revolucionarno profilisane stranice „Fejsbuka“ i „Tvitera“ i u Alžiru, Bahreinu, Jemenu, Maroku, Siriji, ali i u Iranu, Kini i Rusiji. Sve ovo mora inicirati misao da iza svega neko ovo ipak kontroliše! Tako je, naime, prošlog meseca, samo nekoliko dana posle puštanja u rad blogova na arapskom i farsi jeziku (očigledno namenjenih stanovništvu Bliskog istoka), već pomenuta državna sekretarka objavila da su SAD otvorile i stranice na kineskom, ruskom i hindu jeziku „kako bi se ostvario dijalog sa ljudima iz celog sveta“.

Revolucionarne mogućnosti?

Godine 2000. tadašnji generalni direktor organizacije UNESKO Koičiro Mucura zapisao je: „Ako želimo pravilno da sagledamo izazove 21. veka, moramo da prihvatamo sve pristupe, svim disciplinama i kulturama, i svima im omogućimo forum za otvorenu diskusiju o budućnosti... Posebno je važno da se održi distanca u odnosu na centrifugalne sile koje stvara zanosna brzina promene. Jer, ideal ‘progresa’ lako bi mogao da dovede do toga da izgubimo dodir sa ljudskim vrednostima.“[1]

Deset punih godina kasnije svet se nalazi usred procesa koji je, u zapadnim zemljama, poznat pod imenom citizenmediarevolution – građanska medijska revolucija.

U današnjem svetu, kada čitave biblioteke informacija nosimo u svom laptopu, kada bez „Fejsbuka“, „Tvitera“ ili mejlova više ne bismo znali ni da se družimo i kada su mediji i internet ušli u svaku delatnost našeg života, čini se da se naša društvenost i socijalizovanost vrednuje stepenom naše „umreženosti“. Odnosno, od stepena posvećenosti određenoj „društvenoj mreži“, zavisi i stepen naše socijalizacije u društvu. Naprosto, na svakom koraku gde je skupljeno nekoliko mladih, uvek se može čuti ova ili ona nova „fora“ ili aktuelnost sa „Fejsa“, a onaj ko ne bi bio prisutan na takvoj „društvenoj mreži“ biva izolovan od tih aktuelnosti, pa samim tim i iz društva.

Po korporacijama se uvode nove digital strategije, pa se tako, čak i u tehnološki zaostaloj Srbiji, jedna velika korporacija kakva je „Telonor“ služi strategijom Paperless – tj. ne upotrebljava hartiju, već sa svim podacima raspolaže u digitalnoj sferi.

Zaista, sam internet se rapidno promenio u poslednjih nekoliko godina.[2] Na megdan klasičnim medijima i internet portalima izašle su „društvene mreže“ i počele da odnose milijarde dolara od reklamiranja. Nove „društvene mreže“ su, osim toga, učinile da se „na internetu“ bude svuda – od gradskog parka ili privatnog stana, do vikendice u planini ili sela u pustinji. Enormnim proširenjem mogućnosti dosezanja do korisnika, internet je prestao biti svojevrsni klinački geto, virtuelno sabirište asocijalnih „frikova“ iz zamračenih sobičaka, nego je izrastao u globalnu virtuelnu stvarnost, koja često zamenjuje svet oko nas. Prvobitni hakerski upadi sad se doimaju kao dečja igra, naspram globalnih mogućnosti zloupotrebe savremenog interneta, koje dozvoljavaju krađe velikih količina novca ili zamene ljudskih identiteta, kao i političku ili korporativnu špijunažu do sada neviđenih razmera.[3]

Po korporacijama se uvode nove digital strategije, pa se tako, čak i u tehnološki zaostaloj Srbiji, jedna velika korporacija kakva je „Telonor“ služi strategijom Paperless – tj. ne upotrebljava hartiju, već sa svim podacima raspolaže u digitalnoj sferi. Takođe, tradicionalne knjižare i čitavi knjižarski lanci se zatvaraju pred fenomenom digitalne literature i kupovine knjiga preko interneta (poslednji ubedljiv slučaj je zatvaranje američkog knjižarskog giganta „Borders“). Ovo, dakle, nije posledica smanjenog interesovanja ljudi za knjige, već njihovih promenjenih navika čitanja: u knjižare se sad odlazi eventualno da se knjige opipaju, pregledaju, zatim se dođe kući i kupuje se npr. preko „Amazona“ (doduše, ovakav vid kupovine još nema kod nas one pogodnosti koje postoje u razvijenijim državama), jer je jeftinije, udobnije i konačno, izbor literature je neiscrpan i mnogo veći nego i u najbolje snabdevenoj knjižari. Slična je revolucija načinjena i u muzičkoj industriji, gde se note sve ređe pojavljuju na nosačima zvuka i CD diskovima, a sve češće putuju internetom i slušaju se sa slušalicama u ušima, preko „ajpoda“ ili mobilnih telefona. Isto tako, pravu lavinu je izazvalo objavljivanje, do tada tajnih, diplomatskih informacija, u aferi Cable-gate, koju je pokrenuo sajt Wikileaks kada ih je poslao na milione internet adresa (naravno, u tom slučaju, establišmenti širom sveta nisu pozivali na slobodu interneta i njegovu nezavisnost). Snimak mobilnim telefonom je, navodno, bio okidač za revolucije u Tunisu i Egiptu, a vešanje Sadama Huseina zabeleženo je mobilnim telefonom. O broju digitalnih snimaka sa fotoaparata, svakodnevnih SMS poruka, broju naloga na „Fejsbuku“ ili „Tviteru“ (Lejdi Gaga ima milijardu posetilaca na svom portalu), broju blogova na internetu (oko 250 miliona dnevno) ili sigurnosnih kamera po metropolama sveta (kažu da prosečan šetač kroz London može da očekuje da će biti snimljen preko 300 puta dnevno), da i ne govorimo...

Panem et circenses („Hleba i igara“), behu prezrive Juvenalove reči upućene Rimljanima dekadanse. Već je postalo jasno: kad god se dešava neka bitna stvar u pojedinačnim državama ili globalno (na primer sada: činjenica da će se cena nafte teško moći iskontrolisati u nadolazećem periodu, te da će svet nakon recesije uskoro možda zaći u još dublju i neizvesniju krizu), mediji nas preplave najnovijim ratnim poprištima, velikim političkim ili seksualnim aferama ili kod nas najprizemnije – trenutno aktuelnim i beskrajnim reality show programima. Već dugo su u opticaju i digitalne zanimacije („gejmerska“ industrija je jedna od najprofitabilnijih privrednih grana na svetu, kojoj ni autor ovog članka često ne može odoleti), a od skora i „društvene mreže“. No, u sveopštoj preplavljenosti informacijama, sa bezbrojnim aktivnostima na sopstvenom „Fejsbuk“ profilu, kao i u beskrajnim raspravama po raznim forumima na sve moguće teme, bar u našim „naprednim“ društvima koja nemaju ograničenja interneta (doduše, treba reći i to da prosečan srpski korisnik interneta ipak nema ni izbliza tolike mogućnosti, kao prosečan američki korisnik) i represivnu vlast, izgleda da nam je promakao najvažniji događaj koji nam se u poslednje vreme desio: gubljenje aktivnog interesovanja za društvo u kome živimo.

Tako internet postaje nužna protivteža čitavoj globalnoj politici. On drži društvo u ravnoteži, koje gubi na njoj porastom društvenih problema. On je vrsta kooptacije i zavođenja kapitalizma, jer dovodi svaku moguću revolucionarnu aktivnost na minimum.

„O čemu li priča omladina“? – bilo je pitanje još nedavno aktuelno na našim prostorima, dok je bilo još traga od bilo kakve ideologije. „Ne pričaju ni o čemu. Vise na 'Fejsu'“ – glasio bi dosadan i mrzovoljan odgovor današnjice. Savremene digitalne mogućnosti tako se mogu poimati i kao svojevrsna ogledala – gde god se okrenemo, vidimo mnoštvo verzija nas samih: kroz elektronske dnevnike i profile, sopstvena mišljenja i poluistine, more informacija na irelevantne teme... Veliki brat nije ništa drugo, nego mi sami – upravo obrnuto Orvelu. Revolucija je još jedino moguća u društvima koja su represivna, kako nam pokazuje arapski slučaj. Pa ipak, nije li arapska revolucija – bez slobodnog interneta, s jedne strane; i odsustvo revolucionarnog duha, u društvima preplavljenim internetom, s druge strane, zapravo – pod kontrolom?

Kibernetokratija?

Pojmovi kao što su „ideja“ ili „izgled“, istorijski su nastali iz istog starogrčkog korena „ejdos“ (eidos). U početku „ejdos“ je označavao samo spoljašnji izgled predmeta i tek kasnije, po svemu sudeći - pod Platonovim uticajem, on počinje označavati čistu umnu sliku oslobođenu od zemaljskog joj tela – „ideju“. Tako je nastalo filosofsko učenje – „idealizam“ i odgovarajuće političko učenje o vlasti ideja – „ideokratija“. Platon je za najviši zadatak čovečanstva proglasio stvaranje države u kojoj ljudi ne bi živeli po svojoj slobodnoj volji, nego u skladu sa višim idejama, koje bi njihovim životima bezuslovno upravljale – „idealna država“.[4] Vladari u takvoj državi ne bi bili nasledni carevi ili najjači despoti, nego predstavnici sveta ideja, svojevrsni kraljevi-filozofi, nosioci praktične mudrosti – „ideokrate“.

Tako internet postaje nužna protivteža čitavoj globalnoj politici. On drži društvo u ravnoteži, koje gubi na njoj porastom društvenih problema. On je vrsta kooptacije i zavođenja kapitalizma, jer dovodi svaku moguću revolucionarnu aktivnost na minimum.

Marksizam, koji je za cilj imao raskrinkavanje svake ideologije kao iskrivljene svesti, i sam je postao moćna ideologija – čak svojevrsna istorijska kruna platonizma (po pravilu u svom totalitarno-socijalističkom vidu). Ideokratije XX veka su sumirale viševekovnu vladavinu ideja i sve u svemu, otkrile njihovo neprijateljstvo prema običnom malom čoveku (everyman-u), demonstrirajući rušilačku energiju ogromnih razmera. Stoga se u moderno doba „ejdos“ gotovo vraća u prvobitno i bukvalno značenje – izgleda, u očigledne, doslovne i lako razumljive slike. Kako u svojoj studiji zaključuje savremeni rusko-američki filozof i kulturolog Mihail Epštejn: „Spor svih ideologija, liberalnih i konzervativnih, nacionalnih i kosmopolitskih, religijskih i sekularnih, završava se njihovim zajedničkim porazom i – pobedom videologije“.[5]

Naime, mediji, koji su u početku širili vlast ideologije, na kraju su sami osvojili tu vlast, a televizija je ono magično sredstvo, koje je skrenulo društvo u potpunosti sa vlasti ideja na vlast slika. Od kada je televizija naučila da pravi savršeno carstvo privida i simulacije i da od svakog ratnog poprišta pravi svojevrsni „Trumanov šou“, ideologije su prestale da imaju onaj značaj koji su ranije zauzimale, te je nestala i potreba za njima.

Ovo je zapečatilo digitalno doba u najnovije vreme. Dajući čovečanstvu more tehnoloških i kreativnih mogućnosti, kao i do sada neviđeni pristup informacijama, stvara se utisak neuporedive i ničim sputane slobode. Ona de facto i postoji, jer digitalne mogućnosti su svakako jedna od najgenijalnijih stvari koja se čovečanstvu desila u modernoj istoriji. Cilj ovoga teksta, stoga, nikako nije da na bilo koji način umanji prvorazredni značaj digitalnog opismenjavanja ljudi, niti je namera autora da nametne neku antidigitalnu misao, već je pokušaj borbe protiv okamenjavanja stavova, što je prvobitni zadatak svakog kritičkog uma, u nadi da će čitalac shvatiti značaj digitalnog doba, ali i zadržati sopstvenu kritičku distancu prema istom.[6]

Naprosto, ne pokazuju li nam najnoviji događaji iz arapskog sveta da je ova sloboda ipak kontrolisana? Ne pokazuje li nam arapska revolucija nešto više i o našem, uslovno rečeno – zapadnom svetu, svetu preplavljenom televizijskim reality show programima i „društvenim mrežama“ na internetu? Drugim rečima, ljudi više vole da komuniciraju preko svojih „Fejsbuk“ profila, nego da viču po trgovima – to je ostavljeno primitivnijem sloju društva i zaostalim državama. Demokratija u Srbiji (ili bilo kojoj drugoj zemlji) propada, ne zato što ustupa mesto drugim idejama, već zato što ideologija više ne postoji. S druge strane, moglo bi se reći i da se narod privikava na demokratiju ne zato što je zadovoljan novom realnošću, već zato što je omađijan „ejdosima“ sa televizijskog ili kompjuterskog ekrana, koji mu se doima kao bliži i bezbrižniji od stvarnosti koja se može videti kroz prozor. Naravno, niko ne spori vrednost, pa i civilizacijsku tekovinu koju predstavljaju „društvene mreže“, zajedno sa velikim korpusom prednosti digitalne ere. Međutim, jednim svojim delom, njihova masovna upotreba, bez ikakve mentalne zadrške, doprinosi tome da svugde vlada politika pristajanja. U nju upravo zalaze i arapske zemlje (naravno, sa svim specifičnostima toga područja, uključujući i moguću vladavinu ekstremističkih grupacija). Marksistički recept istorijske hirurgije zamenio je Mekluanov[7] recept lekovite optike. Lakše je krivotvoriti stvarnost nego je preinačavati.

Dajući čovečanstvu more tehnoloških i kreativnih mogućnosti, kao i do sada neviđeni pristup informacijama, stvara se utisak neuporedive i ničim sputane slobode.

Ovde nastupa kibernetokratija. Ko su njeni nosioci? Najzastupljenija su dva međusobno konfrontirana gledišta, na čijim polovima stoji, s jedne strane – revolucionarna, a s druge – građanska, konzervativna vizija. Prva uključuje u sebe digitalnu marginu – hakere, blogere, cyber pankere i razne druge digitalne revolucionare (termin cyber prostor je i nastao iz podžanra SF literature – cyber panka, a prvi ga je koristio jedan od osnivača ovog podžanra Vilijam Gibson u svom romanu „Neuromanser“ iz 1984. godine, a koristili su ga i očevi hack-a: Kevin Mitnik, Peng i Robert Moris[8]), koji sve instituconalne, tradicionalne medije smatraju za svoje neprijatelje, odgovorne za trenutnu situaciju u globalnom društvu preplavljenom tehnologijom, medijima i informacijama. Takvima, digitalna revolucija omogućava snimanje svojih kreacija i momentalno objavljivanje na svojim blogovima ili bilo gde u virtuelnom prostoru. Druga, skeptička i konzervativna linija zastupa mišljenje koje se protivi bilo kakvom elitizmu (ova reč gotovo da zamenjuje reč fašizam u digitalnoj eri) i zamenjuje ga komunikacionim mogućnostima, interakcijom. Ona optužuje revolucionare za „digitalni narcizam“, u kojoj su korisnici, zapravo, sami sebi najbitnija kulturna referenca. Ona je, zapravo, digitalni spoj kontra-kulture 60-ih i slobodarskog optimizma „tehnologista“ iz Silikonske doline, koja dovodi u pitanje koncept stručnosti, naročito u privredi i ekonomiji.[9] Priznavali to ili ne, oni zajedno čine digerati elitu[10] i sastavni su deo tzv. „studija sajber kulture“ (cyberculture studies), naučne discipline uveliko odomaćene u tehnološki razvijenijim društvima.[11]

Lažne alternative?

Rečima drevnog indijsko-muslimanskog mudraca, Kabira: „Gledaj samo jednost u svim stvarima, dvostrukost je ono što te zavodi s puta.“ Naime, kritički um mora u ovoj ili sličnim situacijama voditi računa o lažnim alternativama. Aktuelni događaji nas, pod pritiskom i uz stalni nadzor medija, stavljaju na stranu Gadafija ili pobunjenika, arapskih revolucionara ili arapskih diktatora (kao što su nas nedavno stavljali u slične pozicije za i protiv Sadama Huseina). Slično tome, ili ste digitalni revolucionar i predstavnik masa ili ste deo establišmenta i kulturno-društvene elite. I u jednom i u drugom slučaju: nema treće mogućnosti! Takva situacija je za svaki kritički um, gotovo siguran znak da se nešto pokušava sakriti, te da se lažnim alternativama ljudima zamazuju oči da ne bi videli nešto drugo, nešto, biće, zaista bitno. Jer kad je reč o arapskoj revoluciji, reč je, verovatno, o nafti i svetskom profitu, a ne o ljudskim pravima i slobodi medija. Pri svemu tome, mediji, koji bi trebali biti oruđe istine, sami su deo tržišne utakmice, u kojoj će, ukoliko se zamere nekom od centara finansija i moći, ostati bez reklama i novčanih dotacija, pa će ubrzo završiti proglašavanjem bankrota, poput nedavnog slučaja iz komšiluka, splitskog „Feral tribjuna“.[12]

Zapravo, jedan drugačiji pogled, koji vidi kroz koprene informacija, mogao bi otkriti da ideologije nikada nisu ni bile mrtve i da one još uvek funkcionišu, možda više nego ikad pre, sakrivene iskrivljenim medijskim prezentacijama stvarnosti i prikrivanjem stvarnih interesa kojima neki istorijski ili digitalni procesi služe. Pri tome, učestvovanje u virtuelnoj stvarnosti podrazumeva da se osoba, kako kaže Bodrijar, „sažima u jednu hiperpotencijalnu tačku"[13], u kojoj komunikacija istovremeno otuđuje i omogućava trenutno prisustvo – ili, pak, stvara iluziju mogućnosti beskonačnog simboličkog proizvođenja sopstva. Virtuelni konstrukt osobe, nickname ili avatar može da odražava "stvarne" kategorije kroz koje se ličnost definiše, ali ostavlja i potpunu slobodu da se uvrste nove, željene ili potpuno drugačije karakteristike virtuelne persone. Uzevši u obzir sve ovo, sam cyber prostor u kojem se komunicira je uvek donekle zadat „namerama“ njegovih tvoraca, a sloboda, na kojoj se toliko potencira, izgleda ipak nije baš potpuna: to je intuitivna igra u kojoj se korisnik/ca opredeljuje za prethodno zadate elemente i forme komunikacije. To kulminira u viziji svojevrsne "elektronske agore"[14], prostora u kome obestelovljeni pojedinac stiče pravo i mogućnost da se čuje njegov glas, kao i potenciju da realizuje sebe i svoja politička stanovišta na fundamentalno nov način. Logično, mogućnosti manipulacije se progresivno šire.

Aktuelni događaji nas, pod pritiskom i uz stalni nadzor medija, stavljaju na stranu Gadafija ili pobunjenika, arapskih revolucionara ili arapskih diktatora (kao što su nas nedavno stavljali u slične pozicije za i protiv Sadama Huseina).

Drugim rečima: u celoj ovoj zaoštrenosti između kulturno-društvenih elita i digitalizovanih masa, zaboravlja se na jednu drugu elitu, koja se uveliko formirala i koja u velikoj meri utiče na savremene norme društveno prihvatljivog ponašanja. To su advertising i public relations elite, vlasnici i direktori reklamnih i propagandnih agencija, koje dominiraju u stvaranju novih, globalnih pravila i ostvarivanju novih ideja. I to ne samo u pomodnim trendovima ili izgledima proizvoda, nego i u tome ko će gde da vlada.

Ko su klijenti tih najvećih agencija? Rešivši odgovor na ovo pitanje, na dobrom smo putu da rešimo i pitanje eventualne kontrole digitalnih medija, kao i kontrole svetskih revolucija.