Avnoj, lingvistika i republički jezici

Povodom teksta Tumač i too much Teofila Pančića

Jednom davno, u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji, svi Srbi živeli su u jednoj državi (zvuči zastrašujuće), zajedno s još nekim narodima. Posle Drugog svetskog rata, u skladu sa odlukama na Drugom zasedanju Avnoja, broj država, to jest socijalističkih republika u kojima Srbi žive kao autohton narod penje se na četiri: Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Hrvatska – da bi ustavnim promenama od 1971. do 1974. godine bile uspostavljene i dve nove državolike zajednice Vojvodina i Kosovo i Metohija. Paralelno s tim procesom kvazidržavnog razmnožavanja prostom deobom, ljudi su uživali u svakodnevici i svako je mogao da se nada, a neko bogami ne samo da se nada da će jednoga dana otputovati u Trst, posetiti pijacu na Ponte rosu i kupiti dva duksa, cipele i kišobran. I to je svedena novija srpska istorija: prvo fruštuk, ondak na put, ondak secesionistički ratovi u odbranu tekovina iz Jajca.

Ovakav uvod neophodan je da bismo bolje predstavili tekst pod naslovom Tumač i too much, čiji je autor Teofil Pančić. Pančić, naime, ne prestaje da nas obaveštava o tome šta mora biti ako mislimo da on bude iole zadovoljan. U svojoj vremešnoj kolumni Nuspojave, u pomenutom tekstuod 8. septembra, autor se bavi nazivom jezika u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Pošto je službeno i vrlo profesionalno isprašio „jezički vapaj” nekog Crnogorca iz Vojvodine tako što je ukazao da je u Srbiji besmisleno izdvajati crnogorski jezik, Pančić Srbima u Crnoj Gori udara ćušku jednakom snagom kao ovom crnogorskom aktivisti kojeg naziva Stevović Nenad, umesto Nenad Stevović, što je Pančićev manir u slučajevima kad nekoga treba obeležiti kao nevažno biće, nedostojno da mu se ime i prezime napišu u pravilnom redosledu. Jezik je isti, ali kao što u Srbiji treba da se zove srpski, tako u Crnoj Gori treba da se zove crnogorski. Ova parafraza, pored toga što predstavlja divan primer reciprociteta, oličava principe Pančićeve filozofije jezika koji važe i za Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku. Podvucimo: Pančić kaže da je jezik u četiri balkanske zemlje isti, iz čega izvlači zaključak da nije velika smejurija da se taj jezik zove po bivšim socijalističkim republikama, a sada nezavisnim državama, teritorijalno definisanim na simpozijumu etnologa entuzijasta 29. novembra 1943. godine. U čemu je draž i lepota tog Avnoja kad u shvatanjima pametnih ljudi uspeva dalekosežnije da utemelji integrizam posebnosti nego, recimo, Deklaracija o nezavisnosti SAD, iz koje niko nikad nije izvukao pravo Amerikanaca da engleski jezik nazovu američkim? Bosna i Crna Gora jesu geografsko-regionalni pojmovi i opravdanost naziva bosanski i crnogorski jezik ravna je opravdanosti naziva američki, novozelandski i australijski jezik, pa i sovjetski i rimski umesto ruskog i latinskog. Ako su Crna Gora i BiH teritorijalne odrednice, to jest toponimi sa atributom priznatih država, Hrvatska je u drugoj ravni, to je nacionalno ime za državu Hrvata. Ipak, pitanje je u kakvoj je izvornoj vezi štokavica s Hrvatima, i zašto Hrvati, tako željni da se distanciraju od srpskog jezika, za osnovicu sopstvenog književnog idioma nisu uzeli neki svoj dijalekat, na primer čakavski.

Podvucimo: Pančić kaže da je jezik u četiri balkanske zemlje isti, iz čega izvlači zaključak da nije velika smejurija da se taj jezik zove po bivšim socijalističkim republikama, a sada nezavisnim državama, teritorijalno definisanim na simpozijumu etnologa entuzijasta 29. novembra 1943. godine.        

Pogledajmo kako izgleda Pančićeva argumentacija:

Zašto tako mislim? Da neću možda, za Matijom Bećkovićem, da kažem kako crnogorski jezik ne postoji? Taman posla, naravno da postoji: pa evo, i Stevović Nenad govori njime. Samo što, avaj, crnogorski jezik nije u lingvističkom smislu nešto drugo u odnosu na srpski jezik. Ili na hrvatski. Ili na bosanski. To jest, niti jedan od ova četiri-u-jednom ne postoji kao zaseban lingvistički entitet, onako kako postoji, na primer, slovenački ili makedonski, i kako čak i laik po elementarnom jezičkom sluhu može da oseti čim ih čuje.

Zaista ne znam da li se Teofil Pančić pravi nevešt ili ne uspeva da sagleda suštinu stvari. Niko ne spori da „crnogorski jezik nije u lingvističkom smislu nešto drugo u odnosu na srpski jezik”... Pitanje je da li je imenovanje jezika u Crnoj Gori plod političkog nasilja, u kojem se pravo tamošnjih Srba na sopstveni jezik grubo osporava, a o „pravima“ stvari i fenomena da se zovu svojim imenom da i ne govorim. Može li se, naime, na referendumu i u skupštini izglasati kojim su jezikom govorili i pisali Njegoš i Marko Miljanov? Senzibilitet T. Pančića, uveren sam, odgovorio bi da ima da može i čak mora da može.Pančić mrzi sve što se političkom voljom ne dâ izmeniti, to jest ne mrzi baš, draga mu je istina, ali su mu određeni interesi nekih naroda draži od istine, a tek od Srba... Uostalom, Njegoš nije znao za Jajce, niti je znao da će se dogoditi Blažo Jovanović, a da jeste, nikad ništa ne bi napisao, sve u strahu od pokoljenja koja djela sude, u čije bi ime i Teofil mogao da govori ako se Miško Vuković nekako prehladi.

Svoje elementarne uvide u dijalektologiju Pančić izlaže ovako:

Sve je to u BHSCG četvorouglu jedan policentrični standardni jezik štokavske osnovice. To je do banalnosti notorna i neoboriva naučna istina, a sve drugo je šarlatansko budalesanje, i nedostojno je ozbiljnog čoveka preganjati se ili "polemisati" sa onima koji bi tvrdili drugačije; to ne bi bilo ništa pametnije i smislenije nego ozbiljno se ubeđivati i razjašnjavati s veseljacima koji drže da je Zemlja ravna ploča koju drže dva slona, stojeći na četiri gigantske kornjače, koje pak stoje na osam orijaških oposuma, dočim ovi balansiraju na leđima šesnaest ogromnih mungosa.

Slažem se sa autorom. Samo bih dodao da šesnaest mungosa igraju kan-kan na nosu Teofila Pančića i neće da prestanu dok im ne otkrije ko redovno tvrdi da su u pitanju različiti jezici. Jesu li to Srbi ili Hrvati?

Može li se, naime, na referendumu i u skupštini izglasati kojim su jezikom govorili i pisali Njegoš i Marko Miljanov? Senzibilitet T. Pančića, uveren sam, odgovorio bi da ima da može i čak mora da može.Pančić mrzi sve što se političkom voljom ne dâ izmeniti, to jest ne mrzi baš, draga mu je istina, ali su mu određeni interesi nekih naroda draži od istine, a tek od Srba...

Šta ovaj čovek u stvari radi? Formalno, nastavlja politiku komunista, koji su iz nekih razloga propustili da završe svoj životno-ideološki posao uništenja „velikosrpskog hegemonizma” i s njim zajedno legitimnih nacionalnih prava Srba. To je tako, ali primarna motivacija, naravno, mnogo je bliža savremenom životu i interesima. Prema jezičkoj formuli Teofila Pančića, celokupna pisana kultura Srba koji su avnojskom voljom i Ustavom iz 1974. ostali van granica Srbije postaje bosanska, hrvatska ili crnogorska, a Srbi u tim republikama prinuđeni da svoj jezik zovu bosanski, hrvatski ili crnogorski. Kome Pančić misli da se ruga u lice ovim nezaboravnim tekstom? Otkud mu ideja da ravnopravnost naroda može da proizvede besmislice koje ćemo poštovati i diskriminaciju pred kojom ćemo žmureti?

Bilo kako bilo, zamišljam jezičke republikance kako šalju depeše piscima lingvističkih atlasa u zemlji i inostranstvu: „Da bismo se izborili s velikosrpskim nastojanjima, dostavljamo vam odluke naših republičkih skupština. Atlas išarajte tako da odrazi volju skupštinske većine, koja govori i kroz svog sina Teofila (Matej, 11, 34).”

Teofil Pančić, doduše u nešto užem kontekstu, kaže i da su Srbi prošli u skladu s narodnom poslovicom „Kako seješ, tako ćeš da žanješ.” U neku ruku to je istina i istovremeno nezabeležen bezobrazluk. Ne radi se, naime, o onome na šta cilja kolumnista Vremena. Nisu Srbi posejali zlo, nego su napravili Jugoslaviju, i to je bila setva iz koje je srpski narod požeo najveće gubitke u dvadesetom veku, uz ono što su nam, samostalno i dobrovoljno, činili Nemci i Englezi. Opšte mesto, ali se u ovom slučaju treba zapitati kako neka opšta mesta postaju opšta mesta: tako što su se pokazala kao notorna i neoboriva naučna istina. Ostaje nam da čekamo još samo naredbu da jezik u Srbiji promeni ime u srbijski, po Republici Srbiji. To je logičan završetak nepisanog paragrafa o pravu i obavezama što se tiče imena jezika i jezikā na južnoslovenskom tlu.

Kao prilog ovome daću citat iz teksta Gorana Radonjića, docenta na Univerzitetu Crne Gore. Naslov teksta je Crnogorskom prijatelju:

„Kako je moguće da ti poperovci [u Crnoj Gori] ne reaguju na hajku protiv srpskog jezika koju ova država sprovodi godinama? Na sistematsko poništavanje osnovnih prava, na ukidanje srpskog jezika, jezika većine građana Crne Gore, i na instaliranje novogovora koji ionako gotovo niko, osim malog broja otvorenih nacionalista, ne koristi? Misle li ti intelektualci da, prema zvaničnim podacima, oko 270.000 (dvjesta sedamdeset hiljada) ljudi, među kojima su i njihovi rođaci, prijatelji, školski drugovi, komšije, treba i dalje da trpi teror i svakodnevna poniženja? Ili je, možda, potreban još veći teror kad smo tako tvrdoglavi pa govorimo srpskim jezikom...”