Beda srpskog političkog „šou-biza“

Prosečan Srbin vrati se kući sa posla za koji nekoliko meseci nije dobio nikakvu naknadu, umoran, izboran, zgužvan i neraspoložen. Kada, strpavši nešto u gladni kljun primiri čir, gastritis, želudačne kiseline i ostale nusprodukte srpskog demokratskog životnog boljitka, obično padne u iscepanu fotelju ispred televizora i potezom dekortikovanog bića pritisne daljinski upravljač. Gde god da mu kocka izbora padne, ona ne može da pređe životni Rubikon, i tako se on nužno zaglibi u mulju tranzicione, ali učmale, duboke provincije. Zato će on, sasvim izvesno, na skupom i od njega svetlosnim godinama udaljenom televizijskom ekranu ugledati polustvarnost i polutane koji se lažno politički "obračunavaju", boksuju, "takmiče", "rivališu" i "duelišu"....

Industrija zabave se kotrlja, "šou-biz" političke emisije se okreću sa relativno beznačajnim licima, kultivisanim šarlatanima i dizajn-maštom koja se prostire u opsegu od publike koja tapše u krugu, preko publike koja tapše u nizu, do publike koja tapše u trouglu, ili one koja tapše u četvorouglu. U sredini "arene" je obično neka histeroidna, infantilno narcisoidna, neostvarena novinarka (ili novinar) koja se vrti oko sebe same, ili se fasciklom udara po zadnjici, ili pak maše rukama kao policajka, dok, dugo, u ogledalu izvežbanim strogim pogledom, uzrujano propituje svoje zvanice složene i u političkoj prodaji upakovane kao sardine. A sve to, "u ime političke istine". Ispituje ih, misleći u tom trenutku, verovatno, kolika će joj kao "zvezdi" (izraz koji je jedna od ovih silueta za sebe upotrebila) novčana nagrada posle šou-a biti odvaljena. Glas "voditelja" (svejedno kojih, jer što više žele da se razlikuju, sve više međusobno liče i sve su više isti) obično je uvežbano i strogo dramatičan, sa primesama senzacije i testosterona, simulirajući punoću i, od kapitalizma, posebno cenjenu, paniku. Šminka je dobro razmazana, kostimi marketinški izabrani, ali osim tog izanđalog dekora rane akumulacije bogatstva iz vremena Rikarda i Smita, nema tu ničega drugog, novog, pa čak ni dobro prerađenog starog, pod suncem nad nama.

Učesnici šou-biz šablona su, po pravilu, ili olinjali političari (demokratski izbor je, u načelu, uvek izbor između istih) ili novodošli partijski anonimusi koji treba režirano da se posvađaju oko neke, za narod potpuno nebitne, a zadate, teme. "Da li je onaj nešto rekao, ili je ovaj drugi nešto porekao? Šta je ovaj kazao, a šta mu je onaj drugi prikazao? Šta je ko kome replicirao?"...i tako u krug... - što sve teško može da interesuje gledaoca-roba koji razmišlja kako će toga meseca da plati struju ili da plati, kao zver podivljali "infostan", da podmiri ratu bezobzirnim bankama, odnosno hoće li moći da izbegne udarce zateznih, kaznenih kamata (jedinih koji u državi nikada ne kasne) i sudske presude u danima punim vetra, hladnoće, stresa i gorčine. Svet tog "tele-roba" je potpuno drugi svet, neki paralelan, udaljeni horizont koji se nigde i nikada sa medijskim svetom zabave političkih veseljaka punih stomaka ne preseca i ne susreće, dok autizam režirane partijske zabave ovog gladnog crva uopšte ne razume i ne vidi.

Po davnom šablonu Gij Deborovog "Društva spektakla" koje je ugušilo sve revolucije, u ovakvim emisijama na silu dovedeni (kobajagi publika) "studenti" tapšu, a da i sami ne znaju zašto tapšu, osim što im bogatije televizije verovatno podele po neki plavi kovertić, ili barem daju po jedno piće. Sve je laž i fatamorgana od početka do kraja potrage za izgubljenim vremenom, sve je virtuelna prevara i simulakrum, jer niko ni u čemu nije, niti može da bude, autentičan. Niti su mladi koji po zaduženju udaraju dlanovima "studenti", niti histerične novinarke, ili novinari koji se vrte u krugu i po uglovima "deska" dramatično postavljaju besmislena pitanja, išta suštinsko znaju da pitaju, niti su gosti uopšte relevantni da bilo šta odgovaraju. Iole relevantni ljudi su iz ovakvih šou-biz-čorbi sistematski i smišljeno na vreme odstranjeni. I tako se sve zatvara u simulakrum zabave treće lige, četvrte smrtne ravni, i devete kategorije šarlatanskog pakla. Proizvod je bajat, ali je svaki put umotan u nov svetlucavi papir domaće bombonjere sa starnom licencom. The show must go on.

Buka, glupost, narcizam i "zvezde"

Tehnika se pobrinula da se ovakve tipske, entropijske gluposti, fotokopirane iz drugih centara velikog zapada, raspršte na gotovo svim srpskim televizijama. U njima obično grmi muzika iz "Bonance", gori neka lajt-šou vatra, izbrojavaju sesekunde (imate toliko sekundi, stop!, vreme je isteklo! i slične budalaštine), udara neki veštački grom ili se "akcionost" obamrlih učesnika lažno postiže vulgarnim podizanjem adrenalina i kateholaminske reakcije, po principu "u buci će i mrtva duša da se trgne". Da bi se glupi, gregarni, konformistički mimetizam još više istakao, u jednoj zapadnoj zemlji, u ovakvim emisijama, svi u studiju prave iste pokrete prstima u istom trenutku,i to na zadati znak. Potom na isti način gregarno krive oči i usta. Taj imbecilizam, čija je psihološka uloga spuštanje mase u tupu regresiju, potraje nekoliko minuta, da bi zatim opet neki zvuk "dodele oskara" sve to prekinuo.

Reč ovde zapravo i jeste o potpuno "mrtvim dušama" u učmalom i depresivnom (u ovom slučaju srpskom) društvu, zaduženim za politički korektnu zabavu, u kojoj su lutke na ishabanom koncu nesvesno, ali vešto pomerane i upotrebljene. Naravno, sve to služi da radnicima druge i treće smene rane faze srpske prvobitne akumulacije kapitala pojede ono malo zdravog razuma i kritičnosti, odnosno, odbrambenih mehanizama ličnosti koje još negde, pred nove srpske izbore, skriveno i u strahu, čuvaju. Takvih štancovanih para-(o)pozicionih političkih "talk show-a" srpska televizija (koju izgladneli narod više ne želi da plaća, pa sudovi ne znaju šta će sa tužbama pokrenutih od strane privatnih i javnih servisa protiv raje) prepuna je. Vrckave šarlatanske novinarke, od bedne raje mnogo bolje plaćene, umišljaju da su botoks-likovi "holivudskog sjaja". Sve vrvi od brojnih pravdoljubivih Orijana Falači, a od neukih i namazanih lica one obično izmaštaju da su postale "ličnosti" i nebeska tela (kako kažu, "zvezde"), pa vremenom čak i same sebe ubede da se u nešto stvarno razumeju.

Međutim, nisu nimalo krive te ljudske kreature koje se, nesrećom ranog detinjstva dave u plitkom egzibicionizmu i narcizmu umesto da se doškoluju, završe u socijalizmu započete besplatne škole i ispune nekom stvarnom duhovnošću. Kriv je Sistem kome su ovakvi "korisni i nekorisni idioti" (reč je o sociološko-psihološkim izrazima) nužno potrebni. Jer, društvo zabave ne sme da stane, ono je nužno potrebno da bi umorilo i prigušilo sve ljudske reakcije i pobune. Psihološka elementarna istina nam kaže da upravo ovakav oblik bezizlazne, tapacirane političke zabave najlakše i najviše zamara i razoružava pobunjene robove.

Naši i njihovi

A da paradoks bude što veći, iako su sve ove medijske profi-emisije, scenske političke šmire i paralaže gotovo istovetne, svaki medij, kao srednjevekovni feud, ima svoju publiku, svoje teme, svoje zvanice, svoje zabranjene zvanice, odnosno svoje cenzore, i svoje voditelje. Nema brkanja, niti pozivanja protivničkih likova, jer se, čak i u tom jadu, zna ko je čiji mali! Tzv. Javni servis ima svoje ljubimce i drugi za njega uglavnom ne postoje, ili emisije sa ljudima koji nisu na njihovim listama emituje onda kada niko ne može da ih vidi (primer: par srpskih akademika u obrazovnom programu gospodina Laletina "nastupilo je" premijerno u pola jedan posle ponoći. Moja malenkost imala je zaista veliku privilegiju da je/me puste odmah iza ponoći!). Televizija B92 ima svoju mezimčad, i ona se, sa manje ili više varijacija, već godinama vrte u istom kolektivno-terapijskom krugu. Neprijatelji u te krugove nisu prodrli. TV studio B čak ni u svojim kulturnim emisijama svojevremeno nije smela da pozove ličnosti koje su bile "van njenog spiska". Iako se ova televizija poziva na Duška Radovića, on se, jadnik, verovatno i u grobu pita kada će već jednom, sa ovakvim medijima, Beogradu da svane dobro jutro! Mala TV Palma, iako se ozbiljno približila vlasti, takođe ima svoj krug ljudi u koji se ne pozivaju stranci, niti došljaci. Radio "Peščanik" ima svoju publiku, a radio "Fokus" svoju. Nezamislivo je da ista osoba bude pozvana na oba ova medija. Nema brkanja zvanica, osim ako partije najave nove koalicije, pa novinari dobiju zadatak. Neka to sve bude legitimno, budući da je reč o stranačkim medijima, koji, naravno, imaju pravo na postojanje. Ali neka onda bude jasno da je nemoguće govoriti u ime celine društva.

Takođe, svaki od ovih gangova dodeljuje svoje "nagrade" svojim "laureatima" ("naše nagrade" "našim ljudima"), ne shvatajući da to nema apsolutno nikakav značaj za celinu društva, jer same te celine srpskog društva - prosto više nema.

Kada sam, nedavno, naravno, ne kao novinar, već kao profesor univerziteta, u jednu obrazovnu emisiju na televiziji Kopernikus pozvala ljude iz veoma udaljenih svetova, primetila sam među njima opštu zbunjenost i nelagodnost. Latentno pitanje: "Zar zovete i mene?" bilo je prisutno kod mnogih stvaralaca kojima sam morala da objašnjavam da je psihološka ravan mnogo dublja od bilo kakve dnevno-političke ravni, ili "lajt šou-a" i da jedino mi, u svetu dubinskih psiholoških istina, možemo da dohvatimo nešto, među njima svima zajedničko i "univerzalno". Iako kreativne osobe, neke od mojih zvanica, naviknute na višegodišnje blokade, ili začuđene mojim pozivom, bile su, potpuno, zbunjene činjenicom da razgovor o suštini života, a samim tim i o suštini političkog izbora, ne mora da bude uvek samo površni politički talk show ili komercijalni ring.

Sve ovo, u stvari, znači da u Srbiji prave Javnosti kao opšteg, starog (antičkog) pojma Dobra, u suštini, nema. To dalje znači da nacionalni (ne etnički nacionalni, već politički nacionalni) orkestar odavno ne svira, već da svako od društvenih muzičara "falšira" u svom, gluvom uglu. Danas u Srbiji (leto 2012.) ne postoji nijedan društveni instrument javnosti ili medij koji za sebe može da kaže da ga svi gledaju, ili slušaju, pa makar ga i kritikujući. Uvek blizu svake vlasti, list Politika, koji je nekada pretendovao na ovaj status, odavno više nije najčitaniji Narodni List, odnosno bič (kako bi zajedljivo rekao Osvald Špengler). Ne postoji više ništa što bi okupilo sve građane Srbije i, osim poreske i drugih represivnih politika, sve ostalo je samo bedna iluzija zajedništva koga više, odavno, nigde nema. U komunizmu je zajedništvo imalo često kolektivno-psihotični, odnosno bolestan oblik, a sada ga više, jednostavno, nema. Boljari su preuzeli vlast i njihovi feudi međusobno (za novac) krvavo ratuju. Opšte Dobro i Javna Stvar postali su samo puki prazni izrazi, a opšti interes u slici sveta gde je dominantni veltanšaung "zgrabi i ukradi !", potpuno se istopio.

Relativizam je hrana koja se daje pacovima

Naravno, ovo pitanje je mnogo složenije kada ga sa srpske kič šou-biz scene prebacimo u intelektualnu ravan i u logički problem radikalnog relativizma (pitanja koga sebi, u suštini, postavlja svaka prava demokratija). Kao veoma zavodljiva doktrina, ali ona koja samu sebe na kraju logički nužno pobija, filosofski dosledni relativizam je odavno rekao sve što je imao da kaže. Dosledni relativista ne shvata da je pretpostavka same ljudske misli to da postoji neki oblik "objektivne ispravke", kako kaže Patnam. Jednostavno, svaka doktrina (teorijska, ili primenjena na društvo) koja u istu i jednaku epistemološku, horizontalnu ravan stavlja sve moguće opcije, sama po sebi je neodrživa, kao što je logički neodrživ i izbor između doslednog relativizma i doslednog platonizma (jer jedno drugo logički povlači). Politički preterani relativizam uvek je mamac šačice tirana. Ali, to je neka druga i mnogo šira rasprava koja se samo ogleda u besmislu današnje srpske Ja-centrične, anarhističke medijske scene bez povezanosti njenih rastrgnutih i zaraćenih delova.

Problem nije u tome što Srbija nikakvog zajedničkog nacionalnog interesa danas očigledno nema (ovo ne tvrdim normativno, već činjenički), već je problem u tome što Srbija nema čak ni Javnost koja bi jasno pokazala koji su to različiti partikularni interesi međusobno suprotstavljeni. Narod ovo upravo prepoznaje u onoj svojoj čuvenoj uprošćenoj izreci tipa: "svi su isti", jer narod preko medijskog haosa zaista i ne može da vidi da svi nisu isti. To je, prosto, nevidljivo i nedokazivo. Nijedan medijski sadržaj nije dospeo do neke specifičnosti koja bi ukazala na bilo kakvu kvalitativnu razliku, počevši od dnevnih informacija i vesti, do raznih "novinarskih utisaka" i političkog "šou-biza".

Šta je, onda, spas za javnost i gde je izlazak iz svega ovoga?

Arhetip spasa uvek vodi uvis

Bilo kakvo uspostavljanje vertikale u srpskom društvu, mnogo bi pomoglo. Čim se čovek digne iz ležećeg položaja, njegova svest se stavlja u dejstvo. Neka nova politička grupacija koja sutra bude želela da ukloni besmislenu (u stvari jako zamornu) političku zabavu u srpskim medijima i da vrati hijerarhiju vrednosti (obrazovanje, nauka, umetnost, stvaralaštvo, terapijski sadržaji), biće za Srbiju dragocena. Jer, politička zabava je najveći šund od svih postojećih šundova! ALI, ŠTO SU DUBLjA I OZBILjNIJA PITANjA KOJIMA SE LjUDI BAVE, TO SU OSOBE RAZLIČITIH GLEDIŠTA PSIHOLOŠKI SPREMNIJE DA SE RAZUMEJU.

Rusoov stav je tu i dalje neuništiv: sloboda je u obrazovanju, a neobrazovanost je laž bez slobode. Recept je uvek jednostavan: podići vertikalu, dati u početku svima jednaku mogućnost, ali onda ukinuti ljutnju što će se neko popeti, a neko ne. Prosto, svi sadržaji nisu i nikada neće biti jednako vredni i to se mora otvoreno reći. Ali, ko to može da kaže?

To može da kaže jedino društvo u kome osim finansijskog prava postoji još neko ljudsko, političko, moralno i građansko pravo. Jedino društvo u kome finansijsko pravo nije iznad svakog drugog ljudskog, političkog i građanskog prava, već mu ovo poslednje prethodi.

Da svedemo sve na najjednostavniju normu, budući da je u ovom tekstu reč bila najviše o medijskim zabavama: ako se u Srbiji ikada uspostavi neki medijski javni servis od opšteg interesa i značaja (koga danas, sasvim izvesno nema), on će, u tom trenutku, nužno morati da bude potpuno besplatan, a da ipak ne bude na gubitku. Današnji "javni servis" je skup i na gubitku je. S druge strane, monopol nad reklamnim minutama neće, u medijima, držati samo par ljudi.

Današnji kič političkog šou-biza i površnosti tada bi mogao da postane izbor između bombona različitog ukusa i različitih proizvođača, pa bi se uskoro uvidelo da bi mnogo toga ostalo neprodato. Uskoro bi postalo jasno da ni obični ljudi u srpskoj nemaštini i lažnom šarenilu, nemaju baš tako loš ukus.

Najstariji antički problem: kako spojiti volju većine sa odlukom uma?, biće mnogo lakše rešiti, kada se pobedi komercijalni tiranin-dvojac: bezumne odluke i volje bahate manjine.