Бело јато белих врана

Обратили смо се Ирини Јаковљевној клиничком психологу и дечијем психијатру са молбом да подели са нама своје искуство и мишљења по питању нимало простих односа деце између себе, у породици, са родбином, са вршњацима у школи и на улици, као и о томе колико су сви ти односи важни за дете.

Ја мислим, да је то данас јако важно питање: с једне стране врло често родитељи долазе до уверења да све односе са вршњацима треба прекинути, јер се од њих не може очекивати ништа добро. С друге стране, сви покушаји да се детету живот у дворишту замени нечим другим, доводе до жалосних резултата, и такве примере ја стално гледам на дијагностичким прегледима. Ја те прегледе и пријем на лечење радим непрекидно, а најмање једном недељно, и резултати лишавања детета живота у дворишту су ужасавајући. А ето, све до скора, проблем је био други – како утерати дете у кућу на ручак, на вечеру, или да уради домаћи. Сада деца не знају шта је то живот у дворишту и шта су игре у дворишту. Као дечији психолог рећи ћу вам отворено: то се ничим не може заменити.

Сад је ушло у моду да се прича о разнородним тренинзима општења. Прави тренинг општења, ако ћемо већ тако, - то је живот у дворишту. Дете упада у такву количину разних веза у дворишту, какве се не могу створити вештачки: час се у игри сакрива, час неког тражи, командује или треба да се потчињава команди, сад је у једном тиму сад у другом, сад побеђује а сад губи, и тако даље. Оно се учи сложеноме правоме општењу, не таквом какво је на тренинзима, где се чак и одрасли људи хватају за руке као деца предшколског узраста и певају песмице, па се сматра да они тако остварују и телесну блискост и уче се општењу! То је будалаштина, и ти нимало безопасна будалаштина. Није то за наше људе, то знам тачно!

Треба деци вратити могућност да се у слободно време играју у дворишту, да се играју жандара и лопова, жмуре, руса и фашиста... Кукавичлук је и егоизам – не пуштати дете у двориште. Па побрини се мало за њега, ето, схвати да је то њему неопходно, провири чешће кроз прозор, и на крају крајева, поседи сат с књигом или новинама на клупици и погледуј једним оком. Па зар се може дете лишити дворишта само зато што нас из лењости мрзи да и ми изађемо, а страх нас је да га пустимо само. Јер, психа је у деце у жалосном стању, не само зато што се не уче општењу у разним сложеним системима веза, него зато што код деце настају патолошки страхови кад су им одрасли стално над главом. Она у себи мисле: ”Какав је то опасан, страшан, и одвратан свет у коме живим, кад сви стражаре нада мном, кад ме никуд не пуштају, кад се стално толико плаше за мене.” Значи, већ се поставља мина, може доћи до аутизације, зато што се у таквом свету не мили живети, од њега се жели изоловати, треба га замрзети, а отуда је могућа повратна агресија. Како се може нормално формирати човек, који самостално не зна да начини ни један корак? Јако је важно знати се оријентисати у простору, прећи улицу, ући у аутобус, купити возну карту и остало, а остало – то су најважније навике без којих је човеку тешко живети. Ми већ имамо мноштво инфантилних мушкараца, који са тридесет година не умеју ни оно што треба да уме десетогодишње дете! Па порашће та деца, која су стално у ситуацији презаштићености, која због тога и не одрастају – зар ће она пожелети да имају своју децу. Сами не знају како да живе, не могу сами са собом да изађу на крај, каква своја породица када се жели стално остати дете!

И још једно запажање. Када родитељима досади што се деца стално врзмају око њих, а хоће да се одморе, да мало погледају телевизију или проћаскају с пријатељима телефоном, да нешто поспреме по стану или прилегну на канабе, на крају крајева нарадили су се цео радни дан, - они сами уседају дете за компјутер. То је најпростији начин да му се ” веже пажња”, да се “истера своје” - у двориште своју децу нико не пушта! Ја питам родитеље: “Зашто Ви не пуштате своје дете у двориште”? Они одговарају: “Па зар Ви не знате колико је сад педофила?!” Стичем утисак да се сада педофили исто тако брзо размножавају као пуноглавци у бари, ако је то истина! Или пак шире фаму да их је толико много како би се деца лишила нормалног живота. А ради чега се то чини? Мени је сасвим јасно због чега, нисам ја џабе на челу друштвене институције за демографску безбедност: то је изванредна антидемографска мера. Ако тако и толико мора човек да се носи и рве с једним дететом, о каквом тамо другом да се прича а камоли о трећем, четвртом или петом!

Сада је већ дошло дотле да се и у нас, као на Западу, дете до дванаест година не сме ни на минут остављати само у кући, неки међутим, и то нарочито најавангарднији борци за људска права, говоре да би било још боље да буде као у Енглеској – до четрнаесте. Тамо је недавно усвојен закон, по коме се дете до четрнаесте године не сме ни на минуту остављати само. Они родитељи, који оставе дете из најбаналнијег разлога (да, на пример, избаци канту за ђубре), ако их комшије пријаве, могу бити лишени родитељских права! То је истина.

На тај начин, уместо да се донесу строжији закони за људе који врше такве гнусне злочине, какви су иживљавање на деци, уместо да се престане емитовати на телевизији свака гадост која фактички укида све границе пристојности у полној привлачности па чак и одраслом мушкарцу може да побуђује оно, о чему иначе ни до смрти не би ни подозревао да би могло постојати, говоре нам, да родитељи треба боље да пазе своју децу! Педофиле ако и стрпају у затвор на четири године, после две године их амнестирају, а ето родитељи бивају принуђени да и не помишљају да пуштају децу у двориште. Али не може се деци бити за петама и над главом дан и ноћ – њима је страшно досадно ако их чувају као гуске. Најпростије решење – то је компјутер! Што се тиче компјутерских игрица, заједно са Т. Л. Шишовом издала сам зборник “Дете и компјутер” (изд. “Хришћански живот”, град Клину). Тамо су истраживања наших колега – дечјих психолога, дечјих психијатара, као и интервјуи са игуманом N и игуманом Ипатијем из Оптинске пустиње. Њих обојица су веома тачно, веома дубоко проанализирали узроке компјутерске зависности или, како се у научном жаргону каже, киберадикције. Може се слободно рећи да је то “изванредна” антидемографска мера, зато што деца, углавном дечаци, тешко да више икад могу постати нормални мушкарци, мужеви, то су људи са тоталном инвалидношћу. Све – од шака, грудног коша и рамена до духовне сфере – све им је озбиљно оштећено, а највише је, наравно, оштећена психа. То су деца код којих одумире чак и осећај за основне животне потреба, тј. она се толико искључују из живота, да престају да осећају потребу за јелом, за сном, за свежим ваздухом, она праве страшне скандале, хистеришу, кад их маме позову да вечерају, немогуће их је отргнути од игрице. Страдају наравно више психичке функције – емоционална сфера отупљује: да вештачки не окамене своје срце, оно би им се распало од ужаса, које у игрици гледају. То су заиста страшне ствари, ту не би издржало ни срце одраслог човека, а камо ли дечије! Зато срце постаје грубо, то је патолошка реакција самозаштите. Деца емоционално тупе контакт са живим вршњацима, са живим реалним светом постаје непотребан, зато што их компјутерски свет већ потапа у своје паклене дубине. Тамо се сусреће и отворена сатанска симболика, да и не говоримо о томе, да су све те игрице – непрекидно убијање, пуцњава, паљевине, а притом се све то дешава са ђаволском брзином и уз висок степен поистовећивања, то јест дете, тај малени човек, који се можда плаши хулигана, осећа се у игрици суперменом, који све убија, све спаљује – он убија и потапа сав свет... То је најтежи облик психичког инвалидитета, који како да лече засад не знају ни психолози, ни психијатри, ни терапеути. Моји познаници нарколози ми говоре, да је зависност од наркотика лакше надвладати, него киберзависност. И што је најважније, то је масовна појава, то је огроман број деце, коју су родитељи усели за компјутер. Желим да истакнем, да истраживачи тога проблема сматрају да је свако дете, које проводи два сата или више у компјутерској игрици – већ зависник.

Неки родитељи, педагози и психолози често говоре: «Треба им давати добре игрице, на пример, васпитно-педагошке». То је мит! Неће се дете дуго играти таквих игрица, па опет треба над њим стражарири. А ако већ треба стражарити, боље се с њим поиграјте какве реалне игре, или му читајте наглас! Ако не будете пазили на дете, које седи за компјутером, сасвим је сигурно да ће оно прећи на друкчију игрицу, јер мора имати «валуту» за размену са вршњацима. Вршњаци неће с њиме разматрати игру у којој, на пример, из коцкица треба саставити храм, све су то благоглупости! То као прво, као друго – по правилу лакше се уседају за компјутер она деца, склона ка аутизацији, ка затворености. И када им дајемо рекло би се добру компјутерску игрицу, на пример шах, ми ту тему коначно затварамо. Ако бисмо га приволели да тај исти шах игра са реалним противником – на тај начин научили бисмо га не само да игра, него бисмо га учили и општењу, што је много важније од знања играња шаха. Што се пак тиче игара са градњом нечега, много је корисније реално конструисање, зато што оно развија моторику, развија просторно мишљење, развија спретност: треба тако наслагати коцкицу на коцкицу да се не сруше. То развија много шта, као и уопште сваки рад рукама, који је деци апсолутно неопходан. А какав је рад рукама код «компјутерског» детета? Оно само влада мајмунским умећем да притиска на дугмиће. Зато треба затворити дискусију о корисности компјутерских игара.

Али, још и сад се јако често чује: «Па шта да радимо, данас је такво време – компјутер је постао нераздвојни део нашега живота, а то је и користан инструмент».

На то се може одговорити, да ни секира ни моторна тестера нису ништа мање корисни инструменти, али никоме ни не пада на памет да их даје у руке малом детету, јер ће оно, уместо да истестерише брвно, откинути себи прст или цело стопало. Много је корисних предмета и инструмената за чије је коришћење неопходна одговарајућа зрелост ... кутија с лековима на пример. То је потребнија ствар од компјутера, али родитељи знају да је држе подаље од деце, јер овде нико неће рећи: «Ту се ништа не може!»

Треба рећи, да компјутер и није баш неопходан у већини породица где људима не треба за писање. Он је само предмет престижа. Некако се навикавамо на то, да та штета, то зло (мада ја и не поричем корисност компјутера), које нам до недавна уопште није ни било познато, ни назад двадесет година, перципирамо као нешто што постоји откад је света и века, и сва та прича само илуструје онтологизацију зла. Више и не размишљамо о томе да то зло можемо одстранити из дечијег живота, него размишљамо како да се томе злу прилагодимо – то је постала општа појава, исто као што нико не говори како да се из нашег живота одстрани порнографска штампа. Зашто немамо разумевања за здраве људе, зашто се толико бринемо о људима са посебним патолошким потребама, којима се јако свиђа сваки разврат?!

Јако пуно родитеља ме пита: «Како да се живи, ако детету мора да се забрањује једно, друго, пето, десето – постаће бела врана!» То је заиста веома сложено и трагично питање, јер дете није способно да издржи подвиг беле вране, оно није монах – пустињак, који свесно одлази из света и супротставља се свету својим неучествовањем у његовоме греховном животу. Детету је такво бреме сувише тешко! Али ако баш само то питање доведемо до некакве крајње парадоксалне ситуације, можемо се упитати: «А шта ако сутра почну да уче сву децу да буду људождери, хоћете ли опет рећи да дете не треба да буде бела врана?!» Јер таква ситуација и није баш фантастично нереална: па пре пар година у Немачкој, у јавности је апсолутно озбиљно разматран проблем, треба ли судити човеку који је на интернету објавио оглас да жели да поједе човека, зато што је онај који се на оглас јавио и «коме је следило да буде поједен» дошао добровољно!!!

У данашњем свету у коме се све, са великом систематичношћу и енергијом, поставља наглавачке, када се од пода прави плафон, а од црног бело, може се јако далеко забасати, бринући се о томе да дете, не дај Боже, не постане бела врана! Фактички се поставља питање како у условима општег рашчовечења, одгајати своје дете да буде човек!

Али ево шта се може посаветовати родитељима: учините све да се створи макар једно макар мало јато таквих белих врана. Ја сматрам да су православне гимназије управо због тога и неопходне – не што је тамо боље образовање, него зато што их тамо не уче сваким гадостима, а то је од суштинског значаја, што их неће учити «здравом животу», нити ће бити сексуалног васпитања, неће бити педагога који су апсолутно уверени да децу што пре треба упутити у све вештине безбедног секса. А најважније је што се дете неће осећати усамљеником – него чланом белог јата белих врана. Најглавније је, створити детету микросвет, у коме и другој деци њихови родитељи стварају исти такав ред: не дозвољава се предуго седење уз телевизор или га уопште и нема... Треба да постоје таква места, где је то норма, где такво дете није једино такво. Код деце у предомладинском узрасту, а утолико више у омладинском узрасту у овој или оној форми долази до омладинског бунта, који може узети и оштрију форму конфликта с родитељима, зато што на први план у том узрасту иступа жеља да се човек свиди својим вршњацима, па и вршњацима супротног пола. А ради тога «мора се бити такав, као људи...»

Желим посебно да нагласим, да ми сада имамо посла са јако тешким обликом рата – информационог рата, који нам и није сасвим видан, за који нисмо спремни, а најчешће га и не разазнајемо као рат. Православним родитељима, којима често пребацују да држе своју децу у златној крлетци, посебно желим да кажем, да сваки дан проведен у тој златној крлетци даје детету барем кап духовне чврстине. Што га дуже будемо држали у таквој, макар и у вештачкој средини, то боље по њега јер ће за то време да очврсне. Али са друге стране, ни у ком случају не смемо пасти у саблазни секташтва и уопште га не пустити из те крлетке. То би било и немогуће. Шири социум стићи ће дете – дечје доба брзо пролази. Не можеш знати, где ће му потурити некакав дечји порно часопис, или какву ће гадост чути, и притом не из уста дечака мангупа из неке јазбине, то није ни по јада, – јазбина је увек било, него из уста неке «културне госпође», педагога, на пример школског... А већ са тим се никако не може изаћи на крај без борбе! И срамота је за православне људе да свој кукавичлук и равнодушност називају смирењем. Господ није проповедао да се треба смирити пред злом, а најмање пред оним, које је усмерено на беспомоћну децу. Мени се чини, да се пре свега треба позабавити одраслим становништвом.

Одрасли су престали да чине и оно најпростије, више и не можете видети мушкарца како опомиње омладинце који иду улицом и громогласно се свађају, бију се и псују, или просто само разговарају а све уз псовке. Раније су само сеоски говедари и кочијаши са својом стоком тако разговарали. Данас је жаргон говедара и кочијаша освојила и усвојила омладина. Треба рећи, да се млади људи само праве како су независни од одраслих. Ја знам, како су им постали неподношљиви одрасли, који су престали да их васпитавају. Пре неколико година дала сам себи реч «нећу никад стајати ћутке кад видим да старици не уступају место или се псују». По својој професионалној посматрачкој вештини, када тихо да нико не чује, да га не срамотим, опоменем младог човека да уступи место и он ме послуша, ја видим у његовим очима успокојење. Ето тај момчић, који се простачки понаша, схвата, да се небо још није срушило на земљу, да још има одраслих који се брину о њиховом васпитању. Млади људи јако чезну за одраслима који би их макар мало и васпитавали. Ја подозревам, да се многи од њих управо и понашају тако изазовно, јер више и не знају како да им стану на жуљ па да их одрасли најзад примете и нормално одреагују на простаклук! Па знамо да је наше друштво патријархално устројено по типу породице, где је глава строги отац који воли своју породицу. Код деце је тај осећај веома јак, она стварно желе такав очински однос. Ја сам одрасла код Даниловске пијаце, где су своју робу довозили људи са села. Сећам се како сам имала осећај неустрашивости – који ме није напустио читавог живота јер су ми се обраћали са «кћери». Нека је то, како је сада у моди да се каже, и виртуелни осећај заштићености: како су ме могли заштитити старци или инвалиди – после рата било их је тако много! Али ја сам за њих била кћер, а ако је тако, кћерку нико не напада.

А данас млади људи и пате због тога, што више никоме нису ни «синко» ни «ћера» – него напаст – страшна, одвратна, опасна... А они се због тога још јаче разјарују, још више навлаче образину цинизма, а откуд она – од трауме. Сада је трауматизована готово сва омладина. Ми одрасли морамо у себе развити саосећање с њима и подржавати их, без обзира што је јако тешко имати саосећаја са наказно одевеним, с пирсинзима, с флашом у рукама - младим људима који се простачки понашају. Треба знати, да они желе да изазову нашу реакцију, а ми их не чујемо. Они чине све, да нас тргну и збуне, па да кроз ту нашу збуњеност осете да према њима нисмо равнодушни, - а ми ћутимо! Важно је да одрасли људи схвате, да се не сме ћутати, да треба васпитавати своју децу. Људи морају доћи себи!

Обавезно морамо децу штитити колико је то год могуће, а са друге стране учинити све, да погубна бујица информационих сплачина престане да хара по нашој територији и нестане с ње. Како се уопште може озбиљно говорити о препороду Русије, кад знамо, шта је данас уперено на децу! Како се уопште може остајати у таквој простодушности, када свако дете свакодневно даве у зло-смрадној информационој рупи!

С руског превео др Драгомир М. Давидовић

Београд - Винча, о Светом Николи 2008.

http://www.rusk.ru/st.php?idar=153957