Давидовић и Броз не могу заједно

Истакнути члан Савеза антифашиста Србије Миленко Марковић подухватио се у тексту „Давидовић и Броз могу заједно“ озбиљног задатка да одговори на питање може ли Титово политичко наслеђе бити од користи демократској Србији. Његов одговор је недвосмислено позитиван јер он у свом јединственом антифашистичком, антидогматском и антидесничарском тону тврди да „нова демократска власт у Србији мора да има јасну свест о томе да за собом има осим демократског наслеђа под окриљем Љубе Давидовића и незаобилазно лево наслеђе Јосипа Броза Тита”. Заиста је само чудесна политичка и идеолошка алхемија могла у исто окриље нашег демократског политичког наслеђа да стави демократског вођу Љубу Ненадовића, корифеја либералне и плуралистичке демократије, и Јосипа Броза Тита који се никада није одрекао једнопартијског система ма колико настојао да самуправљање прикаже као велики отклон од тада доминатне политичке праксе реалног социјализма.

Међутим, у овом тексту Миленко Марковић је у старом и опробаном маниру правоверног припадника идеолошких комисија и партијског јуришника демонстрирао своју идеолошку “аутентичност” и недогматичност указујући приљежно како и доликује на непоћудну и идеолошки неприхватљиву појаву водећих припадника догматске левице и српске деснице који настоје да детронизирају Тита и титоизам тамо где је Тито имао највише заслуга и највећи углед у свету: Народноослободилачка борба, друга Југославија и самоуправни социјализам, само недостаје и магична формула социјалистичке Југославије - братство и јединство. Али данас смо сведоци да од ових епохалних историјских достигнућа и заслуга Ј. Б. Тита није остало ни трага а његово велико државничко и идеолошко наслеђе је сада део све бизарније фолклористичке југоносталгије.

У овом тексту Миленка Марковића је посебно апострофиран представник српске деснице и српског национализма Душан Батаковић чија је највећа “кривица” у томе што је тврдио да је Југославија безвредна заједница, српски народ страдалнички а да је титоизам главни кривац за распад Југославије и покретач грађанског рата. Он ипак беневолентно признаје да нису ни југословенски комунисти без кривице за распад Југославије, али су ипак највећу улогу у разградњи титоистичког наслеђа имали припадници српске деснице.

При томе Душан Батаковић се директно оптужује да покушава да прикрије кључну кривицу режима Слободана Милошевића за пропаст тако стамене Титове Југославије, заједнице равноправних народа и народности. Ко је икада имао и најповршнији увид у научно и јавно деловање Душана Батаковића зна да се њему никада не може стављати на терет одбрана режима Слободана Милошевића. Треба само погледати његове текстове које је објављивао у тада знаменитим Књижевним новинама. Напротив, он је био један од од најистакнутијих и најдоследнијих критичара тог ауторитарног режима и његове недемократске праксе и начина како је водио националну политику и то посебно на Косову и Метохији. Зато је и данас посебно значајно његово дугогодишње истрајно залагање за одбрану права српског народа на Косову и Метохију и заштиту и очување нашег историјског наслеђа на простору ове наше покрајине. И то је вероватно један од главних и пресудних разлога што је он непрестано изложен нападима и идеолошким дисквалификацијама не само од стране самозваних антифашиста већ и представника идеологије тзв. Друге Србије за које је Косово и Метохија непотребни баласт у процесу наших европских интеграција.

Права природа и суштина ових искључиво идеолошки инспирисаних напада Миленка Марковића садржана је у његовој тврдњи да негативна слика о Србији у свету по мишљењу Душана Батковића није узрокована освајачкиим ратовима које је водио српски режим Слободана Милошевића већ је произашла из шињела ”званичне хрватске политике и пратеће аустронемачке пропагандне машинерије”.

Да је Душан Батаковић прихватио аксиом наших неприкосновених и јединствених антифашиста али и анационалних грађанско либералних теоретичара да је Србија и њена империјална освајачка политика разбила идиличну титоистичку Југославију и признао без икаквих резерви хисторијско право Хрвата на независну државу из које ће редарственом акцијом бити прогнана већина Срба онда би он био прихваћен као искрени демократа и антифашиста. Овако, пошто не испуњава ове услове, он је сврстан у злоћудну српску десницу која наставља да брани освајачку и агресорску политику Слободана Милошевића.

Миленко Марковић је могао да се мало потруди и да се објективно обавести колико је труда, самопрегора и знања уложио Душан Батаковић као историчар и наш амбасадор у Грчкој, Канади и Француској на афирмацији демократске, слободарске и антифашистичке традиције Србије. Али њега то не занима, јер ће он у свом идеолошком ликвидаторству отићи толико далеко да ће у овом памфлету тврдити да “злочине почињене у том рату у име српског народа Батаковић и Ћосић и други, ако не могу да их сасвим скрију, настоје да их оправдају и минимизирају. Признају да је у овом рату чинила злочине и српска страна али само као освету и реванш за злочине почињене према српском народу”. Ово је класичан пример идеолошке острашћености, необјективности и денунцирања јер се износе изузетно тешке и незасноване оптужбе на рачун наших истакнутих јавних делатника стваралаца који су у свом научном, књижевном и друштвеном раду толико пута јасно доказали и показали своју хуманистичку и антифашистичку опредељеност и залагање за објективно откривање и заснивање историјске истине о страдању не само српског народа. Миленко Марковић је ипак успео да нам овом приликом представи своје велико теоријско откриће (али ипак не толико оригинално) да српски националисти унижавањем Тита нису толико нашкодили његовом угледу колико су успели да закоче процесе израстања демократског друштва у Србији, а бесомучним нападима на Тита и титоизам српски националисти отежали су повратак Србије у европско демократско друштво.

Најзад су откривени главни и искључиви кривци што се Србија тако тешко и мукотрпно враћа на свој природни европски пут, то су злокобни српски националисти (али и леви догматичари) који и даље бране великосрпски пројекат освајачких и агресорских ратова. Миленко Марковић очигледно није помислио да својом идеолошком искључивошћу у одбрани титоизма унижава себе и свој антифашизам не помињући ни у примисли колико је управо титоизам и његов идeолошки догматизам допринео да Србија буде деценијама заустављена на њеном европском путу.

Заиста је у Србији коначно дошло време да се разбије деценијама грађен монопол на тумачење историјских догађаја из наше новије историје који и данас користе не само чланови Савеза антифашиста Србије присвајајући право да и даље буду неприкосновене идеолошке судије о томе ко у Србији данас испуњава њихове искључиво политичке критеријуме да буде антифашиста. Није случајно да је велики следбеник Љубе Давидовића Десимир Тошић у једном тексту поставио питање „Да ли сам ја био антифашиста“. То питање себи сигурно никада нису морали да постављају Добрица Ћосић, а ни Душан Батаковић.