Evropa nam dolazi i sa Istoka

„Baš Evropa, cela Evropa od Atlantika do Urala – određuje sudbinu sveta“.

Šarl de Gol (1890-1970)

Prema jednom grčkom mitu, vrhovni bog Zevs – oteo je princezu nekog istočnog naroda. Neodoljivo ga je očarala svojom raskošnom lepotom. Ta princeza zvala se Evropa, i po njoj je naš kontinent dobio ime.

Spomenuti mit odražava svest Grka da je njihova civilizacija bila mlada u poređenju sa drevnim kulturama Istoka, i da njihovom uticaju mora da zahvali za svoj nagli procvat. S druge strane, priča o Evropi treba da nas podseti na još nešto – da nije nužno da ona bude rođena na istom mestu na kome sada njeni kvaliteti dolaze do punog izražaja. Uz to, da kao i nekada, tako i danas, Evropa ne „živi“ samo na Zapadu. I da ne stižu jedino sa te strane plodovi evropske kulture. No, za početak – da vidimo šta mislimo kad kažemo Evropa?

Evropa – sinonim za napredak

Kad je nešto dobro – govorimo o evropskom kvalitetu. Kad nešto priželjkujemo – spominjemo evropske standarde. Kad mislimo na materijalno blagostanje – imamo u vidu evropski način života. I kada se na nju ljutimo, Evropa je za nas sinonim za ekonomski napredak. Sinonim, u pogledu svega onoga od čega zavisi kvalitet života, za dobro uređeno društvo. Nije tako bez razloga.

Od kraja srednjeg veka, delovi Zapadne Evrope počeli su da se razvijaju burno. Ekonomija, nauka, tehnika – uporno su napredovali. Gradovi su rasli, a javne i privatne građevine postajale sve raznovrsnije i raskošnije. Državna uprava je poprimala sve složeniji karakter. Armije su bivale bolje naoružane i svakim danom moćnije … Da sada ne govorimo o razlozima koji su sputavali razvoj drugih delova kontinenta, o invazijama kojima su bili izloženi, i njima izazvanim odlivima „mozgova“ prema Zapadu. No, činjenica je da se od Evrope iz nekih ranijih vekova, od Evrope koja je imala moćna središta i na drugim stranama (pre svega Carigrad) – stiglo do toga da sve ono što vezujemo za progres, bude usredsređeno na Zapadu.

Drugi delovi starog kontinenta, u meri u kojoj su njihove elite, makar na nekim poljima, uviđale superiornost Zapada – počinju da se ugledaju na razvijeniji deo Evrope. Po zapadnom uzoru, započinju organizacione reforme armija, prihvata se zapadno naoružanje, vlasti nastoje da uvezu dostignuća zapadne tehnike, ali i način rada koji je doveo do ekonomskog uspona …. Prihvatanje zapadnih tehnoloških i organizacionih dostignuća, bivalo je praćeno i prihvatanjem mnogo toga vezanog za svakodnevni život: od odeće, načina ishrane do muzike i arhitekture.

Naprosto, kada neka zemlja ili region, zbog nečega postane uzor, poželjno postane ne samo ono što je od praktične koristi i zbog čega je stečen prestiž – već i gotovo sve drugo što je karakteristično za podneblje o kome se radi. Uostalom, uspon na jednom polju brzo dovodi do napretka i na drugim poljima, pa nisu bezrazložno brojne tekovine zapadnoevropske civilizacije izgledale primamljivo.

Novovekovna evropeizacija Rusije i Srbije

„Pozajmice“ sa Zapada, doduše pre svega u sferi odbrane i ekonomije, nisu bile retke u Rusiji i do vladavine Petra Velikog. No, od njegovog vremena započinju sistematski i odlučni napori kako bi se Rusija evropeizirala. Nije sve išlo ni lako, ni bez grešaka i jednostranosti, niti su opravdani i neopravdani otpori bili beznačajni, ali činjenica je da je preobražaj ruskog društva do početka 20. veka daleko odmakao. U pogledu razvijenosti ekonomije, saobraćaja, gradova, državne uprave, Rusija je bila iznad mnogih zemalja koje se nalaze neuporedivo bliže ključnim civilizacijskim središtima Evrope, i koje su danas ugledne članice EU. I što je još važnije, pred Oktobarsku revoluciju, Rusija je na osnovu akumuliranih rezultata – ušla u fazu ubrzanog ekonomskog razvoja i društvenog preobražaja. O kulturi da i ne govorimo. To je polje na kome je Rusija prevazišla svoje „učitelje“ i povratno dala impuls njihovom napretku, onda kada su već prilično istrošili svoj kreativni naboj.

Što se tiče Srbije, i većeg dela srpskih zemalja, modernizacija (a to je sinonim za evropeizaciju) je započela znatno kasnije – i bila je, u poređenju sa Rusijom, skromnijeg dometa. Kada se Srbija početkom 19. veka oslobodila direktne otomanske vlasti, nije bila ništa drugo nego zaostala provincija orijentalne imperije u propadanju. Ipak, lokalna politička elita, i sama po svojoj kulturi i shvatanjima bliža turskim pašama nego Evropljanima – dobro je uviđala da je za opstanak Srbije neophodno da se ubrzanim tempom preobrazi.

Uostalom, borba za obnovu nacionalne nezavisnosti – uvek je vođenja uz živo sećanje na srpsku srednjovekovnu državnost. A bilo je rasprostranjeno, i to ne bez osnova, uverenje da su srpske zemlje srednjeg veka bile relativno napredne. Stoga je kao nacionalna obaveza, ništa manja od oružane borbe za nezavisnost – doživljavana i borba za ekonomski i društveni napredak. Tek, kako su isticali zastupnici modernizacije – evropska Srbija je uistinu oslobođena otomanske vlasti. Dok god je nerazvijena – i dalje robuje nasleđu orijentalne okupacije. Tako su „kapije“ širom otvorene za dolazak obrazovanih Srba iz habzburških zemalja, kao i stranaca spremnih da se suoče sa novim iskustvima. Uporedo, prihvataju se zapadni uzori na svim poljima o kojima smo već govorili. Ipak, preobražaj srpskog društva odvijao se znatno skromnijim tempom nego što je to bio slučaj sa Rusijom. Daleko je od toga da je mnogo obrazovanih ljudi, iz austrijskih i ugarskih oblasti, došlo u Srbiju. Uz to, postojale su i ozbiljne unutrašnje prepreke za buran razvoj naše zemlje.

Rusija je, u vreme kada su započete Petrove reforme, i još dugo posle toga – bila feudalna država sa izrazitom podvojenošću između viših staleža i naroda. S druge strane, Srbija je umnogome bila egalitarna zemlja. Zemlja sa relativno malim materijalnim, i skoro nikakvim kulturnim razlikama, između različitih socijalnih segmenata društva. Uostalom, i o njima je teško govoriti. Početkom 19. veka, oko 99% stanovništva Srbije, spadalo je u seljaštvo, koje je živelo u sličnim kućama, jelo sličnu hranu i imalo tek malo više, ili tek malo manje, zemlje i stoke. Što se tiče trgovaca (iz čijih redova su poticale narodne vođe, uključujući i vladare novoosnovane države), i sveštenika – i oni se u pogledu načina života, nisu bitno izdvajali od ostatka naroda.

Početkom 20. veka, u Engleskoj se pojavilo nekoliko tekstova čiji je lajtmotiv bio – Srbija je raj za siromašne! I to ne zato što je ona bila zemlja velikih šansi, ili što je nju odlikovala razvijena socijalna politika (što bi za to doba bilo čudo). Radilo se o tome da je Srbija bila zemlja u kojoj je ogromna većina stanovništva živela slično – skromno ali bez egzistencijalno opasne oskudice. To je bio „raj“ jer, kako su engleski pisci smatrali, gotovo niko se nije osećao bedno i marginalizovano, pošto su skoro svi bili slični.

Ono o čemu Britanci nisu pisali, a bilo je od velikog značaja, to je da su umerene materijalne razlike i mala socijalna distanca – predstavljale izvor snage srpskog društva i države. Oba faktora su doprinosila osećanju jedinstva, a manifestovale su se i kroz svenarodnu identifikaciju sa nacionalno-oslobodilačkim težnjama Srbije. No, postojala je i druga strana medalje, a posebno bitna za našu temu. Lošu stranu socijalno-umirujućeg osećanja, i nepostojanja velikih društvenih protivrečnosti, predstavljalo je to što nije bila široko rasprostranjena tenzija uspeha – naboj koji pokreće društvo da se intenzivno razvija i modernizuje; da preko „trnja dođe do zvezda“ – do bržeg i opsežnijeg ekonomskog i kulturnog uzleta.

Tako se još početkom 20. veka, 100 godina posle oslobađanja od Turaka – oko 90% stanovnika Srbije bavilo poljoprivredom. I dalje se uglavnom nisu bitno razlikovali u pogledu materijalnog položaja, i načina života. Gradsko stanovništvo, bar kada govorimo o višim i srednjim staležima, do tada se evropeiziralo – ali bilo je malobrojno. Pred Prvi svetski rat, Srbija je imala oko 4,5 miliona žitelja – i samo nekoliko naselja sa više od 10 hiljada stanovnika. Ni prestonica nije dostigla 100 hiljada. A prema popisu iz 1921. godine, donedavno habzburška provincijalna varoš, Subotica – bila je veća od Beograda

S druge strane, smatra se da je 1917. godine oko 26-27% stanovnika Rusije spadalo u redove više i srednje klase. Njihovi pripadnici se u pogledu načina života, obrazovanja i kulture, nisu razlikovali od pripadnika analognih slojeva u Engleskoj ili Francuskoj. No razlika između Rusije i tih zemalja, ipak je postojala, i nije bila beznačajna – kada se radilo o ostalim slojevima ruskog društva. U poređenju sa Zapadom, životni standard radništva, seljaštva, zanatlija, sitnih trgovaca – bio je znatno niži; a nivo obrazovanja i kulture, koja sa njim ide – oskudniji.

Oštre suprotnosti bile su stimulativne za brži razvoj zemlje, ali su bile i bolno opterećujuće. Uvek se postavljalo pitanje da li će one pre dovesti do celovitog preobražaja društva i napretka, ili će izazvati drugu vrstu eksplozije – unutrašnje sukobe, pa i revoluciju. I kako to često biva, vrag je došao po svoje onda kada je izgledalo da je njegovo vreme počelo da prolazi. Uostalom, kako je posle obimnih istraživanja zaključio sociolog DŽejms Dejvis – revolucije izbijaju onda kada najgore prođe, a poboljšanje, i to za najšire slojeve, počne da se oseća (ali naravno ne u takvom obimu da bi narod postao, preko noći, zadovoljan). Popuštanje stega i napredak, obično ožive ranije povređeni ponos, i stimulišu nakupljenu negativnu energiju – da „eksplodira“. Kao rezultat takve „eksplozije“, oko 2 miliona ljudi, i to velikim delom pripadnika društvene elite, od 1917. do 1920. godine – napustilo je Rusiju! I „razlilo“ se po evropskim zemljama, ali i Dalekom Istoku, Severnoj i Južnoj Americi, Australiji pa i Africi.

Ruska emigracija i modernizacija Srbije

Srbija, iako razorena i izmučena tokom Prvog svetskog rata (u kome je izgubila ¼ stanovništva), sa osećanjem zahvalnosti zbog pomoći koju je u kritičnim momentima dobila od Rusije (1914, 1915. tj. tokom albanske golgote), i sa ništa manjim osećanjem ljubavi prema bratskom narodu – nastojala je da primi, koliko god je mogla, ruskih izbeglica. Desetine hiljada Rusa je privremeno boravilo u Srbiji i potom krenulo dalje, prema Francuskoj i drugim zapadnoevropskim zemljama, a nešto manje od 30 hiljada muškaraca i žena (čiji udeo je među izbeglicama bio relativno mali) – ostalo je trajno u Srbiji, i drugim srpskim zemljama.

Šta je to dugoročno značilo za Srbiju, koja je pruživši braći ruku, u stvari dobila ogromnu nagradu – vidimo kada sagledamo obrazovnu strukturu ruskih izbeglica. Skoro 12,5% njih, imalo je univerzitetsko obrazovanje, dok je 61,5% imalo završeno, za to doba izuzetno, srednje obrazovanje! Poređenja radi, manje od 1% stanovnika Srbije je u to vreme imalo završeno visoko i srednje obrazovanje .Tako da se sa dolaskom Rusa, u roku od nekoliko meseci, za skoro 50% povećao udeo obrazovanog stanovništva zemlje!

Gotovo 70% Rusa je govorilo bar jedan strani jezik (najčešće francuski), a oko 7% je uz maternji znalo čak 3-4 strana jezika! Među Rusima bilo je pripadnika aristokratije, oficirskog kora, državnih službenika, ali ipak 40% njih je u pogledu formalnog obrazovanja pripadalo intelektualnim branšama (naučnici, lekari, inženjeri, profesori, agronomi, pravnici). Sve u svemu, kako je jezgrovito zaključio Miroslav Jovanović, autor monografije „Ruska emigracija na Balkanu 1920-1940“: „Ruske izbeglice su prema svim relevantnim standardima toga doba bile izuzetno obrazovane i izuzetno profesionalno osposobljene“.

Spora modernizacija Srbije tokom 19. veka, i pored strahota koje je Prvi svetski rat doneo, ipak je već akumulirala rezultate, koji su mogli zemlju da uvedu u sledeću fazu – u epohu bržeg preobražaja. I ona je nastupila između dva svetska rata, a rusko stanovništvo je, ironijom sudbine, stiglo u pravom momentu da bude dodatni „ferment“ tog procesa na mnogim poljima: od nauke, kulture, do prosvete!

Stotine ruskih profesora počelo je da predaje na Beogradskom univerzitetu. Štaviše, mnogi od njih su odigrali ključnu ulogu u pogledu osnivanja novih fakulteta i naučnih instituta. O njihovoj ulozi u razvoju srpske nauke i visokog obrazovanja, govori i broj Rusa – članova Srpske akademije nauka i umetnosti. Bez preterivanja, može da se kaže da je ugled Beogradskog univerziteta, a to je konglomerat visokoobrazovnih ustanova koje su, tek primera radi, iškolovale preo hiljadu profesora koji danas predaju na fakultetima širom sveta – „rođen“ sa dolaskom Rusa!

Bilo bi nepravedno zapostaviti ruske srednjoškolske profesore i učitelje, a stotine njih je decenijama postavljalo temelje obrazovanja srpske omladine. Što se uloge ruskih arhitekata tiče, slikovito govori činjenica da su oni projektovali oko 10% zgrada podignutih u Beogradu između Prvog i Drugog svetskog rata – a to je bio period neverovatnog građevinskog buma. Ako pogledamo reprezentativne zgrade, vidimo da je uloga ruskih arhitekata bila još veća. Tek da spomenem Ministarstvo finansija (danas zgrada Vlade), Centralnu poštu, Ministarstvo šuma i rudarstva (danas Ministarstvo spoljnih poslova), Ministarstvo poljoprivrede, Patrijaršiju, Studentski dom kod Vukovog spomenika ….

Delatnost ruskih teatarskih ljudi, ne samo što je obogatila, već je bukvalno obeležila rad srpskih pozorišta u međuratnom periodu. Uloga ruskih reditelja, kostimografa, scenarista bila je ogromna, dok je doprinos ruskih glumaca, zbog jezičkih barijera – bio nešto manji, ali ipak daleko od beznačajnog. No, posebno treba istaći operu i balet. Dolazak Rusa imao je presudan značaj za popularizaciji opere u Srbiji. Štaviše, naša istočnoslovenska braća su bukvalno utemeljila kulturu baleta u Srbiji, i balet u institucionalnom smislu. Otuda, Rusi su dugo i činiti okosnicu baleta Narodnog pozorišta u Beogradu.

Na kraju, ne treba zanemariti ni doprinos Rusa razvoju srpske privrede. Doduše, većina Rusa, od onih što su se otisnuli u poslovne vode – bavila se malim biznisom, u porodičnim okvirima. Ipak, nisu malobrojni ni Rusi koji su kao službenici stranih kompanija, najčešće francuskih i belgijskih – bili zaslužni za brži razvoj srpskog rudarstva, industrije i drugih sektora privrede.

* * *

Ruski emigranti posle Oktobarske revolucije, imali su istaknutu ulogu u vezi sa modernizacijom Srbije. Bez preterivanja, po uzoru na antička vremena – na naš deo Balkana (ali i bugarski gde je situacija slična), Evropa je u znatnoj meri ponovo stigla sa Istoka, iz bratske Rusije! I danas, kada željni boljitka i progresa, često čežnjivo gledamo prema Zapadu – iako su nam, istine radi, simpatije i emocije još u većoj meri okrenute prema ruskom Istoku – dobro je da se setimo da nam je sa te strane već dolazilo sve ono što vezujemo za progres! I da ne treba da potcenjujemo ulogu koju Rusija danas može da ima u vezi sa ekonomskim i svakim drugim napretkom Srbije.