Evropske vrednosti i medijski svet

„Budući da su mnogi napadali tadašnje državno uređenje, dođe do prevrata, a na čelo novog uređenja došla je vlada od pedeset i jednog čoveka i to jedanaestorica u gradu, a deset u Pireju – od kojih su i jedni i drugi bili nadležni za tržište i za vođenje svih drugih poslova, a preostala tridesetorica postali su arhonti sa neograničenom vlašću... Verovao sam naime da će oni upravljati državom, zavodeći pravedan umesto nepravednog načina života. Stoga sam neobično pažljivo posmatrao šta će oni učiniti. I, naravno, video sam kako su ti ljudi za kratko vreme pokazali da je pređašnje državno uređenje bilo pravo zlato.“

(Platon, Sedmo pismo)

Razni evropski komesari slali su nam i šalju razne poruke i savete o medijskim slobodama, obrazlažući to činjenicom da „nema demokratije bez slobodnih medija. Sloboda izražavanja i medijski pluralizam u samoj su srži evropskih vrednosti i tako mora biti u zemljama kandidatima i mogućim kandidatima.“ (J. Buzek) Često se u tom smislu naglašava kako je nezavisnost medija na Balkanu ugrožena, a pretnje i pritisci na novinare sve učestaliji. Razlozi za takvo stanje pronalaze se u različitim stvarima, a „politička uplitanja, ekonomski pritisci i nasilje nad medijima“ predstavljaju „nasrtaj na demokratski poredak u regionu i naše zajedničke vrednosti“. (Š. File)

Verovatno imajući u vidu ovakve zahteve, Mirko Cvetković, bivši predsednik Vlade, izjavio je u vreme svog mandata da „Srbija u svojoj istoriji nikada nije imala ovako visok stepen slobode medija i mišljenja, demokratičnosti i prava na obaveštenost“. Međutim, Savet za borbu protiv korupcije tvrdio je upravo suprotno i otkrio da partije na vlasti preko privatnih agencija kontrolišu medije i troše budžetski novac. Kao najdrastičniji primer takve korupcije i medijske kontrole Savet je apostrofirao Dragana Đilasa, predsednika Demokratske stranke.

Posle promene vlasti 2012. godine, situacija u medijskoj sferi nije se mnogo promenila. Partije na vlasti i dalje u velikoj meri kontrolišu medije. Istina o stvarnosti u srpskim medijima toliko je daleko od principa korespondencije – adequatio rei et intellectus, po kojem je istina reći za ono što jeste da jeste, a za ono što nije da nije, da medijski svet u stvari predstavlja neki drugi svet, neku drugu zemlju, neke druge ljude.

U tom virtuelnom svetu, Srbija je čudesna zemlja, usred krize bez krize, sa milion srećno nezaposlenih ljudi, proizvodnjom koja ubrzano raste, domaćim bankama koje predstavljaju oslonac privrede. U toj Srbiji ne postoje kapitalisti i radnici, već sa jedne strane uspešni preduzetnici-dobrotvori, poslodavci koji, kako sama ta reč kaže – daju posao, otvarajući nova radna mesta i sa druge strane - srećni i zahvalni posloprimci.

U toku je predizborna kampanja, a medijska slika je takva da je pobednik poznat, a igra se za drugo mesto i opstanak u ligi. U kampanji se ključne teme, koje se tiču osnovne egzistencije, ne kandiduju na pravi način. Neoliberalna ideologija se i dalje ne dovodi u pitanje, mada je i na Zapadu propala, jer je država intervenisala kako bi zaštitila privatni kapital. Nevidljiva ruka tržišta je zakazala. Tzv. minimalna država koja podrazumeva dalju privatizaciju ipak se kod nas promoviše kao najbolji koncept, mada se na taj način cementiraju nastale klasne razlike između bogatih i siromašnih, izazvane upravo privatizacijom.

Država sprovodi restituciju, ali selektivno. Otete fabrike posle 2000. godine nisu obuhvaćene zakonom o restituciji, već samo nacionalizovana imovina posle Drugog svetskog rata itd. itd. Bal na vodi i strane investicije po starom hrišćanskom principu – credo quia absurdum est.

Ne postavlja se pitanje kako je moguće sačuvati Kosovo i Metohiju u okviru srpske države i istovremeno nekritički se kretati prema Evropskoj uniji.

Mnogi „naši“ mediji su pod kontrolom stranaca iz te unije koja se „zalaže“ za medijske slobode. Ako i pored toga slobode nema, logično je zaključiti da te slobode nema ni tamo. Virtuelni medijski svet nije srpski ili balkanski specifikum. Zapadnjačka medijska sfera takođe je strogo kontrolisana. Primer evroatlantskog medijskog iskrivljavanja stvarnosti su najnoviji događaji u Ukrajini. Klasičan državni udar i oružana pobuna predstavljeni su kao volja naroda i otpor protiv nedemokratskog režima, a otpor toj pobuni u drugim delovima zemlje - kao protivustavno delovanje i narušavanje suverenosti Ukrajine. Sve ima svoje razloge, tako i ovakva medijska slika jeste u funkciji politike koja Ukrajinu treba da otrgne od uticaja Rusije i pripoji evro-atlantskoj sferi.

Stvarnost je, dakle, takva da nije samo Srbija u medijskom mraku. Ceo zapadnjački svet je u tom smislu u tami. Ako neka medijska sloboda i postoji, onda je to sloboda od slobode. Potrebno je probuditi se i izaći iz tog virtuelnog sveta, kako bi se stvarnost sagledala na pravi način, a to je nužan uslov da se ona promeni.