Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Filip David u ozračju tjednika „Globus“
Kulturna politika

Filip David u ozračju tjednika „Globus“

PDF Štampa El. pošta
Marinko M. Vučinić   
utorak, 27. oktobar 2015.

NIN-ova nagrada pored ponovljenih tiraža njenom dobitniku donosi i veliku medijsku pažnju. Nagrađeni pisac tradicionalno daje veliki intervju ovom nedeljniku, ali je i u prilici da se oglasi u većini prestižnih medija.

Ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade, pisac Filip David, ovu priliku je obilato iskoristio, ali njegov intervju zagrebačkom nedeljniku Globus, koji je objavljen 18. septembra 2015. godine, predstavlja neku vrstu sublimacije svih njegovih istupanja nakon dobijanja naše najprestižnije književne nagrade. Odgovarajući na pitanje s kojim osećajem prati ljudsku lavinu koja je krenula prema Evropi, Filip David pre svega ističe svoju veliku privrženost Evropskoj uniji, ukazujući na neke nedostatke - preveliku birokratizaciju, produbljavanje socijalnih razlika, nesposobnost malih država da srede svoje finansije. Ali oštricu svoje kritike pre svega upućuje istočnoevropskim zemljama u kojima se pojavljuju ekstremističke grupe nakon rušenja Berlinskog zida i po njemu su one „deklatrativno isticale bratstvo i jedinstvo, opšte svetsko zajedništvo, dok su ispod površine jačali domaći nacionalizmi, netolerancija, netrpeljvost".

Odjedanput se vidi kako su ti bivši sistemi, koji su se deklarativno pozivali na opštu solidarnost, netolerantni, isključivi, diktatorski. Pozivali su čitav svet da prihvati jednu ideologiju da bi se to pokazalo da je ta ideologija bila šuplja, bez pravog jezgra solidarnosti i tolerancije. Ovakav kritički pristup rezervisan je u odgovoru Filipa Davida samo za novoprimljene članove EU, dok zemlje stare Evrope predstavljaju primamljivu i nekonfliktnu oazu multikulturalnosti, solidarnosti i ljudskih prava.

Ovakav redukcionizam u odnosu na istočnoevropske zemlje je prisutan u istupima mnogih predstavnika Evropske unije, bez obzira na to što je koncept multikulturalnosti, integracije i tolerancije doživeo veliki poraz upravo u zemljama koje ostaju van kritičkog uvida ovog pisca. Kako tumačiti izborne rezultate na lokalnim izborima u Beču, gde je ekstremna desnica osvojila 30 odsto biračkog tela. Pri tome Filip David, izražavajući svoju bojazan od mogućeg nastanka novog hladnog rata, a sledeći svoje proevropsko opredeljenje, posebno ukazuje na sudbinsku opasnost od uticaja Rusije jer „ Rusi drže pod prismotrom delove Balkana: ako budu želeli ograničeni sukob, dovoljno je da pošalju malo oružja i nešto vojnika kao u Ukrajini i imaćemo lokalni rat“.

Opet je na delu izrazito jednostran ideološki i redukcionistički pristup jer se ne pominje uloga i odgovornost EU i SAD u kreiranju lokalnih sukoba ne samo u Ukrajini. Dovoljno je da se setimo na koji način je razbijena Jugoslavija kao federalna država i koliko je bila pogubna uloga tzv. međunarodnog faktora, koji i danas deluje mimo elementarnog poštovanja osnovnih principa međunarodnoig prava.

Za Filipa Davida očigledno Hrvatska nije žarište neugašene mržnje jer je donekle rešila svoje probleme ulazeći u EU, ali njega ne napušta zebnja da se nalazimo još uvek na buretu baruta.

Međutim, ovogodišnjeg dobitnika NIN-ove nagrade posebno brinu žarišta neugašene mržnje iz proteklih vremena, odnosi Kosova i Srbije, Makedonaca i Albanaca u Makedoniji, Federaciji i Republici Srpskoj u BIH, interesantno je videti da među tim žarištima nema Hrvatske jer ona je izvan tog meteža samim tim što je primljena u Evropsku uniju i zato je i izuzeta iz njegovog kritičkog odnosa.

Za Filipa Davida očigledno Hrvatska nije žarište neugašene mržnje jer je donekle rešila svoje probleme ulazeći u EU, ali njega ne napušta zebnja da se nalazimo još uvek na buretu baruta. Za ovog pisca kao istaknutog borca za suočavanje sa prošlošću ne znače ništa pojave otvorenog veličanja ustaštva, napadi na Srbe povratnike, neostvarivanje elementarnih ljudskih i građanskih prava preostalih Srba u Hrvatskoj, razbijanje ćiriličnih tabli, rastući hrvatski šovinizam, ali sve to nije dovoljno da bi Hrvatska bila svrstana u jedan od glavnih faktora koji destabilizuju region. To mesto je rezervisano isključivo za Srbiju, što se može videti i iz stavova Filipa Davida o preovlađujućem uticaju nacionalizma u Srbiji.

U ovakvom pristupu kakav nam demonstira u ovom intervju ovaj pisac, Hrvatskoj se unapred sve oprašta jer se ona dokopala Evropske unije i tako dobila odrešene ruke da na svojoj teritoriji može da ne poštuje osnovne evropske vrednosti, u šta se možemo uveriti samo ako pratimo politički život u ovoj državi.

O tome svedoči i način kako se aktuelna „socijalistička“ vlada u Hrvatskoj postavila u rešavanju izbegličke krize, pokazujući da je spremna da pokrene talas najnižih ksenofobnih i rasističkih poriva ne bi li prikupila koji procenat više na predstojećim parlamentarnim izborima. O tome nema ni reči u ovom razgovoru jer to ne dotiče našeg proverenog evropejca, koji je toliko zabrinut da Balkan ponovo postane bure Baruta, ali ne propušta da posebno naglasi blagotvornu i mirotvornu ulogu SAD jer EU nije bila u stanju da pacifikuje Balkan, a posebno Srbe, koji se i dalje treiraju kao najveći remetilački faktor. Filip David je veoma jasno označio glavnog krivca za razbijanje Jugoslavije, pominjući samo uzgred i uticaj hrvatskog nacionalizma, što mu više služi kao izgovor da zaoštri svoju tezu o odlučujućoj ulozi srpskog nacionalizma, bez obzira na to što on pokušava da tu svoju osnovnu tezu markira kritikom režima Slobodana Miloševića.

“Od početka je sve najviše ovisilo o Srbiji koja je bila najmnogoljudnija i kontolisala je JNA, ali smo imali nesreću što su na vlast došli takvi političari koji su verovali da će se sve rešiti silom, pa se na kraju ta sila okrenula protiv Srbije. Milošević je najviše kriv, njegov režim je najviše mogao učiniti da dođe do mirnog raspada jer su kontrolisali JNA.“ Pri tome Filip David ne nalazi za shodno da pomene na koji način je u to vreme funkcionisala Tuđmanova politika zasnovana na otvorenoj antisrpskoj histeriji i reafirmaciji osnovnih elemenata ustaške nezavisne države. Ta politika se može sažeti u Tuđmanovom iskazu da se hrvatska nezavisnost i izlazak iz federalne socijalističke Jugoslavije ne može sprovesti bez rata.

On samo papagajski ponavalja osnovne postulate ondašnje, ali i sadašnje zvanične hrvatske promidžbe o velikosrpskoj agresiji, a da nijednom rečju ne pominje pritiske i nasilje kojima su bili izloženi Srbi u Hrvatskoj, koji su nakon zločinačke akcije "Oluja" svedeni na neznatnu nacionalnu manjinu, izgubivši svoju istorijsku ulogu kao konstutivan i autohton narod, što je drastično poništeno čim je HDZ došao na vlast. O tome ne govori Filip David, ali zato ne propušta da u Globusu progovori o pogubnosti srpske propagande. „ Radio sam u to doba na državnoj televiziji i znam kakva je ta propaganda bila. Ljudi su izjavljivali da se prijavljuju u dobrovoljce da idu ratovati u Hrvatskoj, kaže gledao sam na TV-u šta se u Hrvatskoj radi Srbima.“

Svakako da su u to vreme postojala propagandistička preterivanja, ali to ne oslobađa Filipa Davida da nam kaže šta se tada zaista dešavalo Srbima u Hrvatskoj, ali očito da je u pitanju selektivno i dozirano pamćenje.

Svakako da su u to vreme postojala propagandistička preterivanja, ali to ne oslobađa Filipa Davida da nam kaže šta se tada zaista dešavalo Srbima u Hrvatskoj, ali očito da je u pitanju selektivno i dozirano pamćenje, u kome nema mesta za pominjanje zločina i progona kojima su Srbi bili izloženi nakon dolaska HDZ i Tuđmana na vlast, čiji je glavni cilj, koji on nije ni krio, da Srbe definitivno svede na statističku grešku, što se i desilo. O tome ne progovara Filip David jer onda intervju u Globusu ne bi ni bio moguć.

Jasno je da u hrvatskoj štampi, pa i u Globusu nema mnogo prostora za govor o tragičnoj sudbini srpskog naroda u Hrvatskoj osim beskonačnog ponavljanja službenih ocena o čistom, pravednom domovinskom ratu, čiji karakter nije ni pokušao da dovede u pitanje veliki borac za suočavanje sa prošlošću i zločinima počinjenim u građanskom ratu nakon razbijanja Jugoslavije.

Problem je u tome što Filip David demonstrira jednostrano viđenje ratnih događanja i fokus svoje tzv. kritike usmerava jedino na srpski nacionalizam i nespremnost srpskog naroda da prihvati lustraciju koju će sprovoditi licencirani dekontaminatori i denacifikatori specijalizovani za borbu i otkrivanje srpskog nacionalizma. On se ne libi da na sledeći način opisuje u zagrebačkom tisku situaciju u Srbiji. „Ali pogledajte medije koje oni 100 posto kontroliraju, u njima je sve antizapadno i proruske orijentacije od naslova do tekstova. Ako svaki dan gledate televizijski program, a oni vam serviraju takve poruke netrpeljivosti i mržnje da možete očekivati da će većina ljudi ići za tim. Obično 70 posto ljudi ne misli svojom glavom. Ako je u jednoj kulturnoj Nemačkoj Hitler uspeo u toj meri zadobiti poverenje da je možda samo pet posto bilo protiv njega, kako ne bi kod nas. Jer su naši zločinci. Naši kriminalci postali naši heroji. Za sve nađu objašnjenje; ali nisam našao nijedan slučaj gde se kaže: mi smo krivi, mi smo to učinili.“

Poznato je da pisci često žive u svom izmaštanom svetu, da su često odvojeni od realnosti, ali način na koji Filip David tumači savremene društvene tokove u Srbiji samo svedoči o pogubnosti jednostranog, neobjektivnog i ideološkog pristupa. On kao da živi u nekom prošlom svetu i vremenu kada je bilo veoma unosno i profitabilno i to ne samo u političkom smislu voditi bespoštednu borbu protiv srpskog nacionalizma o kome on i danas govori kao glavnoj i vodećoj opasnosti ne samo našeg društvenog života. Pri tome bi mogao da se obavesti o sudskim procesima koji se odvijaju pred našim sudovima za zločine počinjene tokom devedesetih godina i kasnije. A gruba je neistina i podmetanje da u Srbiji nije došlo do osude zločina koje su počinili pripadnici našeg naroda, ali problem je u tome što se u ovom razgovoru zagovara kolektivna krivica jednog naroda jer se kaže - mi smo krivi, mi smo to učinili.

Filip David očigledno nije skoro gledao hrvatsku televiziju i čitao hrvatski tisak, ali on sebe svesno samoograničava na neprestano žigosanje srpske strane kao glavnog krivca i pokretača ratova u Jugoslaviji jer jedino tako i može da dobije zavidan prostor u nedeljniku Globus. Bilo bi interesantno da nam navede sudske procese u Hrvatskoj na kojima su osuđeni počinioci stravičnih zločina nad Srbima. Da li se on seća sa koliko su trijumfalizma i slavljenja dočekani generali Gotovina i Markač u Hrvatskoj nakon oslobađujuće presude u Haškom tribunalu.

Ne postoji nijedan njegov stav ili ocena u ovom razgovoru koji su posvećeni reviziji istorije u Hrvatskoj, a koja se ogleda danas u otvorenoj rehabilitaciji ustaške ideologije i Tuđmanovog političkog nasleđa, ali je zato Filip David posvetio posebnu pažnju reviziji antifašizma u Srbiji.

Isti pristup ima ovaj pisac kada je u pitanju jedna od njegovih omiljenih tema vezana za pitanje revizije istorije. Filip David kaže u ovom razgovoru da u Hrvatskoj i Srbiji dolazi do revizije antifašističke borbe i istorije, ali primenjuje isti metod redukcije i jednostranosti koji je koristio govoreći i o drugim pitanjima. Ne postoji nijedan njegov stav ili ocena u ovom razgovoru koji su posvećeni reviziji istorije u Hrvatskoj, a koja se ogleda danas u otvorenoj rehabilitaciji ustaške ideologije i Tuđmanovog političkog nasleđa, ali je zato posvetio posebnu pažnju reviziji antifašizma u Srbiji.

"Mi u Srbiji uvek smo se ponosili da smo bili na strani saveznika, antifašista. A onda se rehabilituje Draža Mihailović. Draža nije bio antifašista. Ali vi ste se odrekli partizanske borbe i želite ostati antifašista, onda Dražu proglasite prvim gerilcem u Evropi. I to nije kraj, podnesen je zahtev za rehabilitaciju Milana Nedića, šefa kolaboracionenističke vlade pod okupacijom. Za njega se zna da je išao u Nemačku i tražio da se što pre `reši` židovsko pitanje jer inače ne može rešiti mnoge probleme. Porodica je podnela i zahtev za rehabilitaciju Dimitrija Ljotića, koji je sam za sebe govoorio da je fašista. Negira se sve što je donela partizanska borba.“ Iz ovog citata se može videti do koje mere je Filip David uronjen i ophrvan svojom ideološkom isključivošću, selektivnim načinom tumačenja činjenica i istorijskih događaja i na koji način on otvoreno primenjuje duple standarde kada je u pitanju ocena stanja u Srbiji i Hrvatskoj.

Ovaj intervju nam je jasno pokazao koje uslove treba ispuniti da bi se dobila mogućnost objavljivanja u hrvatskom tisku. Pre svega treba slediti glavne tokove hrvatske zvanične promidžbe i neprestano osuđivati i žigosati pogubno dejstvo velikosrpskog nacionalizma, optuživati Srbiju da je glavni krivac za razbijanje Jugoslavije i pokretač ratova, ukazivati na reviziju istorijske istine o antifašizmu u Srbiji, opisivati Srbiju kao tamni vilajet ksenofobije, antisemitizma i rasizma, podržavati stavove koji govore o nesposobnosti i nespremnosti Srba da se suoče sa prošlošću i zločinima počinjenim u njihovo ime i isticati presudan uticaj Rusije i ruske propagande na oblikovanje javnosti u Srbiji, koja je dominantno antizapadno, narodnjačko i antievropski orijentisana.

Sve ove uslove Filip David je prilježno i dosledno ispunio i zato je i dobio toliko veliki prostor u tjedniku Globus. Naša nevolja je tim veća jer ovi uslovi za objavljivanje u velikoj meri važe i u mnogim našim novinama i nedeljnicima.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će crnogogorski „Zakon o slobodi veroispovesti“ biti povučen?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner