Fudbal kao najnebitnija glavna stvar na svetu

Teško da postoji globalizovaniji fenomen na svetu od fudbala. Nema države na planeti u kojoj se ne igra fudbal – dobro ili loše, svejedno je. Važna je njegova sveprisutnost. Igraju ga na terenima sa najfinijom engleskom travom. Igraju ga i bosonogi klinci u afričkim zemljama. Fudbal smatraju „najbitnijom sporednom stvari na svetu“: sa posla jure na utakmicu ili makar na televizijski prenos. Rekviziti poput šalova, dresova i piva podrazumevaju se. Zaljubljenici u fudbal kažu da im je to odmor i zabava istovremeno. I dok se oni emotivno troše psujući sudiju i igrače protivničkog tima, utakmicu prati i nekoliko kamenih lica. U pitanju su vlasnici klubova, menadžeri i pripadnici drugih elita. Nije slučajno što je baš fudbal najpopularniji sport na svetu. Fudbal je spektakl za masu i čvrsta ruka onih koji vladaju – u starom Rimu bi rekli „hleba i igara“.

Burdije je smatrao da frakcije srednje klase poseduju različite sportske sklonosti. Fudbal je u tom smislu sport radničke klase koja telo shvata „instrumentalno“, a „kockanje sa telom“ prirodnim. A kako i ne bi kad je to većini dece iz radničkih porodica jedina (revolucionarna ) mogućnost da svojoj deci omoguće drugačiji habitus od onog koji oni imaju. U uslovima prepuštenosti samima sebi, bez sredstava za školovanje i uopšte bez upućenosti na značaj obrazovanja, zasipani medijskim slikama Bekama, Maradone i sličnih, deca iz radničkih porodica, svesna da jedino rizik (u ovom slučaju sopstveni ) donosi kapital, kreću tim putem. Sukobiti se sa zakonom ili biti na ispravnoj strani, pitanje je u temelju izbora između nužnih opcija: kriminal ili sport. Telo je jedino čime raspolažu, jedini upotrebljivi kapital koji uz malo sreće može doneti korenitu promenu. U početku je važan predani rad: ponavljanje elementarnih pokreta do iznemoglosti. Time treneri rutinizuju akcije igrača do trenutka kada oni počinju intuitivno da reaguju u istim i sličnim situacijama. Igrači tako postaju telesni objekti kojima upravljaju profesionalni eksperti. Fuko bi rekao da se „profesionalni sportisti izdvajaju u modernim sportskim klubovima na „arhipelag nalik na zatvorski“: vežba, ishrana i odmor strogo se kontrolišu, a svakog pojedinca pregleda lekar specijalista kako bi isključio postojanje fizičkih nedostataka i „karakternih defekata“. Sport, a fudbal naročito tako postaje inženjerska delatnost projektovanja sve sposobijih ( tuđih ) tela radi postizanja sve boljih rezultata. Humanost i plemenitost nestaju, slabost je ismejana, a povrede redovne. „Sportiste uče da ignorišu znake rizika bola koji označavaju fizički slom. Rušenje prepreka bola već dugo se predstavlja kao hrabro ili kao oznaka istinskih suparnika.“ (Đulijanoti, 2008) Kad duh u telu prestane da ima svoju volju, a samo telo postane puki instrument dresirane volje, sledi nagrada:

Najprestižniji klubovi, visoke plate, popularnost i sponzori. No, tek onda nije kraj. Tek onda počinje borba da se bude još bolji, još izdržljiviji, da se što duže opstane u svetu koji izgleda da nije onakav kakav se činio na tv ekranu kupljenom na kredit u dnevnoj sobi radničke porodice.

Sportski mediji svojom logikom voajerizma pobedu ili poraz u svojevrsnom ratu kluba protiv kluba (čitaj: kvarta protiv kvarta, grada protiv grada, države protiv druge ) predstavljaju kao javnu ispovest igrača kroz slike pobede, slavlja, suza opet i iznova, ubrzano, usporeno, te iz više uglova. Publika stiče utisak da igrači igraju iz ljubavi, iskrenosti, predanosti. Igrači igraju zbog premija po golu, ugovornih obaveza prema klubu, medijima i sponzorima, da se ne vrate tamo odakle su počeli, odakle je malo njih otišlo. Većina koja je ostala i sada u svojstvu njegovog visočanstva gledaoca prati i živi ono što mu mediji nude: kod kuće ili na stadionu.

Stadion je za fudbalske navijače sveto mesto: ranije se nedeljom pre podne išlo u crkvu, sada se istim danom, ali po podne ide na stadion. Kada se pojedinac odmori od radne nedelje i kada je relativno rasterećen od obaveza i pritisaka, kada postoji mogućnost da samostalno promišlja, pravo je vreme da mu se kao bebi u kolevci pruži zvečka i istovremeno ukroti i usmeri potencijalno nekontrolisani tok misli. Napravljeni od para poreskih obveznika, stadioni će za početak, pojedincu naplatiti ulaz. Mala cena za potpuno nov, hiperrealan svet u kojem „žive“ igrači i koji zaokuplja sva čula: vid šarenilom, sluh muzikom, miris i ukus hranom i alkoholom, dodir gomilom koja se tiska. No, u jednom je ovaj svet i te kako realan: on potpuno doslovno usvaja i prenosi društvenu strukturu: zavisno od cene ulaznice, pojedinac je smešten na južnu, istočnu tribinu, parter ili u ložu. On samodisciplinovano sedi na svojoj plastičnoj stolici i čak opominje druge koji izađu iz dodeljenih granica svoje stolice iliti ustanu da se vrate u dodeljeni okvir. A sam stadion je toliko velik (više sedišta, više ulaznica, veća ciljna grupa, više sponzora jednako veća zarada – matematički precizna formula!) da je nemoguće zdravim vidom pratiti dešavanja na terenu te je neophodno prisustvo „produžetaka ljudskih čula“, medija. Praćenje fudbalskog meča na stadionu tako postaje gledanje utakmice (koja se odvija tik pred pojedincem) na video-monitoru. Oba ova gledanja utakmice, na stadionu i kraj TV aparata, jesu isposredovana. Njihov doživljaj meča je konstruisan, a ne prenet od strane medija, kako se naivno veruje! Jedina razlika je u uverenosti pojedinca, gledaoca, da u prvom slučaju prati događaj „uživo“.

Čak i na stadionima elita je prisutna, ali u hermetizovanim ložama u kojima šampanjac služe isključivo dugonoge plavuše. Ona se ne meša sa publikom sportskog spektakla već iz svoje udobnosti promatra igrače – gladijatore koje plaća da se bore do poslednjeg atoma snage i rulju koja izliva iz sebe sva nezadovoljstva i frustracije nastale usled nametnutog načina života u koji su naivno upali, jer im ta ista elita tendenciozno servira uslove života. Sve je isto kao i u vreme rimske imperije: nekolicina vlada, odlučuje o životu i smrti pokretom palca, u postmodernom društvu novcem; gladijatori ko zna kakvog porekla bore se za goli život, ne štedeći drugi život; rulja dovučena iz nehumanih uslova života veruje da prisustvuje istorijskom činu po slobodnoj volji i izboru – „hleba i igara“ rimski recept za držanje mase pod kontrolom odnosno održanje na vlasti i u privilegijama. Stadioni su i u arhitektonskom smislu replike rimskih koloseuma. Kao da se u društvenoj strukturi za 2000 godina skoro ništa nije promenilo, kao da pojedinac tokom 20 vekova ništa nije naučio. Kao da je pravilo da manjina vlada i živi na račun iznurene i izmanipulisane većine, kao da drugi način ne postoji.

„Moderni sportovi kultivišu disciplinovana tela sportista, gledalaca i zvaničnika“, kaže Đulijanoti. Ja bih fukoovski dodala: fudbal više nego bilo koji drugi sport disciplinuje društvo. Za vlasnike kapitala zarada. Za elitu poluga moći. Za masu zabava kao povodac za psa: pas može slobodno da trči u granicama povodca. Kad se približi granici, biva ugušen. Tako postmoderno društvo u svojim zahtevima za ravnopravnostima i nediskriminaciji najrazličitijih vrsta mirne savesti nam „daje“ slobodu, hleb. Fudbal, kao ključni oslonac ovakvog društva, jeste „zadužen“ za igre – ventil prosečnog pojedinca da legitimno izbaci najgore iz sebe bez ikakvih posledica i ostane „ispražnjen“ da bi stupio u akciju, revoluciju. Na zaboravimo alkohol kao vernog pratioca fudbalskih navijača, odnosno industriju alkohola kao jednu od glavnih oglašivača tokom fudbalskih utakmica i prenosa. Zajedno, zamagljuju oštar na nepravdu vid pojedinca, razbijaju zajednicu (tata ide na stadion, mama ostaje kod kuće), omađijavaju i otupljuju kritičku svest onih koji imaju sva prava ovog sveta da žive slobodno telom i pre svega, duhom svojim, ako je ta dva uopšte moguće razdvojiti. Zdrav čovek bi trebalo glasno da se zapita zašto njega uopšte zanima šutiranje lopte po travi? Ili još bolje, da li ga uopšte zanima to isto šutiranje ili postoje drugi razlozi zbog kojih prati fudbal? Šta pojedinac dobija, uči, čime se oplemenjuje gledanjem fudbala osim što razvija neprijateljska osećanja ka igračima drugog tima (čitaj: ka žiteljima drugog kvarta, grada, države)? Da li je svestan da to što zna da Maradona ima milione koje troši na kokain nije ništa drugo do gledanje u tuđe dvorište, preko plota? A ako je sport zdrav kao što taj isti pojedinac tvrdi, zašto sam ne šutira loptu sa svojom ili decom iz komšiluka u parku ili na livadi umesto što gaji pivski stomak ispred TV-a? Od gledanja kako drugi trče, ne gube se kilogrami, niti zdravi.

Nazovimo stvari, dakle, pravim imenom: Fudbal je najnebitnija ikada pojava koja je zavladala svetom, na radost i korist isključivo elite!