Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Intelektualci kao medij
Kulturna politika

Intelektualci kao medij

PDF Štampa El. pošta
Vladimir Milutinović   
utorak, 09. decembar 2008.

Ovde ću temu medija malo zaokrenuti i pogledati na drugu stranu od one na koju obično pomislimo kada kažemo “mediji” – televizija, radio, novine ili diskovi. Mogu li ljudi, posebno intelektualci, biti medij? Medij je, u najopštijem smislu, nešto preko čega se prenosi nešto drugo, nešto čija je uloga da prenese neku poruku, da ostvari neku vezu, ispuni neki zadatak.

Imaju li intelektualci neku ulogu tog tipa?

Poći ćemo od pretpostavke da imaju i da ta uloga objašnjava mnogo od onoga što se obično smatra intelektualnim habitusom i background-om. A ta uloga bi bila, najuopštenije rečeno, da zadovolje potrebe vlasti i „naroda“ za nadom u bolji život. Bolji život, ostvarenje želja, dobijanje onoga što nekome pripada, pravda – oduvek su osnovne političke kategorije. Narod, kao onaj koji je dole i koji nema moć, želi ostvarenje ovih vrednosti, ali je takođe tradicionalno nem. Narodu je potreban neko da ovu želju prenese vlastima, moćnicima, da brani stvar naroda kod njih. Neko ko će vlastima ispostavljati moralne zahteve, ograničavati njihovu samovolju i moć, biti glas slabih. Sa druge strane, i vlastima je potrebno da kontrolišu onoga ko, sa ove prve strane, drži poziciju onoga u koga se narod uzda i ko ima imidž zastupnika naroda. Iz perspektive vlasti, idealan je takav intelektualac koji bi mogao istovremeno da zadovolji obe strane: koji bi zastupao samo interese moćnika, ali tako da je narod ubeđen da zastupa njihove interese. Neko ko je u stanju da posebne interese predstavi kao opšte. On sam mora imati imidž nekoga ko, ako nije otvoreno na strani naroda, makar sudi nepristrasno – ne sme biti očigledno da on zastupa interese vlasti.

Međutim, tu nastaju peripetije koje nas interesuju. Naravno, o intelektualcima i intelektualnosti se može govoriti u sasvim drugom smislu, odnosno, u smislu da je pravi intelektualac onaj ko može da neutrališe delovanje ovih želja vlasti i naroda u ime zaista nepristrasnog i istinitog suda. Ovde bi neko mogao da uzvikne Eureka! To nam treba! Ali, to nije baš tako jednostavno. Ovo umeravanje želja stalno gubi pred onima koji se trude da direktno i potpuno zadovolje želje bilo „naroda“, bilo vlasti. Odvajajući se od tih želja ovakav intelektualac udaljuje se od neposrednih interesa većine zainteresovanih i postaje sve više neinteresantan, za mnoge nerazumljiv i napušten.

U drugom slučaju, intelektualac može biti uljuljkan u nekom intelektualno-ideološkom ekvilibriju kada postoji veliki stepen saglasnosti o tome koje ideje nose pravedan poredak. Tada intelektualac vidi da su te ideje tražene – i to na obe strane – i da njihov zastupnik istovremeno neće biti izložen optužbama za pristrasnost i manipulaciju. Čini se da je tako, u velikoj meri, bilo u vreme socijalizma. Marksizam je, za veliku većinu, predstavljao ono što ispunjava njihove ideološke potrebe i veće iskakanje iz tog konsenzusa u ime neke lične istine verovatno se činilo neprikladno iz više razloga, nešto kao traženje intelektualne pogače preko hleba.

Najzanimljiviji, u ovom pogledu, sigurno je period velikih društvenih promena, kakav je, na primer, bio prelazak iz socijalizma u kapitalizam koji se kod nas odužio i odigravao stepenasto, gde su se neki elementi novog poretka prihvatali, neki odbacivali. Naši intelektualci se u ovim promenama mogu naći u velikom čudu. Do juče uljuljkani u jednu ideju koju prihvataju obe strane koje se pitaju u društvu, sada odjedanput treba da odgovore nekim novim zahtevima. Narod sada traži nešto drugo, na primer, privatno preduzetništvo i povratak tradiciji umesto komunizma, vlast se može u početku kolebati, a onda odgovoriti na ove potrebe. Stvar se dodatno komplikuje, jer promenu prati uvođenje demokratije, tako da za vlast nije dovoljno da promeni ideologiju, što bi ona rado učinila, jer se pojavljuju novi pretendenti koji tvrde da su oduvek imali te nove ideje i da bi mnogo bolje ostvarivali te nove narodne želje. I narod i vlast recimo da nemaju nekih posebnih intelektualnih obaveza, pa mogu da tvrde ono što do juče nisu tvrdili, ali, intelektualci su nekako u drugačijoj poziciji. Oni igraju svoju ulogu upravo zahvaljujući tome što mogu vlastiti govor predstaviti kao znanje, dakle kao nešto što je oslobođeno direktnog uticaja interesa, želja, nešto što je objektivno i u tom smislu teže promenljivo. Njima bi trebalo mnogo teže da padaju promene u znanju.

Koliko znate naših intelektualaca koji su jasno izjavili da neke svoje ranije ideje smatra pogrešnim? Ne tuđe ili opšte ideje, nego svoje? Ja ne poznajem takve. Doduše, poznajem neke koji nisu ni ranije imali ove promarksističke ideje, a koji su, ako su u nečemu menjali svoja mišljenja, to priznavali. I retke, koji se i danas drže važnoga u levom pogledu na svet koji su imali ranije. Ali od onih koji su ranije činili marksističku većinu, a i danas su u većini sa nekom drugom „teorijom“, niko nije rekao da je promenio mišljenje. A to govori mnogo. Objašnjenje za ovu činjenicu može biti da su oni naprosto prešli na neko novo polje istraživanja ili da su, na primer, ranije govorili činjenice o socijalizmu, a danas o novom sistemu. Ali, taj odgovor je slab. Zar su sve svoje vreme potrošili na puke činjenice i nešto što ne može da traje ni 20 godina, koliko traje tranzicija? Ono o čemu se ovde radi nisu činjenice nego norme. S druge strane, činjenica da nikada nisu pisali o onome u čemu su grešili može biti znak da su se oni pomirili sa tim da je sve što govore samo izraz interesa ili vremena, da je to samo ispunjavanje zadataka o kojima smo govorili na početku, samo odraz želja, bilo vlasti, bilo naroda.

Postoji i treća strategija koja je meni ovde najzanimljivija, strategija koju bi mogli nazvati poopštavanje cilja. U tom okviru intelektualci reinterpretiraju svoju delatnost tako kao da je od samog početka jasno da njihov govor ne pretenduje da bude znanje, nego isključivo zaštita slabih, humaniteta, čoveka. Oni su na strani čoveka, pa ako su nekada bili na strani čoveka marksističkim idejama, a sada su na strani čoveka ideološki neutralnijom kritikom nacionalizma ili kapitalizma ili otuđenosti itd, tu nema nikakve protivrečnosti, oni su se uvek bavili istim, takoreći, humanitarnim poslom. Ideje pomoću kojih su to radili stizale su sa strane, pa bože moj, možda i od vlasti, ali oni su koristili te ideje u humanitarne svrhe. Iz ove perspektive, glavno je da ne ugasne plamen utopije, želje i nade u bolji svet i taj zadatak je na intelektualcima. Kako je to rekla Zagorka Golubović u jednom intervjuu Politici, ona se nikad nije interesovala za „čistu filozofiju“, već samo za onu filozofiju koja je u službi čoveka. Međutim, iako je razumljivo zašto g. Golubović želi da joj se prizna da je uvek brinula za običnog čoveka, žrtve itd, zašto bi odatle trebalo zaključiti da je „čista filozofija“ nešto prazno, nešto iz čega ne slede nikakve koristi ni po društvo, ni po znanje. Nešto za šta nije nikakva šteta ako se nismo interesovali? Odakle dolazi potreba da se zauzme ovaj stav?

Tu, dakle, ima jedna figura koja je opasna. Čini se da je ovaj stav samo reakcija na te nepredvidive izmene potreba za „znanjem“ tokom vremena, koji pokušava da negira teskobu koju nosi ova situacija tako što negira samo znanje. Nesvesni tok u razmišljanju verovatno ide ovako: ako smo mi bili neuspešni u pronalaženju znanja koje bi preživelo turbulencije vremena, proglasimo da se to ni ne može izbeći, odnosno, da su pretendenti na znanje uvek lažni. Time se obema stranama, klijentima „znanja“, prave ultimativne usluge: vlast je sada potpuno slobodna, nikakva ograničenja neće moći da se pozovu na znanje, a, naizgled, ni narod nikada nije dobio više slobode – nema više ni teorije ni „ideologije“ u koju država traži da se veruje. Tako se jedna specifična potreba, potreba dela intelektualaca da se preko njih odvija transfer želja i poruka od naroda ka vlastima i obrnuto pretvara u diktum o relativnosti znanja. Ustvari, intelektualci ne žele da im promene koje se dešavaju u znanju smetaju da vrše svoju ulogu. Ili, da naglasim ono što već očigledno sledi: intelektualci, inače zaduženi za znanje, okreću se protiv njega, jer pokazuje tendenciju da izneverava njihove potrebe.

Mislim da čitavi teorijski, pa i politički pravci nastaju iz ove potrebe. Hajde da ovde razmotrimo samo slučaj savremenog anarhizma. Svi znaju da je anarhizam bio konkurent socijalizmu na levici. Ono što je bila njegova specifičnost jeste da je smatrao da je pravo oslobođenje nemoguće dok traje „vladavima čoveka nad čovekom“, odnosno, dok postoji država. U vezi s tim, odmah se postavljaju neka pitanja: ko će se baviti onima koji krše zakon? Kako će se od države razlikovati oni koji rukovode akcijama cele zajednice, kada su one potrebne? (na primer, treba da se napravi jedan most – kako će se odlučiti da li će on biti napravljen i ko će rukovoditi izgradnjom?) Kako će konkretno izgledati anarhistička „država“? Svojevremeno je Kropotkin, jedan od osnivača anarhizma, odgovorio na ova pitanja tvrdnjom da je: „svaki pokušaj preciznijeg određenja budućeg uređenja uzaludno gubljenje vremena“. Anarhisti su i inače bili protiv „teoretičara“. Sad je pitanje: po čemu se ovo, navodno doktrinarno opredeljenje razlikuje od prostog priznanja da se plašimo da će se naša predviđanja pokazati lažnim ili da će se naše ideje o tome šta je dobro pokazati kao neprihvatljive ili neostvarive? Drugim rečima, šta garantuje da ovaj stav nije samo prikazivanje teorije kao „kiselog grožđa“ od strane nekog ko je slab u teoriji?

S druge strane, ako nikakvo znanje ne stoji na strani anarhista – šta može da stoji? Šta bi mogao da bude potez koji bi im ipak doneo atraktivnost i prednost? Izgleda samo to da pokušaju da maksimizuju ponudu „narodu“, da blanko, bez teorije koja bi objašnjavala kako je to moguće, obećaju više slobode, više samoostvarenja. Tako dolazimo do zaključka da se čitav anarhizam zasniva na prostom aukcijskom pogađanju: dobija onaj ko nudi najviše, pri čemu je pogađanje bez pokrića, jer ništa ne garantuje da će se ponuda realizovati.

Ako je ovo objašnjenje tačno, onda je trenutna popularnost anarhizma, s jedne strane, posledica intelektualnog bankrota dela jedne generacije intelektualaca. Ona nije neko novo rešenje koje rešava protivrečnosti stare teorije ili izbegava njene nedostatke, nego sasvim obrnuto, ona ide na to da je ništa, odsustvo teorije, bolje od nečega, bilo kakve teorije. Anarhizam odgovara i strani vlasti – Velikog drugog – jer je prazan. Baš zato što je ostvarenje forme ideologije, anarhizam ne predstavlja nikakvu opasnost za poredak. Pošto obećava maksimalnu slobodu svima, on pravi isto onoliko posledica koliko bi na arhitekturu nekog grada, učinila grupa graditelja koji svaki za sebe pokušava nešto da napravi, jer je svaki od njih, kao ugrožavanje slobode, odbacio teoriju šta treba uraditi onog drugog.

Arheologija znanja iz prošlosti verovatno bi pokazala neko slično preplitanje potreba i „teorije“, preplitanje znanja i moći, u mnogim kvazi-filozofskim ili političkim pravcima. Ali je važno da pored ovoga postoji jasan napor prave filozofije da se ovaj uticaj ideologije smanji. Ta „čista filozofija“ možda krije metodološka pravila koja zaista mogu voditi ka znanju, a čija razrada bi mogla biti cilj intelektualaca kojima jeste do znanja, a ne do uklapanja u ideološke želje. Intelektualci bi mogli sebe učiniti medijem vlastitih ideja koje su provučene kroz sito dobrih metodoloških pravila.

Umesto toga, izgleda da živimo u, skoro neprozirnom i za same aktere, matriksu privida – privida da su intelektualci prevazišli svoju ideološku ulogu, privida da više nema ideologije, laži vlasti da se ne meša u ovaj javni prostor.

Ako je za utehu, makar u taj matriks (skoro) svi veruju.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner