Književne sablasti

U savremenom srpskom književno-društvenom kontekstu uočava se jedna ironija: ono što bi se moglo nazvati demokratskim potencijalom književnih studija, danas je izgleda upravo ono što ugrožava njihov integritet. To se, na primer, da zaključiti iz još aktuelnog konkursa Narodne biblioteke Srbije, kojim se otkupljuju knjige iz oblasti društvenih nauka, humanistike i angažovane književnosti za mrežu matičnih i univerzitetskih biblioteka u Srbiji. Kada ostavimo po strani određene, u najmanju ruku – skarednosti (budući da ovde govorimo o izuzetno bitnoj instituciji države Srbije), ono što u tekstu ovog konkursa naročito zahteva pažnju svakog iole zainteresovanog čitaoca u ovoj zemlji je sledeći pasus:

„Uz to, ove godine u izbor ulazi i kvalitetna domaća i prevodna književnost, problemski i kritički orijentisana, sa izrazitim društvenim angažmanom, odnosno knjige domaćih autora, autora iz regiona i inostranstva, koje na književno uspeo način obrađuju teme poput ratnih sukoba tokom raspada SFRJ, odnosa pojedinca i politike, slobode i jednakosti u uslovima dramatičnih ekonomskih, ekoloških i tehnoloških promena, pitanja krivice i odgovornosti, ideološke i medijske manipulacije, statusa i odnosa između raznih i različitih vrsta identiteta (nacionalni, klasni, kulturni, politički, verski, polni itd).“

Naime, ovo bi praktično značilo da jedna državna institucija (pri tom, nadređena svim ostalim sličnim u delatnosti kojom se bavi) favorizuje tzv. angažovanu književnost, tj. savremenu književnost meri i vrednuje po izvesnoj ideološkoj matrici, jer pojedine teme imenuje i određuje kao poželjne. Drugim rečima, u pitanju je tematska favorizacija. Istovremeno, ovo je svojevrsno uputstvo izdavačkim kućama, koje teme i modusi treba da budu privilegovani prilikom štampanja kako bi ta izdanja bila otkupljena.

Kao da se, iako su nam puna usta demokratije i dvadeset i prvog veka, ponovo probudio duh iz doba pošasti, iz vremena kada se institucionalno uticalo na stvaraoce, a književnost se sagledavala kroz ideološke kalupe. Samo, ovaj duh čak više nije ni onaj stari ideološki, koji je donosio rigidne zaključke ipak na osnovu nekakve dogme u koju se verovalo. Ovaj, savremeni duh književnih pošasti, ispražnjen je od svake ideologije i sveden na puku izveštačenost i jedan prevashodno dnevno-politički plan.

Upravo ovo buđenje duhova prošlosti jeste tema slavne knjige jednog od stubova savremene filozofske misli, Žaka Deride – „Marksove sablasti“. Ukratko: usled podudarajućih događaja pada Berlinskog zida i pada Sovjetskog saveza, postalo je konvencionalno reći da je Marks mrtav. Jedna od posledica toga jeste nastupanje ekstatičke, trijumfalističke afirmacije tzv. Novog svetskog poretka u kome je izvesni ideal liberalne demokratije ili kapitalističkog sistema napokon „ostvaren“. Prema tom modelu, celokupna istorija je shvaćena kao borba između demokratije i totalitarizma i ona je, naprosto, došla do svoga kraja. Oslobođen od ideološkog poimanja ljudskih bića, „čovek“ stiže na kraj istorije u obliku univerzalnog, transistorijskog pojedinca. Ovo slavno-problematično obrazloženje ima svoje utemeljenje u bestseleru Frensisa Fukujame „Kraj istorije i poslednji čovek“, kojim se Derida delimično bavi i koje problematizuje u „Marksovim sablastima“. Po Deridi, ovakva logika predstavlja problem, na primer, za neko kontra-mišljenje, koje bi bilo zasnovano na izvesnom idealu marksizma kao svojevrsnog demokratskog principa koji ne bi bio ograničen jedino na apsolutnom prioritetu „slobodnog tržišta“. Jedno drugo tumačenje „globalizacije“, kako Derida ukazuje, moglo bi gledati na skorašnje trendove jedino kao na uzrok za zabrinutost, a ne za nekakav trijumfalizam i slavlje, ako se ima u vidu da ovaj novi poredak inkorporira u sebe i fenomene kao što su: beskućništvo, trgovina oružjem, strani dugovi, nezaposlenost, korupcija, međuetnički ratovi, narko-karteli, mafija itd.

Kada se na ovom fonu sagleda tema našeg teksta (konkurs NBS), iz perspektive sadašnjeg društveno-kulturološkog trenutka, postaje jasno da se dati konkurs zaista doima kao svojevrsno buđenje duhova prošlosti, ali gde je domen političkog (u našem tranzicionom društvenom kontekstu) još uvek na dnevnopolitičkom stupnju, a ne na nekom visoko intelektualnom o kome je pisao Derida (kada bi to bar bio pravi marksizam!). Svoju slavnu manifestaciju, ideološko viđenje stvari, u kontekstu srpske književnosti, imalo je u eseju-paskvili „Tri mrtva pesnika“ Marka Ristića, u kome se na veoma vešt, ali ideološki usmeren način, diskvalifikuje određena književnost, samo zbog toga što se ne uklapa u nametnutu, levičarski intoniranu, doktrinu. Ono što Ristić zamera ovim stvaraocima jeste njihova začaurenost, navodna sebična briga za same sebe i svoj unutrašnji život, kao i za njihovu sopstvenu slobodu, te zaključuje da u vremenu nakon Drugog svetskog rata i velike borbe naroda „za sreću svih“, nema mesta za ovakvu poeziju i pesnike kao što su Rastko Petrović, Miloš Crnjanski ili Pol Elijar. Da li bi i danas u demokratskoj Srbiji XXI veka neki usamljeni lirik slično prošao? Iz ugla ovog i ovakvog konkursa izgleda da bi! Jer, kada danas čitamo Ristićev pamflet, ukoliko ostavimo političke konotacije po strani, jasno je da je on već po svojim osnovnim zamerkama neprincipijelan, budući da dolazi od stvaraoca i kritičara koji je, kako u knjizi „Srpska književna avangarda“ primećuje Gojko Tešić, „svoj izuzetno značajan esejistički opus posvetio borbi protiv utilitarizma, pragmatizma, dogmatizma, teorije odraza!?“ Takođe, čitati ove pesnike samo u okviru njihove unutarnje borbe, čak i da zanemarimo nesumnjive lirsko-književne kvalitete opusa ovih autora, znači veoma parcijalno (u ovom slučaju – namerno) pristupiti ovim stihovima i zanemariti opštu humanističku vrednost te „borbe“. Slično tome, danas, kada imamo u vidu neke prethodne izjave aktuelnog rukovodstva Narodne biblioteke Srbije i čelnih ljudi Fonda za otvoreno društvo (sa kojim je u saradnji NBS i objavila ovaj konkurs), možemo li unapred zaključiti koji bi se stavovi u savremenoj književnosti protežirali, a koji ne; i da li bi se i ovakav tekst konkursa u krajnjoj instanci ispoštovao, ukoliko bi reč bila, na primer, o knjizi koja se angažovano bavi aktuelnim društveno-socijalnim trenutkom na visoko umetnički način, ali ne udovoljava određenim političkim trendovima za koje se zalaže Fond za otvoreno društvo? Naprosto, ovde izlažemo našu sumnju povodom eventualne mogućnosti za neko kontra-mišljenje u okviru datog konkursa, koje će se bazirati na svojevrsnom idealu demokratije koji ne bi bio ograničen samo na liberalno-demokratsku opciju ili filozofiju „otvorenog društva“ i koje bi i tu opciju moglo kritički sagledavati u svom tekstu? 

Činjenica da se ovde, pri tom, radi o savremenoj književnosti jeste baš ono što je uznemiravajuće. Ovo nije ni malo bezazleno, jer upravo kroz ignorisanje prepoznavanja dnevne politike u tekstu ovog konkursa, od čitaoca se samo može očekivati da postane idiot (i u antičkom (apolitičan čovek) i u savremenom smislu). Očigledno je nastupilo doba igara političke moći, u Srbiji redovno tek na dnevno-politikantskom nivou. Stalno preispitujući i „zamrzavajući“ u određenom okviru ono što je živa pisana reč i neprekidna igra označitelja, kako bi to Derida nazvao, savremene književne sablasti, sa navodno liberalnim predznakom, pretvaraju književnost u političkog monstruma, čime ono prestaje biti poezija i postaje samo još jedna crtica iz liberalno-demokratskog paviljona srpske svakodnevne politike. Čitajte i smejte se ili čitajte i plačite. Ni komedija ni tragedija, više farsa..., ali farsa sa potencijalno generacijskim posledicama.