Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Kraj ere zapečaćenih prošlosti
Kulturna politika

Kraj ere zapečaćenih prošlosti

PDF Štampa El. pošta
Radovan Kalabić   
utorak, 07. oktobar 2008.
Trećeg septembra ove godine u Pragu je obeležena šezdesetogodišnjica smrti Edvarda Beneša, predsednika tzv. Druge češke republike. Istog dana nemačka vlada usvojila je projekat memorijalnog centra posvećenog posleratnom egzodusu dvanaest miliona Nemaca iz srednje i istočne Evrope. Sutradan, u Beogradu, na Velikoj sceni Ustanove kulture „Vuk Karadžić“, nazvanoj i Beogradski plesni centar, premijerno je izvedena „Klanica pet“. Reč je o digitalnoj ili kibernetičkoj pozorišnoj predstavi koja za literarni predložak ima kultni roman slavnog Kurta Vonegata (1922–2007), objavljen pre skoro četiri decenije. 

 

Posle prošlogodišnje premijere u Užičkom pozorištu, sada su i Beograđani dobili priliku da pogledaju sajber verziju Vonegatovog dela u multimedijalnom teatru. Bila je to, istovremeno, prilika da se odavde, iz Srbije, oda zaslužena pošta nevinim civilnim žrtvama stradalim u bombardovanju Drezdena, pred sam kraj Drugog svetskog rata. Predstavu u režiji i adaptaciji Fahrudina Salihbegovića izveo je Studio za elektronski teatar (SET). Producent predstave je Aleksandar Đerić. Glumačka ekipa skupljena je sa svih strana. Iz Mađarske, Hrvatske, BIH... A Nemca igra Albanac sa Kosova.Među pokroviteljima su navedeni Ministarstvo kulture i Ministarstvo dijaspore Vlade Republike Srbije, ambasada Holandije u Beogradu... Generalni pokrovitelj je Mad Marks – kreativni kapital.
   
  I


  Iako pompezno i danima najavljivana, „Klanica pet“ je, za sada, u ovdašnjim medijima skromno ispraćena – više pukom informacijom nego ozbiljnom pozorišnom kritikom, kao podatak bez valjanog estetskog suda, kao štura vest, a ne značajan događaj.
  Prema rečima njenog producenta, „Klanicu pet“, sve sa partnerima iz Nemačke i Finske, tek čeka nastup u Kembridžu, u Velikoj Britaniji, u postojbini Gordog Albiona. Dakle, u zemlji čije je tradicionalno ravnodušje, uz ignorisanje gostiju sa strane i njihove prošlosti, poželjno odgonetati kao gest blagonaklonosti. Kao pravu milost i najtoplije gostoprimstvo.
  Na Ostrvu bogate pozorišne tradicije još se pravi, sem ako nije u najvišem državnom interesu, oštra razlika između političkog marketinga i autentičnog umetničkog izraza – između parola i reči, plakata i slike, između tendencioznosti i umetničke neposrednosti, angažovanosti i spontanosti, između narudžbine i nadahnuća. Zato je mnogima suđeno, a pozorišnim trupama naročito, da tek po stupanju na Ostrvo spoznaju da su se još u polasku na gadno more navezli.


  II

   
  Drugi rat okončan je pobedom saveznika. Iz te činjenice pobednici su za sebe prisvojili sva prava, pretvarajući ih u običajna. Među njima i pravo da pišu istoriju i kontrolišu prošlost, a naročito tuđu i posebno prošlost poraženih.
  Zbog toga su Nemci duže od pola veka živeli pod okupiranom prošlošću. Hodili su pognute glave i nisu smeli da zucnu čak ni o svojim nevinim civilnim žrtvama. Za njih je, zbog voljnog i nevoljnog saučesništva u Hitlerovom ludilu, šest decenija bila rezervisana isključivo uloga dželata. O iskazivanju pijeteta prema poginulim civilima i proteranima, pa makar i kroz umetničku formu, nije moglo biti ni govora. Bar ne na teritoriji podeljenoj između pobednika – okupatora.
  Nametnuto im je sveto pravilo pokornosti i podobnosti, nazvano političkom korektnošću. Generacije Nemaca, denacifikovane i ponižene, živele su sa grižom savesti, ispaštajući grehe predaka. U samoprekoru i samooptuživanju, koje se vremenom pretvorilo u uslovni refleks, sa svim simptomima kolektivnog mazohizma. Vrhunac poremećenog stanja svesti ogledao se u višedecenijskom prećutkivanju sopstvenih žrtava i striktnom pridržavanju jednodimenzionalne uloge krvnika.
  Sve do pre neku godinu, kada se na tlu Nemačke pojavila knjiga-dokument Jerga Fridriha (1944) Požar – bombardovanje Nemačke u ratu 1940–1945. Tek tada su se brojni i već zacementirani istorijski tabui razbili u paramparčad. Tiraž od sto hiljada, na mahove odštampanih primeraka, planuo je za samo nekoliko nedelja. Većina Nemaca prvi put je saznala da su njihovi gradovi i naseljena mesta bombardovani od 1940. Fridrihova knjiga pripada istoriografiji, koja, po gruboj antičkoj definiciji, opisuje ono što je bilo. Prethodno je književnost „odradila“ svoj posao, prikazujući i ono što je moglo da bude. Zato Vonegat u romanu zapisuje: „Sve se ovo odista dogodilo. Manje-više.“

 
 III

   
  Kurt Vonegat, potomak druge generacije nemačkih useljenika u SAD, mobilisan je u američku pešadiju i poslat na front u Evropu. U postojbini svojih predaka biva zarobljen. Pravim čudom preživljava angloameričko bombardovanje Drezdena, koje je trajalo od 13. do 15. februara 1945. Bilo je to najveće pojedinačno masovno razaranje u istoriji ratovanja na evropskom kontinentu.
  Uz upotrebu fosfornih bombi Englezi i Amerikanci su u otvorenom i nebranjenom gradu, punom izbeglica pobili, prema najpribližnijim procenama, više od 130.000 civila! Sravnili su sa zemljom jedan od najlepših gradova ondašnje Nemačke i Evrope, s pravom nazivanim nemačkom Firencom, zbog svoje gotske arhitektonske lepote, a s njim i neprocenjivo istorijsko i kulturno blago. To se dogodilo u trenutku kada je ishod rata već bio poznat.
  Bombardovanje Drezdena počelo je na dan kada su jedinice Crvene armije, posle pedeset dana opsade i nebrojenih žrtava, oslobodile Budimpeštu. U toj bici za glavni grad Mađarske poginulo je 50.000 nemačkih vojnika. To se sve dogodilo na velike hrišćanske praznike, u prvoj nedelji korizme, na Svetog Valentina, na Dan zaljubljenih, na Svetog Trifuna i na Sretenje Gospodnje.
  Sem slepe osvete i ritualnog revanšizma sa žigom Antihrista, teško da bi ijedan drugi motiv mogao podstaći normalan ljudski um na takav varvarski i genocidni čin.
  Pakleno iskustvo Drezdena promenilo je Vonegatov život iz korena. On piše potresni roman Klanicu pet. Spretno kombinujući elemente realističke proze i naučne fantastike, Vonegat svog junaka Bila Pilgrama, Amerikanca, smešta kao nemačkog zarobljenika u jednu klanicu u Drezdenu. Tu, sa ostalim zatvorenicima, taj dečak proizvodi vitaminsku hranu za trudnice. Posle bombardovanja Drezdena, Pilgram posećuje jednu udaljenu planetu na kojoj ga njeni stanovnici drže u zoološkom vrtu. Tamo ga uče nelinearnom poimanju vremena, nakon čega shvata da njegov vojnički život, ali i život lojalnog građanina srednje klase u SAD-u, nema ama baš nikakvog smisla. Te da se posle smrti može propratiti jedino kratkom, pomirljivom rečenicom-refrenom u kojoj je sažeta mudrost fatalističkog tona: „Šta da se radi.“

   
  IV

   
  Vonegatov kultni roman pojavio se u pravo vreme. Tačnije, ne zna se ko je kome te 1969. godine više pogodovao. Da li je u Klanici pet antiratno raspoloženje američke javnosti zbog besmislenih vojnih operacija i razaranja u Vijetnamu? Ili pacifistički nastrojenim demonstrantima gorko iskustvo Vonegatovog Bila Pilgrama?
  Bilans američkih ratnih pustošenja u Vijetnamu, međutim, surovo je opomenuo na činjenicu da se knjigama, filmovima i pozorišnim predstavama ne može spasiti svet, ali da još vredi pokušati da se njegova neminovna propast odloži.
  U Vijetnamu, u kome su gradovi gađani napalm bombama, poginulo je oko 400.000 civila. Prema engleskim izvorima, gubici južnovijetnamske vojske iznose 220.000, a severnovijetnamske strane i kongovijetnamaca kreću se od 650.000 do milion civila. Tim stravičnim brojevima treba dodati žrtve bombardovanja Laosa i Kambodže, koje je, po Niksonovoj naredbi, izvela američka avijacija. Po svojoj tragičnosti izdvaja se sudbina sela Mej Lao, u kome su američki vojnici, pod komandom poručnika Kelija, pobili između 175 i 200 žena, staraca i dece.
  I danas se, međutim, kao pandan američkoj agresiji u Vijetnamu, navodi i obeležava sovjetska invazija na Čehoslovačku 1968. Tom prilikom slučajno je stradalo desetak ljudi, od kojih se student Jan Palah u znak protesta spalio u centru Praga. Za svaku osudu je gubitak i samo jednog života, ali u poređenju sa prethodno iznetim brojevima, „čehoslovački slučaj“ izgleda skoro beskrvno.  
  Vonegat je do kraja života ostao iskreni pacifista i nepotkupljivi kritičar američkih ratnih poduhvata. Nezavisnog duha, hrabar i samosvojan, on je smogao snage da se i u 82. godini (pr)oglasi „Čovekom bez zemlje“. U tim esejima, setno ali i duhovito promišljao je sudbinu planete i odvažno kritikovao američkog predsednika DŽordža Buša zbog napada na Irak. „To mi je ugodna čaša šampanjca na kraju života“, izjavio je povodom izlaska iz štampe Čoveka bez zemlje.


  V


  Ako je Kurt Vonegat bio „poraženi pobednik“ u ratu i višestruki šampion borbe za istinu u miru, onda je njegov sunarodnik Ginter Gras opstajao samo kao poraženi vojnik u borbi i neveseli opsenar na prividnoj slobodi. Zatočenik prošlosti i savesti koji je s đavolom sklopio pakt o nenapadanju i zaveri ćutanja, dugo je Nemcima praznoslovio o njihovoj istorijskoj prošlosti. Za tu delatnost njegovi gospodari i ucenjivači velikodušno su mu udelili nagradu koja nosi ime pronalazača dinamita. Poslednji pokušaj zavođenja nacije na sporedan trag, ravan prodaji roga za sveću, Gras je izveo u romanu Račjim hodom.
  Knjigu je objavio 2002, a za temu je odabrao potapanje nemačkog broda Vilhelm Guslof. Događaj se zbio 1945. u Baltičkom moru pri pokušaju nemačkih civila da pobegnu iz zemlje. Sovjetska mornarica torpedovala je brod, a s njim i oko 3.000 civila, uglavnom starih, žena i dece. O tom zločinu u Nemačkoj se ćutalo. Kada ga je Gras u literarnoj formi predočio čitaocima, nastao je početni šok i pokrenuta je lavina rasprava u nemačkoj javnosti.
  Činilo se da će tvorac „Limenog doboša“ jednim udarcem ubiti dve muve. Prikazati sebe kao hrabrog pisca koji ruši istorijske tabue i ujedno okrenuti oštricu nemačkog ogorčenja prema Sovjetima, odnosno Rusima, kao glavnim ubicama nedužnih civila.
  Podilazeći znatiželji sunarodnika i ispunjavajući naum svojih nalogodavaca, ispostavilo se da ipak nije uspeo ni u jednom ni u drugom.
  Samo nekoliko meseci kasnije pojavila se Fridrihova epohalna naučna studija koja je nemačkoj javnosti konačno otvorila oči i pokazala joj ko je, kako, u kom razdoblju i gde pobio više od pola miliona civilnog stanovništva. Tačnije, oko 600.000 za poslednjih devet meseci rata.
  Grasu, inače rođenom u Poljskoj, ostalo je da se pred tim nepobitnim podacima ukloni i prihvati „Ljuštenja crnog luka“. Uz taj ispovedni gest nekadašnjeg pripadnika elitnih SS jedinica neizostavno idu i suze pokajnice. Nemački mediji ovih dana javljaju da završava novi ispovedni rukopis. Možda će to pomoći lično onome ko je odobravao agresiju NATO-a na SRJ u proleće 1999, podstičući sunarodnike da treći put u jednom veku učestvuju u invaziji na Beograd i Srbiju.


  VI

   
  Pre objavljivanja Požara Jerg Fridrih napisao je nekoliko studija o nacističkim zločinima. O tome su, uostalom, kao po komandi pisali i drugi nemački autori skoro šest decenija. Inflacija sličnih napisa pojela je vrednost tih Fridrihovih studija. U međuvremenu, on je, kako sam za sebe kaže, prešao dug put od levičara i inernacionaliste do ubeđenog konzervativca. Slavu je stekao „Požarom“, koji je osvetlio potpuno nepoznate i otpečatio potisnute stranice nemačke istorije, skrećući pogled čitaoca sa nemačkih zločina i na nemačke žrtve.
  Fridrih u svom delu zastupa stanovište da je i u vojnim štabovima saveznika, Engleza i Amerikanaca, sistematski planirano uništenje nemačkih gradova i civila. Na meti su se našli Drezden, Hamburg, Dortmund, Damštat, Keln i stotine drugih urbanih naselja. Za svoj fascinantni istorijski raport Fridrih je koristio dokumenta iz državnih i vojnih arhiva, kako nemačkih tako i savezničkih.
  Na osnovu njih došao je do zaključka da angloamerička bombardovanja nisu omogućila napredovanje savezničkih armija ni za kilometar. Njihovi besomučni vazdušni napadi nisu naveli nemačko stanovništvo da se pobuni i smakne svoje nacističke vođe. Naprotiv. Samo su učvrstili Nemce u solidarnosti pred ozbiljnim iskušenjem masovnog istrebljenja. Odgovornost za taj „mongolski orkan uništenja“, smatra Fridrih, leži na Vinstonu Čerčilu. Po današnjim kriterijumima, on bi mogao da bude optužen kao ratni zločinac par ekselans.
  Pomenuti stavovi iz Požara izazvali su zaprepašćenje u Velikoj Britaniji. Visokotiražni Dejli mejl i Indipendent odmah su na nož dočekali sadržaj Fridrihove studije. Američki Tajm takođe. Ali i francuski listovi poput Monda i Liberasiona namah su optužili autora za skandalozni pokušaj preokretanja istorije. Činjenice, međutim, nisu ni pokušali da ospore. Novoiznetim istorijskim faktima nisu se ni bavili.


  VII


  Iz kratkih agencijskih vesti od 22. januara 2005. saznajemo da je dvanaest poslanika Nacionalne partije (NPD) u pokrajinskom parlamentu Saksonije u Drezdenu zahtevalo da se povodom godišnjice savezničkog bombardovanja tog grada 15. februara 1945, potpuno revidira istorija. Da se Amerikanci i Britanci proglase za masovne ubice i ratne zločince. Poslanici su odbili da odaju počast žrtvama nacizma, zahtevajući da se potpuno promeni „prevaspitavajuće-pokajnička“ politika, te proglasili „borbu protiv dužničkog ropstva“ nemačke nacije, a za istorijsku istinu. 
  Sledeća kratka agencijska vest od 29.maja 2008. saopštava da je za novog premijera nemačke pokrajine Saksonije izabran Lužički Srbin Stanislav Tilih, kao prvi premijer neke nemačke vlade koji nije Nemac. Tilih (49) pre toga je izabran za šefa pokrajinske organizacije Hrišćansko-demokratske unije (CDU). Do tada je bio ministar finansija u pokrajinskoj vladi, što mu nije smetalo da nastavi da živi u malom lužičkosrpskom selu Nove Vješće.
  U Saksoniji, koja je privredno najjača istočnonemačka pokrajina, živi sve manja lužičkosrpska manjina koja je koncentrisana uz granicu s Češkom i Poljskom, između reka Labe i Nise. Centar oblasti je Baucen (Budišin). Sada ih je manje od 100.000 i upravo ovih dana kulminira njihov spor sa nemačkom državom oko finansiranja kulture i obrazovanja na maternjem jeziku, pa se pripremaju na protest ispred Bundestaga u Berlinu.
  Jedna od brojnih nepotvrđenih pretpostavki, tzv. odransko-vislanska teorija o prapostojbini Slovena, zastupa gledište da se pre skoro 1.500 godina deo Srba doselio na Balkan, a deo ostao između Odre i Labe, nemački Elbe, oko gradova Drežđana (Drezden), Lipska (Lajpcig), Hoćebuza (Kotbuz), Budišina (Baucen), Mjedbora (Magdeburg)...


  VIII


  U bledom i neuverljivom pokušaju da ospori i koliko-toliko ublaži zaključke Požara, levičarski „Zidojče cajtung“ podseća da su i nemačke bombe padale na Beograd. To, naravno, niko ne spori. Ovde se o tome sve zna. To je obavezna literatura i štivo iz istorijskih čitanki za osnovce..
  Međutim, o nečem drugom vezanom za bombardovanje Beograda i drugih gradova u Srbiji i u Crnoj Gori za vreme Drugog rata zna se vrlo malo ili površno, uglavnom – nedovoljno. Ali se o tome u javnosti ćuti. 
  Posle četiri nemačka bombardovanja, 6. i 7. te 11. i 12. aprila 1941, Beograd je još jedanaest puta bio meta napada iz vazduha, i to zvaničnih saveznika, Engleza i Amerikanaca. Najžešći vazdušni udari izvedeni su na najveći hrišćanski praznik, na prvi i drugi dan Uskrsa, 16. i 17. aprila 1944.
  (Reprizu svojevrsnog Antihristovog ritualnog istorijskog pečatiranja, Beograd je doživeo na Uskrs 1999. Slično je bilo sa Nišom i drugim gradovima u Srbiji u akciji NATO agresije cinično nazvanoj Milosrdni anđeo. Demon se ionako pokazuje pod maskom anđela.)
  Te 1944. pogođene su gusto naseljene gradske četvrti, poput Bajlonijeve pijace i okolnih ulica u kojima nije bilo vojnih objekata. Zatim pijaca na Kalenića guvnu. Granatirano je i prvo beogradsko porodilište u Krunskoj ulici. Najvažnije tačke nemačkog okupatora u Beogradu nisu ni taknute!
  Drugog dana Uskrsa Anglo-Amerikanci bili su još izdašniji u slanju demonskih čestitki. Srušene su Terazije i oštećeni mostovi na Savi i Dunavu. Bombardovana su dva doma za decu srpskih izbeglica iz BiH i Hrvatske, dečja bolnica, ortopedski zavod, studentski dom... Pogođene su glavna železnička stanica i stanice u Topčideru i Rakovici, Palata Albanija, Tehnički fakultet, fabrika štofova Vlade Mitića na Karaburmi... Nisu zaobiđeni ni Srpsko narodno pozorište, bioskopi na Terazijama, galerije, biblioteke...
  Ni do danas ne znamo precizan broj civilnih žrtava. Procenjuje se da je poginulo između 1.160 i 2.000 Beograđana, a da je teže i lakše povređeno između 1.468 i 3.000. Nemački gubici bili su neuporedivo manji.
  Bombardovanje Beograda na Uskrs 1944. izvršeno je „letećim tvrđavama“ B-17 i bombarderima B-24, koji su se, da ironija bude veća, zvali „liberatori“. Beograd je razaran tzv. tepih bombama. Za nešto više od pola godine taj metod sravnjivanja sa zemljom biće primenjen u Nemačkoj.
  Na Uskrs iste godine bombardovana je i crnogorska prestonica. Cetinje je bilo u ruševinama. Istog dana granatirani su Žabljak, Šavnik, Kolašin, Andrijevica, Gacko, Bileća... 
  U sredu, 26. aprila, Radio London javio je da je maršal Tito Englezima i Amerikancima poslao poruku zahvalnosti za vojne akcije koje su preduzeli na teritoriji Jugoslavije.  
  Nikšić je bombardovan na Cveti 1944.
  Na Podgoricu je, uoči Đurđevdana, 5. maja 1944, krenulo 120 „liberatora“. Skoro polovina grada razorena je do temelja. Procene kažu da je od 15.000 žitelja Podgorice skoro svaki sedmi, njih oko 2.000, izgubio život, a da je teže ili lakše ranjeno oko 4.000 ljudi. Nemački okupator imao je 15 mrtvih!

   
  IX


  Angloamerikanci su nastavili da bombarduju Beograd sve do sredine septembra 1944. Po posledicama je naročito bilo teško ono od 18. maja. Tada je za metu izabrana periferija prestonice u kojoj je živeo uglavnom siromašniji sloj stanovništva. Stradali su Pašino brdo, Kotež, Neimar i Čubura. Procenjuje se da je i u tom, trećem masakriranju Beograda stradalo oko 2.000 ljudi.
  Na pomenu žrtvama angloameričkog bombardovanja govorio je mitropolit Josif. Podsećajući nekoliko hiljada prisutnih da su napadi izvršeni na najsvetiji hrišćanski praznik, na dan kada se slavi pobeda života nad smrću, on je zapitao gde je tu civilizacija, hrišćanstvo, kultura...
  S posebnom žestinom i u više navrata granatiran je Niš, od 1943. do septembra sledeće godine. Na drugi po veličini grad u Srbiji „saveznici“ bacaju 23. juna 1944. fosforne bombe, koje će za pola godine padati na Drezden. 
  (Svojevrsni istorijski kuriozitet predstavlja podatak da su se Nemci 1999. udružili sa Englezima, Amerikancima i drugim zapadnim silama okupljenim u NATO-u, u bombardovanju Niša kasetnim bombama! Tako je posle 55 godina izvedena repriza „krvavog Uskrsa“. S tom razlikom što je u tom bombardovanju neposredni cilj bio otimanje Kosova i Metohije od Srbije i stvaranje nove NATO države na Balkanu. Upravo ovih dana zaostale kasetne i druge bombe u Nišu otkrivaju i sklanjaju ruski specijalci.)
  Te 1944. bombe su bačene i na Smederevo, Kragujevac, Loznicu, Ćupriju, periferiju Kruševca...
  Nezaštićeno Kraljevo napadnuto je noću 11. avgusta 1944. Bombe su padale i na Dečji dom. Samo u jednoj kolektivnoj grobnici sahranjeno je 40 kraljevačkih žrtava. Za ostale ni do danas nije utvrđen konačan broj.
  U banatskom mestu Alibunaru od angloameričkih bombi stradalo je 128 civila ili četvrtina ukupnog stanovništva.
  Ipak, najveće pojedinačno razaranje u Srbiji i Crnoj Gori, ako ne i na Balkanu, doživeo je Leskovac, 6. septembra 1944, na rođendan kralja Petra Drugog. Tog dana pod ruševinama Leskovca ostala je, kako se procenjuje, skoro petina od 28.000 stanovnika. Njih nešto više od 5.000. Nemački gubici bili su skoro trista puta manji.
  Bugarske trupe i Nedićeve snage grad su napustile nekoliko dana pre bombardovanja. Iako ga je depešom o tome obavestio, Koča Popović traži od svog vrhovnog komandanta da se „najhitnije ozbiljno bombarduje“ grad koji su nekad zvali srpski Mančester. Nešto kasnije usplahireno dodaje i traži: „I Lebane.
I Leba-ne!“


  X

   
  U danima posleratnog mira i slave Fikroj Meklejn, Čerčilov oficir za vezu kod Broza, prisećao se svojih herojskih podviga. U knjizi „Eastern Approaches“, objavljenoj 1950, on beleži da je lično od Čerčila i generala Vilsona dobio nalog da sa ostrva Visa ode u Srbiju i na licu mesta koordinira buduće operacije. Broz je sa njim poslao Sretena Žujovića, a južno od Leskovca čekao ih je Koča Popović. 
  „Našao sam Koču“, zapisuje Meklejn, „izvađene su mape i smesta smo se dali na posao... Od Balkanskog vazduhoplovstva (posebne jedinice Komande savezničkih sredozemnih snaga sa sedištem u Bariju, prim. R.K.) nam je potvrđeno da će tući gde god bude trebalo.“
  O bombardovanju Leskovca, koje je posmatrao sa brega, brigadir Meklejn beleži: „Ceo Leskovac kao da se digao u vazduh u vihoru prašine, dima i ruševina. Lomljava nam je užasno parala uši... Ono što je ostalo od Leskovca, ležalo je obavijeno pokrovom od dima... I sami partizani su izgledali potišteni.“
  Broz je u Crnoj Gori ulogu Koče Popovića poverio Peku Dapčeviću i Mitru Bakiću.
  U znak zahvalnosti Broz je svom prijatelju Meklejnu, posle rata, poklonio vilu na Korčuli, gde je on i napisao dobar deo svojih memoara.
  Desetak dana po završetku „Nedelje pacova“, kako je nazvana saveznička operacija vazdušne invazije na Srbiju, Broz prvo leti za Krajovu, u Tolbuhinov štab u Rumuniji. Potom od Staljina, po prethodnom sporazumu sa Čerčilom, dobija pristanak za klasičnu kopnenu invaziju na Srbiju. Jedinice Crvene armije 20. septembra 1944. prelaze Dunav kod Kladova. Ostalo je poznato. Mnogo šta može se proveriti na Spomeniku oslobodiocima Beograda.
  Tragičan bilans višemesečnog angloameričkog bombardovanja i masovnog stradanja civilnog stanovništva u Srbiji i u Crnoj Gori ostao je nesačinjen. Više od deset hiljada nevinih žrtava ostalo je bez zasluženog pomena. Stratišta bez dostojnog obeležja. A izbegličke kolone Srba iz Drugog rata bez spomeničkog znamenja.
  Tako je nad tim stradalnicima učinjeno još jedno, najteže ogrešenje. Stavljeni su u grešni bunker zapečaćene istorijske prošlosti.


  XI


  Nakon mučnog pregovaranja, sporenja i natezanja s Poljskom i Češkom nemačka vlada zvanično je usvojila projekat spomenika posvećenog posleratnom egzodusu dvanaest miliona Nemaca iz srednje i istočne Evrope.
  Odluka je doneta 3. septembra ove godine u Berlinu.
  Istog dana Česi su u Pragu obeležili šezdesetogodišnjicu smrti predsednika Edvarda Beneša.
  Nemce, međutim, njegovo ime u prvom redu podseća na famozni „Benešov dekret“. Na pravnu osnovu za deportaciju 3,2 miliona sudetskih Nemaca iz Čehoslovačke 1945/46. i na oduzimanje njihove imovine.
  Iz Poljske je prethodnih godina stizalo najveće podozrenje prema nameri Nemaca da podignu spomenik svojim izgnanim sunarodnicima. Njih je samo iz Poljske prognano oko šest miliona.
  Sve u svemu, dok se u Poljskoj i Češkoj budu razmeštali elementi tzv. antiraketnog štita okrenuti prema Rusiji, kojim će Amerikanci braniti Evropu od mogućeg napada iz Irana, na Postdamskom trgu u Berlinu podizaće se velelepno spomen-obeležje nemačkim izgnanicima, u najvećem broju deportovanim baš iz Poljske i Češke.
  Tako su u završnici ere zapečaćenih istorijskih poglavlja, otpečaćene mnoge tajne iz prošlosti. A s njima i zebnje i razna nagađanja. Jedno je, međutim, sigurno. Ko kontroliše prošlost, bio je ubeđen Orvel, taj kontroliše i sadašnjost i budućnost. Zato nema teže okupacije od okupacije istorijske prošlosti. Ni goreg zatočenja od zasužnjenog pamćenja. Ni pogubnijeg monopola od monopola na minula vremena. 
  Pravi otpor najopasnijoj okupaciji Berlina počeo je pojavom Fridrihovog Požara 2002, a završen je 3. septembra ove godine na Postdamskom trgu.


  XII


  Najteže skrnavljenje najsvetijih ruskih simbola počelo je 1918. zverskim smaknućem i razbacivanjem kostiju carske porodice Romanovih. Ruska prošlost, sadašnjost i budućnost od tada je prešla u neprijateljske ruke. Ustanak protiv najsvirepije duhovne okupacije Rusije podigao je svojim delima, posebno onim iz poslednje stvaralačke faze, besmrtni Aleksandar Solženjicin. Zbog toga su pred ruskim nobelovcem na Zapadu, gde su ga svojevremeno pozivali i dočekivali raširenih ruku, počela da se zatvaraju sva akademska i medijska vrata.
  Okupacija i hegemonija nad istorijskim stranicama ruske prošlosti okončana je pronalaženjem i dostojnom sahranom zemnih ostataka carske porodice u Sabornoj crkvi svetog Petra i Pavla u Petrogradu. Na osamdesetogodišnjicu varvarskog umorstva, uz državno pokroviteljstvo i po svim pravoslavnim običajima.
  Ruska pravoslavna crkva kanonizovala ih je 2000. godine i od tada počinje pravi duhovni i svaki drugi preporod Rusije. Od tog vremena Rusi suvereno kontrolišu svoju prošlost, ali i sadašnjost i budućnost.

  XIII


  Svima je poznato da se nezapamćeno stradanje nedužnih civila u istoriji svetskih ratova zbilo 6. i 9. avgusta 1945. u Japanu. Tada su Amerikanci bacili atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki. Procene govore da je samo u prvom minutu poginulo 140.000 u prvom i 74.000 u drugom gradu. Čak se i statui Bude, izloženoj danas u skeletnoj kupoli Memorijalnog parka mira u Hirošimi, istopilo kameno lice.
  Japanski zvaničnici potvrdili su da je od bombardovanja i od posledica atomskih udara u Hirošimi do sada stradalo 253.008, a u Nagasakiju 143.124 Japanca. Gradski oci Hirošime prošle godine na grobnu ploču sa imenima žrtava u Memorijalnom parku dodali su reči: „Nepoznata sudbina mnogih“.
  Dve godine posle atomskog masakra preživelima je bilo strogo zabranjeno čak i pominjanje najveće civilne katastrofe.
  Referendumskom odlukom o izgradnji spomenika nevinim žrtvama od dobrovoljnih sredstava građana 1949, te usvajanjem projekata 1952. i otvaranjem memorijalnih muzeja u Hirošimi i Nagasakiju 1955. Japanci su se na dostojan način odužili svojim izginulim sunarodnicima.
  Tako su iza sebe ostavili onu mučnu i ponižavajuću atmosferu „Blejavog plemena“ koju je na najživopisniji način dočarao Kenzaburo Oe u istoimenoj noveli kratkog sižea:
  U večernji autobus pun Japanaca ulazi grupa pijanih vojnika strane sile i s vrata počinje da maltretira jednog putnika, studenta. Bahato ga prisiljava da skine gaće i pokaže zadnjicu. Student primećuje prigušeni smeh ostalih putnika. Raspojasani stranci ne zadovoljavaju se jednom žrtvom već primoravaju polovinu putnika da učini isto. Druga polovina pokorno ćuti. Stranci izlaze po zaustavljanu autobusa, a razgolićeni tek tada počinju da navlače pantalone.
  „Pošteđena“ polovina putnika počinje da se budi iz pasivnosti. Nagovara osramoćene da odu u policiju i prijave skandalozno ponašanje vojnika strane sile. Najuporniji među njima je jedan učitelj koji prati studenta do kuće i koji insistira da sazna njegovo ime kako bi javnosti objavio studentovo poniženje i optužio strance.
  Sve se, međutim, završava provalom divlje mržnje između njih dvojice.
  Stilski briljantna parabola o poniženju, kukavičluku i stidu. Ali i sadističkoj indiskretnosti koja se zaogrće plaštom pravdoljubivosti.
  Koje se blejavo pleme svojim ponašanjem danas najviše preporučuje za vožnju u japanskom autobusu iz priče Kenzabura Oea.
 

Beograd, 11. septembra 2008.