Kraj "iskrivljene svesti"?

Uvod

Zamislimo da je materija od koje se sastojimo i koja nas okružuje neko platno na kome su poređena slova koja čine reči i rečenice – naše misli, ideje i stavove. Odnos između njih je u stvari zagonetka, ma šta o tome mislile nove neurološke nauke. Ono što želim da kažem u ovom tekstu je da su veze koje zamišljamo da prošivaju ovo platno vezujući određene rečenice za određen deo platna kao za mesto koje je njihov uzrok većim delom nastale iz naših potreba i želja, a manjim kao objektivan nalaz o vezama između materije i duha. One su pre izraz ideoloških potreba nego opis realnosti.

Da ovu tezu barem malo ilustrujemo poslužiće nam tekst poetičnog naslova „Pacov na trbuhu“ Ivana Milenkovića, koji je po mom mišljenju, u malom, dobar primer načina mišljenja koji je postao uobičajen posle sloma velikih kolektivističkih ideologija, a koji se završio slomom marskizma oko 1989. godine. Ovaj Milenkovićev tekst bavi se trenutnom političkom situacijom, ali taj aspekt stvari nas neće interesovati već će najzanimljivije biti ono što se tu kaže o ideologiji, drugim rečima, interesantnija će nam biti merila kojima se procenjuju akteri nego same te procene, kao što i treba da bude u jednom filozofskom tekstu.

Najpre ćemo sve veze koje se tu uspostavljaju i tvrde staviti u zagrade, što bi odgovaralo oslobađanju rečenica od metaforičnog konca kojim su vezane za platno. Ovaj naš tekst će poslužiti da se tako oslobođene tvrdnje teksta pretresu kako bi možda sa mesta na kome se nominalno nalaze na platnu pale na neko drugo, realnije mesto.

Da počnemo od naslova: „Pacov na trbuhu“. Pacov je došao u priču tako što je autor položaj SRS u odnosu na srpsko društvo uporedio sa položajem pacova na trbuhu koji nema kud nego da krene da izjeda taj susedni organizam. Otkud pacov? Pacov je naravno metafora za krajnju neprihvatljivost radikalskih stavova. Ali, ono što je nama interesantno je upravo to retoričko sredstvo kojim se krajnja neprihvatljivost izražava preko metafore o (uprkos nekim crtanim filmovima) odvratnoj životinji koja najčešće izaziva jezu. To znači da su stavovi radikala simbolički stopljeni sa materijom i to sa odvratnom materijom, što istovremeno predstavlja dokaz i znak da su netačni, pogrešni. Ovaj način da se neki stav diskvalifikuje tako što se prikaže kao povezan i neodvojiv od neke materije u stvari je isti onaj način koji je filozofija odvajkada koristila da bi odvojila pogrešne od ispravnih stavova. Još kod Parmenida ili kasnije kod Platona, ukoliko je neki stav nastao na putu čula, koja ga povezuju sa materijalnim svetom, on postaje neistinit i pripada svetu privida. Nasuprot tome, istinit stav nastaje ne u ovom kontaktu sa materijom nego sećanjem na svet ideja ili posmatranjem sveta ideja duhovnim očima. Povezanost sa materijom je znak neistinitosti. Videćemo da je ovo problematično, ali je sada jedino bitno da ova podela postoji i danas, odnosno, da je i danas povezanost sa materijalnim znak neistinitosti koji prati implicitno obećanje da vlastiti istiniti stavovi nisu povezani sa materijom. U našem slučaju, stavovi SRS nastaju u odvratnoj materiji, ali stavovi npr. „Peščanika“ uopšte ne nastaju u materiji.

Ako zauzmemo taj stav da je za istinu neophodno da nastaje u prostoru koji je odvojen od materijalnog, onda nam kao sredstvo da se dođe do istine ostaje logika. Da pogledamo jednu od logika kojju koristi Milenković: „Ako je demokratija jedna od temeljnih vrednosti Evrope, u koju oni [SRS] nemaju nameru da vode ovaj narod, onda je njihovo zalaganje za demokratiju sve samo ne neupitno“. Stoji li ova logika? Da li se neko zalaže za demokratiju ili ne određuje se preko toga da li njegovo delovanje poštuje pravila demokratije a razmišljanje odgovara duhu demokratije. U stvari, tek ovo odgovaranje duhu demokratije, predstavlja jedinu garanciju da neko neće, pošto dođe na vlast, početi da radi protiv demokratije. Drugim rečima ne postoji empirijski dokaz da neko neće biti nedemokrata pošto dođe na vlast. S druge strane, možemo se složiti da je nešto od demkratskog duha realizovano u zemljama Evrope. Ali, kako zalaganje za demokratiju počinje da se meri zalaganjem za ulazak u Evropu? Ako pogledamo objašnjenje pojmova koji smo malopre dali očigledno je moguće biti protiv ulaska u Evropu, a biti demokrata. To bi verovatno potvrdio i Milenković, ali bi mogao da tvrdi da te dve stvari nisu logički nego empirijski povezane, odnosno, da će se u stvarnosti verovatno desiti da onaj koji je za Evropu bude istovremeno i za demokratiju i obrnuto. To bi isto moglo da bude tačno. Međutim, Milenkovićeva tvrdnja ne govori ni o jednom ni o drugom. Ona govori o tome da je za određene subjekte kriterijum ispravnosti njihovih političkih stavova mora biti spoljašnji jer oni ne mogu biti oduhovljeni unutrašnjim kriterijumima, u ovom slučaju, kriterijumima demokratije. Tako da smo opet na istom terenu gde smo bili kod prošlog primera: zbog nečega radikali (a bojim se i ostali) mogu dospeti do demokratije samo na spoljašnji način – ulaskom u Evropu – dok nije moguće da to urade na unutrašnji način – preko duha demokratije.

Kraj kritike ideologije

Glavna i nama najzanimljivija zamerka koju Milenković u ovom tekstu upućuje radikalima jeste da nemaju ideologiju. Evo šta on kaže:

„Radikali, naprosto, nemaju ideologiju i upravo zbog toga su obespokojavajuće opasni. (Pod ideologijom ovde ne treba razumeti nekakvu marksističku “iskrivljenu svest” – jer ako ima iskrivljene svesti onda niču pretendi na to da nam objasne koja je to prava, autentična, supstancijalno određena svest – već je ideologija, naprosto, pozitivan projekt, skup vrednosti na kojima, u ovom slučaju, počiva politička organizacija, prema kojima se ravna i na osnovu kojih deluje.)”.

Da pokušamo da vidimo o čemu govori ovaj pasos. Najpre, on kaže da radikali nemaju ideologiju, s tim da je ta činjenica predmet pokude i izvor opasnosti, a ne predmet pohvale. Radikali se, s druge strane, verovatno ne bi složili s tim da nemaju ideologiju. Njihov lider je izdao oko stotinu knjiga, među kojima se izdvaja “Ideologija srpskog nacionalizma” na 1000 strana. Istovremeno, radikali bi se složili sa Milenkovićem da je dobro imati ideologiju i da je pojam ideologije kao “iskrivljene svesti” marksistički i prevaziđen. Šta je onda to što za Milenkovića makar tih 1000 strana diskvalifikuje kao ideologiju? Ostavimo odgovor na to pitanje za kasnije, a sada pogledajmo gornje Milenkovićevo objašnjenje pojma ideologije. Najpre, pod njom ne treba podrazumevati neku marksitičku “iskrivljenu svest”, jer je sam pojam “iskrivljene svesti” problematičan, pošto, kako kaže autor, ako postoji iskrivljena svest onda “niču pretendi” da nam objasne koja je to prava svest, a to je ono što je pogrešno raditi, što znamo da predstavlja pravu opasnost. Bojim se da iz ovog Milenkovićevog pojma ideolgije vidi samo to koja je Milenkovićeva prošla a koja sadašnja ideologija, a veoma malo saznaje o pojmu ideologije kao takve.

Hajde da objasnimo zašto je to tako i otkrijemo verovatnu genealogiju ovog stava. Pogađam da je i Milenković, kao većina njegove i moje generacije imao diplomski na neku marksističku temu, recimo Adorno bi bio dobra tema. Posle nekog vremena, postalo je jasno da marksizam nije više u modi i da se mora naći neko novo filozofsko “vjeruju”. Greh marskizma bila je pretenzija na apsolutnu, potpunu istinu i zbog toga bi pri odvajanju od njega trebalo da bude negiran upravo taj stav. Mislim da mnogo od naše današnje situacije otkriva način na koji je taj stav negiran. Taj način je otprilike ovaj: nekada smo verovali da se u marksizmu krije apsolutna istina, pa su nam spoljašnje okolnosti a ne unutrašnje uverenje oduzeli tu veru. Sada smo naučili lekciju, nijedna istina nije apsolutna, ali ne samo to: pretenziju na istinu treba saseći u korenu, tako da ne samo da ne postoje apsolutne istine, nego ne postoji ni iskrivljena istina (laž, neistina, ideologija u “marskističkom smislu”), pa samim tim ni prava istina ili naprosto istina. Ispada da je marksizam izmislio tu “iskrivljenu svest”, pa da sa odricanjem od marskizma moramo odreći i tog pojma. Zbog toga Milenković ne može da zameri radikalima što imaju ideologiju, kao sistem stavova koji iskrivljuje istinu, nego im zamera što nemaju ideologiju. Drugim rečima, pošto ne postoji kriterijum koji bi razlikovao dobar i loš način mišljenja, jer je to prevaziđeno, jedini dostupan kriterijum je onaj koji opoziciju dobro–loše zamenjuje opozicijom postoji–ne postoji , koja navodno može da postigne željenu objektivnost, koja prethodnoj opoziciji nedostaje.

Međutim, ovi obrti su puni tajni i za same aktere koji ih čine. U stvari, naravno da marksizam nije izmislio opoziciju istina-neistina nego ju je samo na poseban način objasnio. To objašnjenje uključivalo je relativizaciju tog odnosa, tako što je društvenu svest učinilo zavisnom od društvenog bića – materijalnih odnosa u kojima se subjekti nalaze. Tada je uzrok lažne svesti viđen u tome što je ona uzrokovana specifičnom klasnom svešću. Međutim, kao što smo gore počeli da uviđamo, ako neka povezanost sa materijom može da služi kao kriterijum neistine, onda kriterijum istine mora biti odsustvo te povezanosti, čime se otkriva prikriveno krijumčarenje prezrene metafizike ispod materijalističkog učenja, koje navodno traži da je sve uzrokovano materijalnom prirodom. Sve je uzrokovano materijom, osim našeg mišljenja, ali ćemo vam tu sugestiju, pošto se osniva na protivrečnosti u učenju, ostaviti da deluje neeksplicirana.

Iako marksizam nije izmislio opoziciju istina-neistina, kod Milenkovića ova opozicija treba da se napusti ukoliko želimo da se oslobodimo kolektivističkog, “supstancijalnog” načina mišljenja. Ova prividna negacija ideologije, dakle, ide po ovoj šemi: stav da postoji apsolutna, potpuna istina, negira se stavom da prava istina ili naprosto istina ni ne postoji, odnosno, da su sve istine jednake (ne postoji “iskrivljena svest”). To je isto kao kada bi stav Svi Grci su plavi , za koji smo shvatili da nije tačan, zamenili stavom da, onda, Nijedan Grk nije plav. Dakle, ne stavom da su neki Grci plavi, a neki ne, što bi bila prava negacija prvog stava (još preciznije: Neki Grci nisu plavi) koja bi istovremeno predstavljala prelaz sa principijelnih opozicija svi-niko , na realističnije opozicije neki da – neki ne, a koje bi zahtevale da zaista pogledamo kako stoji stav sa bojama i Grcima. U slučaju istine, imamo istu stvar: ili imamo apsolutnu istinu ili nemamo istinu uopšte. Vezano za ideologiju, tajna ove negacije je u tome da ona očuvava ono što je bitno u negiranom. Naime, potpuna, apsolutna istina služila je da se spreči otkrivanje nijansirane, promenljive realne istine, a kada pogledamo malo bolje istoj toj svrsi služi i negacija koju ovde imamo: ako istina ne postoji onda je ponovo, možda čak efikasnije, sprečen put ka jednoj realnoj istini. Jer taj stav kaže da se ne može dati prednost nekoj istini u odnosu na drugu, pa sami tim i da je laž u istom statusu kao i istina.

Ova vrsta negacije je izgleda merodavna za dobar deo teorija koje su se predstavljale kao negacija totalitarne, kolektivističke prakse socijalizma kao sistema i marksizma kao dogmatične teorije. Ove teorije uvek izjednačavaju aspolutnu istinu koja se ne sme kritikovati sa univerzalnom istinom ili istinom kao merilom koje je realno i koje omogućuje da opozicija istinito-neistinito ima smisla, a kojoj je kritika i sučeljavanje mišljenja nešto što joj daje život. Tako da se uvek odbacivanje apsolutne istine shvata kao odbacivanje pretenzije na istinu uopšte. Ova navodna negacija u stvari omogućava zadovoljavanje istih potreba za isključivanjem istine ili za unapred utvrđenom prednošću u sferi istine koju je zadovoljavala i prethodna. Istovremeno, obe strane negacije su materijalističke, jer, iako će strana individualizma odbacivati kolektivističke, totalitarne ideologije, neće odbacivati materijalizam. Utopljenost u materijalno, odnosno, u materijalnu različitost će biti objašnjenje zašto jedna univerzalna istina ne postoji i zašto postoje samo subjektivne istine, a ne i ona prava, “supstancijalna”.

Tako se pokazuje, kao što bi trebalo i očekivati u izvrnutom ideološkom svetu, da je upravo onaj koji se najviše ističe u negaciji prethodnog poretka zapravo njegov čuvar. Gore sam reč „supstancijalno“ stavio pod navodnike da bih ukazao na specifičnu upotrebu koju je ta reč dobila u ovim anti-totalitarnim teorijama. Mišljenje odavno, barem od Hjuma i Kanta, ne pretenduje da direktno zahvata supstanciju , što će reći potpunu i apsolutnu istinu o nečemu. Utoliko bi moglo biti opravdano da se ta reč koristi kao sinonim za pogrešan način mišljenja. Ali to nije ono što autori poput Milenkovića podrazumevaju kada kažu supstancijalno mišljenje . Kao što pokazuje njegov prikaz knjige Slobodana Divjaka: Problem identiteta koji se i na ovom sajtu pojavio pod naslovom „Norma=forma“, tu je supstancijalno svako mišljenje koje ne odustaje od pretenzije, ne na apsolutnu istinu, nego na istinu uopšte. Pogotovo je supstancijalno mišljenje onoga koji smatra da postoji istina u oblasti vrednosti. Tu se ponovo pod firmom i u svrhu izbegavanja totalitarnog mišljenja, kao apsolutna i nezaobilazna norma mišljenja nudi skup pozitivističkih uverenja o vrednostima koji u celosti sporan.

Da čujemo malo Milenkovića:

“Nasuprot uobičajenom mišljenju po kojem pravne norme uređuju stvarnost koja tim normama prethodi ne samo vremenski nego i ontološki – da bi norme nešto uređivale to nešto mora najpre, na neki način, postojati –, deontologizovana (desupstancijalizovana, dekontekstualizovana) norma ne proističe iz iskustva, iz nekakve stvarnosti koja joj prethodi, ona nije vezana ni za kakav kontekst, ni za kakvu supstancu, ona je, budući logički (a ne empirijski) izvedena, naprosto čista forma. Kako je, međutim, to moguće i da li to ima ikakvog smisla? Kakvog smisla ima forma bez sadržaja? Predmoderne epohe nisu imale razvijen pojmovni aparat kojim bi normu mogle da misle kao čistu formu, nezavisno od njenog empirijskog sadržaja.”

Moraćemo se malo udaljiti da bi sagledali šta se kaže u ovom pasosu i objasnili ga. Dakle, teza je norma= čista forma, lišena sadržaja, logički izvedena. Pri tom se cela teorija poziva na Kanta. To je naravno čudno i pitanje je da li je išta u gornjem Milenkovićevom pasosu tačno. Ako je Kant po ičemu poznat, onda je to po tome da je smatrao da su pojmovi bez opažaja prazni, a opažaji bez pojmova slepi, odnosno da istinu može da pruži samo povezanost raznorodnih elemenata, dok bilo kakvu čistotu treba kritikovati, kako kaže i naslov “Kritika čistog uma”. Kod Milenkovića se u stvari ne radi o Kantu nego o pozitivizmu, koji upravo zato što su njegovi stavovi u opoziciji sa celokupnom dotadašnjom filozofskom tradicijom uključiv i Hjuma, Kanta i Hegela, voli da vlastite stavove pripisuje nekom iz prošlosti ne bi li se time dobilo kakvo-takvo utemeljenje u klasičnim filozofskim autoritetima. Upravo pozitivizam smatra da su (jedino) moguće norme lišene veze sa sadržajem u čemu se krije čuvena pozitivistička teza da ne postoji nauka o vrednostima. Tu postoji ogromna razlika između Kanta i pozitivista. Dok Kant razdvaja formu i sadržaj, ne da bi dobio čistu formu koja može da važi a da se ne osloni na sadržaj, nego da bi bacio svetlo na formu mišljenja koja nije lako dostupna i o kojoj se obično ne misli, dotle pozitivisti žele da delegitimizuju svako pitanje o istini etičkih i vrednosnih stavova, što Kant naravno ne želi. Ili, da kažemo to isto preko pojma supstancije: dok Kant misli da sadržaj o kome je reč postoji, odnosno da stvar po sebi ili objektivna istina postoji, samo nam nije direktno dostupna (ne postoji intelektualni opažaj), dotle pozitivisti smatraju da, što se tiče vrednosnog polja, sadržaj na koji se ono odnosi ne postoji pa je zato uzaludno u tom prostoru tražiti istinu i primenjivati procedure karakteristične za nauku. Ta razlika je kao razlika između neba i zemlje.

Međutim, da se vratimo nešto bliže našoj osnovnoj temi: kako je kod Milenkovića sadržaj nestao i pojavila se čista forma? To naravno nema veze sa nekom ispravnom teorijom saznanja, nego sa formom ideologije koju smo već opisivali. Naime, ova libertarijansko-pozitivistička ideologija veruje da je sve partikularno, pojedinačno. Kako kaže Milenković u istom prikazu:

“Pojedinac, prema tome, ne postoji više zarad zajednice, već zajednica postoji radi pojedinca”.

Ali, ipak je potrebno nekako u tom svetu legitimisati te neke osnovne norme. I sad, pošto svaka partikularnost, materijalnost po ovom mišljenju nepovratno korumpira norme, onda, da bi se došlo do univerzalnih normi, treba neke norme lišiti svakog sadržaja, proglasiti da su one iznad partikularnosti. Ovde se radi o istom obrtu koji postoji u marksizmu, kada se iz opšte partikularnosti klasa i uslovljenosti društvene svesti društvenim bićem izdvaja proletarijat, kao “univerzalna klasa”. Drugim rečima, nekim čudom za koje predmoderna društva nisu bila sposobna neke minimalne norme izdvajaju se kao čiste, pri čemu taj njihov status objašnjava zašto jedino one važe univerzalno i mogu se nametati, a da se to važenje i nametanje ne mora obrazlagati. Upravo to obrazlaganje bi te norme povezalo sa nekim sadržajem čime bi se povratno, po ovom mišljenju, uništila pretenzija na univerzalnost. Neko bi ovde mogao da primeti da su ove “čiste” norme u stvari autoritarne , arbitrarne norme, zato što nisu obrazložene, ali ovde one nisu tako predstavljene već su čiste i utemeljuju naše moderno društvo. Kod Milenkovića je svako pozitivno shvatanje slobode povezano sa kolektivizmom, dok je negativno shvatanje slobode koje je jedino ispravno shvatanje opisuje ovako:

“Dokle god u pitanje ne dovodi negativni princip, dakle istu takvu slobodu drugog, na pojedincu je da čini šta mu je volja”.

Ovaj stav očigledno vodi želja da se totalno negira kolektivizam i da se ta negacija ustroji na jednako jasnom apstraktnom principu. Nevolja sa ovim negativnim shvatanjem slobode i “sadržaja” je u tome što nije dovoljno za bilo kakvu društvenu delatnost da se poštuje samo ovaj princip. Da bi društvo postojalo mora biti još nekog ograničenja ove negativne slobode koje sada vraća sve na pozitivnu stranu. A to ograničenje nalazi se upravo u univerzalnim, ali sadržajnim, vrednostima koje su izbačene iz sistema zajedno sa kolektivizmom i pretenzijom na apsolutnu istinu.

Da to objasnimo kroz jednostavan primer: u nauci, naravno, slobodni ste da tvrdite šta vas je volja, možete zaoštriti olovku i napisati da je tačno šta god vam padne na pamet. Zbog toga vas društvo neće kazniti niti ćete ići u zatvor. Ali: da li, kada se bavimo naukom treba da se rukovodimo samo ovim principom? Uostalom, zašto samo naukom: Da li, kada odlučujemo o bilo čemu, treba da se rukovodimo samo ovim principom? Dakle, da bude sasvim jasno, mi možemo (dopušteno je) da se rukovodimo samo njime, ali da li treba ? Očigledno je da ne treba i da ako želimo da se bavimo bilo čime ne treba da radimo samo šta nam je volja, nego i da se trudimo da tvrdimo ono što je tačno ili da odlučimo ono što je dobro itd. To znači da su sve naše odluke povezane sa nečim partikularnim, nekim sadržajem, pa i našom perspektivom. A to dalje znači da, kada želimo da postignemo nešto univerzalno vredno, ne treba da pokušamo da postignemo neko vlastito čisto stanje, oslobođeno od partukularnosti, nego obrnuto, da ovakvi kakvi smo, partikularni i materijalni, u sferi u kojoj je to moguće, a to je sfera duha i interakcije budemo u skladu sa normama koje su u jednakom interesu svih. Čak ni te norme nisu oslobođene sadržaja i partikularnosti (to su ljudske, a ne božanske norme, kako davno u svoj odbrani reče Sokrat) ali su univerzalne po tome što su razlike između ljudi, dakle ne i sličnosti, sprečene, koliko je to u našoj trenutnoj moći, da deluju i iskrivljuju te norme u samo našem interesu. To je jedna od poenti koja se mogla naučiti od Hegela: partikularnost je uvek momenat ideje. Poenta je u tome da se suprotnosti sjedine, a ne da se jedna strana čisti od druge.

Tako se teorija kojom se bavimo pokazuje, ne kao neka teorija o realnom, nego kao ispunjavanje naloga ideologije. Ideologija kaže: sad kada više nema kolektivizma, i njegovih metoda, obezbedi mi da opet mogu da tvrdim šta mi je volja nezavisno od toga šta je istina (odgovor: “prava istina ne postoji”), obezbedi mi da svako drugo mišljenje bude partikularno osim mog (odgovor: “postoje čiste norme”), obezbedi mi da rasprava o mojim stavovima bude bespredmetna (odgovor: “svako može da tvrdi šta mu je volja” itd. Kritika ideologije, kod autora kakav je Žižek, centralna i najzanimljivija tema za današnju filozofiju, ovde je bespredmetna. Ne može se kritikovati ideologija, može se samo utvrditi da li neko ima ili nema ideologiju, kao na primer radikali. U stvari, ideologija ne samo da ukazuje na pozitivan sistem satavova i na “vrednosti” nego je i inače pozitivan pojam.

Mesto “novih vrednosti”

Ostaje nam samo da otkrijemo šta je to što našeg autora uverava da na primer, LDP ima ideologiju, a da je radikali nemaju. Ideologija je po Milenkoviću, da se podsetimo: “pozitivan projekt, skup vrednosti na kojima, u ovom slučaju, počiva politička organizacija, prema kojima se ravna i na osnovu kojih deluje.” Zašto, dakle, LDP ima vrednosti ? Reč “vrednost” ovde se ne pojavljuje slučajno kao ključna. I u javnim nastupima i, na primer, u Manifestu pred ove izbore, LDP insistira da su oni partija koja nam donosi nove vrednosti . Evo citata sa kraja manifesta, dakle i njegove kulminacije:

“Peto: Potrebne su nam nove vrednosti!

Za LDP to znači:

• Ponašanje svih državnih aktera treba da se rukovodi etikom odgovornosti za data obećanja, ostvarene rezultate i učinjene greške;
• Zalaganje za evropske vrednosti: mir (na kome je EU iznikla), antifašizam, suzbijanje rasizma i antisemitizma, saradnju među evropskim narodima, solidarnost i pravdu, ekonomsku otvorenost i međuzavisnost, konkurenciju umesto monopola, napuštanje starih ideja o suverenitetu, zaštitu prava svojine i produbljivanje demokratije;
• Zalaganje za civilizacijske vrednosti poput efikasne zaštite prava i sloboda svakog pojedinca, vladavine prava...” itd.

Nas interesuje šta znače ove tako istaknute i često pominjane vrednosti baš u ovom specifičnom slučaju. Zašto LDP insistira na vrednostima, a drugi ne u tolikoj meri? Ono što nam je sada potrebno je istraživanje forme ili mesta koje otvara ova upotreba. Kao što je Žižek objasnio čuveni Maljevičev Crni kvadrat na beloj podlozi , kao sliku mesta na kome bilo šta postaje umetnički predmet, tako je i nama potrebno da vidimo kako ove “vrednosti” prave mesto koje će legitimizovati svaku buduću politiku LDP. Radi se o tome da pričom o vrednostima LDP, Druga Srbija ili ko već, objavljuju da su oni vladari ovog specifičnog ideološkog polja koje je odvojeno od partikularnosti. Onog polja koje nastaje kada se partikularnost, koja je poslužila da se ponište svi drugi , izgubi kada se pređe na sebe . Zapanjujući je niz primera kojima se može potkrepiti tvrdnja da je jedini sadržaj LDP rečenica u stvari ova pretenzija na vlast u ideološkom polju. Najpre, nespremnost na kompromis, osobito u poslednje vreme, Druga Srbija insistira na beskompromisnosti. Na pitanje da li će LDP promeniti neke svoje stavove radi koalicije sa DS, Biljana Srblajnović odgovara sa odlučnim NE, uz objašnjenje da je suština politike LDP da se ljudima beskompromisno govori istina. Svi drugi stavovi opisuju se potpuno negirajućim terminima sa vrlo čestim dehumanizovanjem bilo protivnika, bilo svih koji žive u ovakvoj Srbiji kao “dnonošci”. Svako nasilno uterivanje jedine istine je poželjno.

Pri tom je zanimljivo da je ideološka potka negiranja zajedničkog u ime pojediničnog i samo pojedinačnog dosledno sprovedena, s tim da je ta doslednost naravno viđena kao vrlina. Ova vrlina je zapravo posledica one vlasti u derealizovanom ideološkom polju. Naprosto, jedino bi realnost mogla da dovodi u pitanje ideološke koncepte, međutim, baš realnost je, na neki način, kontaminacija već zauzetog prava na Čiste norme. Zbog toga će na primer program Biljane Srbljanović za lokalne izbore u potpunosti pratiti ovu matricu. Ona je nauime, za privatizaciju svih komunalnih preduzeća, čime se postiže depolitizacija i departizacija gradskih poslova. DŽabe je tu ukazivati na posledice ili probleme ovog ili onog rešenja, rešenje je ideološki generisano, čisto.

Kada se malo bolje posluša Peščanik ili ono što govore političari LDP vidi se još mnogo šta što sledi iz tvrdnje da su ove vrednosti “nove”. Zašto nisu i stare? One su nove zato što, kada bi bile stare, onda bi morale biti još nečije, pa bi se izgubilo pravo na njihovo ekskluzivno zastupanje. Njihova tajna je da su one tuđe. Ne zato što je to istina, nego zato što tek vrednosti percipirane kao tudje mogu da su uvode sa autoritarnom snagom. Na primer, Vesna Pešić se nimalo neće dvoumiti da kaže da nam je EU potrebna, jer mi nismo u stanju da imamo nezavisno susdstvo, pri čemu se prethodno naše sudstvo jednim potezom otpisuje kao partijsko, komunističko. Pravo sudstvo, dakle, može doći samo sa strane uz asistenciju drugih, a preko domaćih zastupnika. Ako se ovome doda poznati stav sa kojim je otpravljeno samoupravlajnje, da nećemo opet da izmišljamo toplu vodu i neki svoj originalan sistem, ponovo se sve svodi na to da je heteronomija, primanje vrednosti do drugih, ono što treba da bude pravilo života.

Ove vrednosti, dakle, ne mogu da se misle bez političke instrumentalizacije. Kao što kaže manifest LDP: Zalaganje za evropske vrednosti: mir itd, kao da niko nikada pre nego što je stvorena EU nije znao za vrednost mira. Dakle, vrednosti su ovde autoritarni nalozi , čije se zastupanje prisvaja samo sebi, a onda prenosi na poništene druge, dok snagu celom projektu pruža pozadina razvijene EU. Peščanik i Druga Srbija su tu da obezbede tu transmisiju, isto kao što je intelektualna Prva Srbija tu da obezbedi transmisiju od domaće vlasti do naroda. Mesto na kome je cela teorija vezana za platno sa početka teksta, verovatno je mesto proste sujete, želje da se sam subjekt predstavi kao bolji, zaslužniji i pametniji od drugih. Pri tom u nastanku tih vrednosti sam subjekt nema nikakvu ulogu, sasvim u skladu sa onim što se od njega očekuje u autoritarnom sistemu, nego je samo prenosnik naloga od prvih ka trećima u nizu, gde se prvi nikada ne dovode u pitanje, a treći nikada ne smeju da postavljaju pitanja.

Kad smo već kod LDP, zabavan je način na koji je jedna ultraliberalna partija koja bi da sve privatizuje, sledi EU u svemu, sprovede denacifikaciju i suočavanje sa prošlošću, verovatno iz naivnih marketinških razloga preuzela termine i ikonografiju komunističke partije. Tako je boja LDP crvena, ta stranka se zove “partija”, jedina uz naslednicu SK Socijalističku partiju Srbije, a svoj program objavljuje kao “manifest” uz jasnu aluziju na najpoznatiji manifest - Manifest komunističke partije. Verovatno je to sve za njih samo štos, ali bi u tome trebalo videti dublju simboliku. I to ne simboliku koja bi tvrdila da je EU nova Jugoslavija, a Evropska komisija novi Centralni komitet, kako to vide nacionalisti, koji slobodu brane sa druge strane, a izašli su iz istog šinjela kao i ovi libertarijanci, nego simboliku da je sam kraj ideologije – ideološki obrt par ekselans, a da oni koji iskorenjuju ostatke kolektivizma iz savremenog sveta, imaju vodeću ulogu u obezbeđivanju tokova delovanja njegovih novih ideologija.

Slaba je nada da bi oni mogli to reflektovati. Ali, ako se to već ne može izmeniti, možemo barem da tumačimo o čemu se radi.